Klod Larše – Putovanje ka Crkvi od Istoka

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

Pravoslavna Crkva mora da izrazi svoj specifični identitet predstavljanjem svoje duhovnosti i svojih vrednosti, svuda tamo gde je „globalizacija“ sve učinila relativnim i plitkim i gde ljudima nedostaju jasne i sigurne odrednice

Otkud intervju s jednim pravoslavnim teologom u „Pečatu“? To, naravno, nije samo zato što je „Pečat“ uvek bio otvoren za pravoslavnu duhovnost, nego i zato što teologija ima značajan udeo u svim oblastima života, od kulture do politike. Jer, kako reče Vladika Nikolaj, bogoslovlje je sve ili ništa; ili, što kaže Česterton, ako je jeres dovoljno jeretična, ona utiče i na moral. Naš sagovornik je jedan od najvećih pravoslavnih bogoslova na Zapadu danas, doktor filosofije i teologije, stručnjak za bogoslovlje Svetog Maksima Ispovednika, urednik u oblasti vizantijske svetootačke literature u čuvenoj izdavačkoj kući „Serf“ u Parizu, autor niza knjiga, od kojih su neke prevedene i na srpski (Put Istina Život, Teologija tela, Za jednu etiku rađanja itd). O njemu vladika Atanasije Jevtić piše kao o „retko dubokom misliocu, piscu i bogoslovu“, u čijim delima čitalac može osetiti „mudrost i duhovno iskustvo pravoslavnog ličnog i saborno-crkvenog života“.

Nedavno se, u izdanju Međunarodnog centra za pravoslavne studije iz Niša, pojavila njegova knjiga Ličnost i priroda/ Pravoslavna kritika personalističkih teorija Hrista Janarasa i Jovana Zizjulasa, što je i bio povod za ovaj razgovor, koga ne bi bilo bez svesrdne prevodilačke pomoći g. Bernara le Karoa.

Gospodine Larše, pravoslavni ste bogoslov i pripadnik Srpske crkve. Kako je teklo Vaše putovanje ka Crkvi od Istoka?

Bilo je, pre svega, teološko. Na kraju studija filosofije trebalo je da odbranim disertaciju o Dionisiju Areopagitu, što me je navelo da čitam dela grčkih Svetih Otaca, kao i pravoslavnih teologa koji su ih tumačili. Tada sam ustanovio da pravoslavna teologija, kako formalno, tako i suštinski, predstavlja nastavak duha Svetih Otaca i iskonske hrišćanske vere, dok se zapadna teologija, koju sam inače dobro poznavao, udaljuje od nje još od početka srednjeg veka. Istovremeno sam otkrio i pravoslavnu duhovnost, i bio zadivljen time što ona nastavlja na živ način tradiciju utemeljenu u opitu pustinjskih Otaca iz IV i V veka, pokazujući se takođe potpuno verna izvorima hrišćanstva.

[restrictedarea]

Crkva je, u prvom milenijumu, bila jedna. Koji je, po vama, ključni uzrok zapadnog otpadanja od Saborne Crkve?

Smatram da ima više razloga za evoluciju Rimske crkve. Tu su razlozi teološki (razvoj pojma papskog prvenstva bio je tuđ koncepciji koja je preovladavala u prvim vekovima), kao i liturgijski (upotreba beskvasnog hleba – azima – koji nosi čitavu simboliku, različitu od predanjske simbolike).

Mentaliteti (Istoka i Zapada, nap. V.D.) su se takođe otuđivali jedan od drugog. Smatram da je pravi razlog razlaza političke prirode, i on se dogodio krajem VIII veka: želeći da postane imperator Zapada, Karlo Veliki je morao da se usprotivi vizantijskom caru (koji je nosio titulu Romejskog cara – vladara Rimljana, nap. V. D.). Zato se poslužio postojećim napetostima, preuveličavši ih, čime su mu poslužile kao razlog za razlaz. Na primer, on je sazvao sabor u Frankfurtu 794. godine, na kome je odbacio poštovanje ikona, kao i sabor u Ahenu 809. godine da bi nametnuo Filioque. On je takođe doprineo pretvaranju autoriteta pape u političku vlast. Počev od tada, nesuglasice su se uvećavale, da bi se završile konačnim razlazom 1054. godine. U sledećim vekovima, Rimska crkva je uvela sve više novotarenja u raznim oblastima, sve do dogme papske nepogrešivosti i bezgrešnog začeća pred kraj XIX veka.

Danas je popularno baviti se pisanjem „paralelnih istorija“. Šta bi, recimo, bilo da jedinstvo hrišćanskog Istoka i Zapada nije narušeno papskim pretenzijama?   

Teško je reći šta bi Evropa bila da se taj rascep nije dogodio. Istina je da je rimokatolicizam u svom poimanju Hristove ličnosti postepeno izgubio smisao ravnoteže između čovečanske i Božanske prirode. Na Zapadu, Hristos je postojao sve više „čovečanski“, u religioznoj umetnosti je zavladao naturalizam, u duhovnosti – sentimentalizam, dok su teologija i sholastika, fascinirane aristotelizmom, dale prednost ljudskom razumu, postajući time konceptualne, apstraktne i spekulativne. Paralelno sa tim papstvo je sve više postajalo politička i svetovna vlast. Rimokatolička crkva se, velikim delom, vezala za humanizam i racionalizam, čija je sinteza dala Prosvetiteljstvo u XVIII veku, a to je bila i osnova za ateizam XIX veka, sa Ničeom, Fojerbahom, Marksom, Darvinom, Frojdom… Ateizam je manje predstavljao pobunu protiv Boga, a više odbacivanje predstave Boga koju je stvorila zapadna teologija, sa njenim psihologističkim pristupom. Gubljenje smisla transcedencije i sekularizacija Rimokatoličke crkve (koje je Drugi vatikanski koncil još više pojačao, sa izgovorom aggiornamentoa – osavremenjavanja) su, bez sumnje, najodgovorniji za masovnu dehrišćanizaciju što postoji na Zapadu već nekoliko decenija.

Otac Justin, koga ste znali, govorio je da se Evropa bez Hrista kreće ka kanibalizmu, a Vladika Nikolaj, o čijoj ste „Kasijani“ izvrsno pisali, da je Evropa bez Hrista Bela Demonija. Šta se dešava sa Evropom, nekada je, kako reče Aleksej Homjakov, pravoslavnom Istoku često izgledala kao „zemlja svetih čuda“? Kuda ona ide?

Uprkos raznim devijacijama, katolicizam je ipak propovedao hrišćanske vrednosti: šta je dobro, pravedno, u skladu sa prirodom i šta nije – a to je u hrišćanskoj Evropi uglavnom bilo prihvaćeno od strane država i naroda. Masovna dehrišćanizacija je dovela do gubljenja tih osnovnih vrednosti. Stvaranje supranacionalne Evrope sa vladom anonimnih birokrata u Briselu, nestajanje granica, ne samo geografskih, već i kulturnih i verskih, slobodno kretanje ne samo ljudi, već i običaja i shvatanja, dovelo je do „globalizacije“, to jest uniformizacije i opšteg relativizma. Sve je usmereno prema liberalnom humanizmu na štetu hrišćanskih vrednosti (za primer se može uzeti politika Brisela koja podržava homoseksualizam, veštačku oplodnju, eutanaziju itd).

Začuđujuće je to što, uprkos očiglednoj verskoj i moralnoj dekadenciji, Zapad i dalje izaziva divljenje na pravoslavnom Istoku – i to pored ogromnog gubljenja vernika u poslednjim decenijama, što predstavlja znak pastirskog neuspeha (tog istog Zapada, nap. V.D.). Rimska crkva još uvek deluje fascinantno na izvesne pravoslavne jerarhe, između ostalog i u Srbiji. To se uglavnom može objasniti kompleksom inferiornosti pravoslavnog Istoka prema Zapadu, koji traje već nekoliko vekova i koji je povezan sa pogrešnim shvatanjem i precenjivanjem pojmova progresa i razvoja. Kada bi bili svesni da su pravi razvoj i pravi napredak naroda duhovni, a ne tehnološki i ekonomski, ni naučni, ne bi došli u ovu situaciju. Nadam se da će Srbija izvući pouku iz svega što se dogodilo u Grčkoj (koju je Evropa uništila ekonomski i moralno), i da će se odupreti evropskim sirenskim pozivima. Evropa privlači druge zemlje raznim subvencijama, koje zatim treba vratiti, žrtvujući se ekonomski, i što je još gore, prodajući svoju dušu. Treba se setiti i primeniti izreku iz Vergilijeve Eneide – „Čuvaj se Danajaca i kad darove donose“. Plašim se Evropljana najviše kada daju darove, a postoji i ruska izreka: „Čije pare, toga i muzika“.

Uprkos svemu, na Zapadu ima iskrenih ljudi koji traže Boga. Da li Pravoslavna Crkva u naše vreme može da odgovori na žeđ današnjeg čoveka za Hristom? Kakvo je njeno svedočenje u eri globalizma?

Smatram da među zapadnjacima zaista postoji žeđ za duhovnošću. Ona se, na žalost, ne može utoliti ni u katolicizmu, ni u protestantizmu koji su sekularizovani, tako da se ljudi često obraćaju dalekoistočnim religijama, naročito budizmu ili njihovim derivatima.

Pravoslavlje bi moglo da odigra svoju ulogu, jer ono ima izuzetno bogatu duhovnost zasnovanu na isihastičkoj tradiciji. Za to bi takođe bila potrebna volja pravoslavnih crkava. Ove na Zapadu, nažalost, potpuno su okrenute prema svojim sunarodnicima i imaju etnocentričko shvatanje svoje funkcije. One, avaj, nemaju nikakvu apostolsku ni misionarsku delatnost u zemljama gde se nalaze. Kada nastupaju izvan svojih zajednica, to biva ili na ekumenističnim skupovima, gde se sve hrišćanske konfesije i sve vere nalaze na istom nivou i relativizirane su, ili u zvaničnim socijalnim okvirima, gde daju konformističke izjave, plitke i prazne, bez soli koju je Hristos tražio da stavimo u svoje reči. Pravoslavne Crkve u dijaspori vrlo retko služe na jeziku zemlje domaćina, i time skoro potpuno onemogućuju svaki pristup domaćeg stanovništva, dok je poruka Pedesetnice da idu i propoveduju Jevanđelje narodima na njihovom sopstvenom jeziku…

Kako mislite da bi se ta situacija mogla popraviti, da bi ljudi Zapada upoznali Crkvu Istoka?   

Da bi imala uticaja, od velikog je značaja da Pravoslavna crkva izrazi svoj specifični identitet predstavljanjem svoje duhovnosti i svojih vrednosti, svuda gde je „globalizacija“ sve učinila relativnim i plitkim i gde ljudima nedostaju jasne i sigurne odrednice. U vreme Drugog vatikanskog koncila (1965) Rimokatolička crkva je bila u iluziji da će se, sekularizacijom i utapanjem u svet, najbolje približiti svetu. To je, naprotiv, dovelo do dehrišćanizacije koju danas konstatujemo, jer ono što ljudi očekuju od Crkve, to je različitost i transcendencija, a ne ono što sreću u svakodnevnom svetu. Prvobitni hrišćani su takođe živeli u svetu čije vrednosti su bile u suprotnosti sa onima koje su oni propovedali. Oni su išli u susret svetu i preveli ga u Hrišćanstvo govoreći neznabošcima: „Mi mislimo drugačije nego vi, mi živimo drugačije nego vi; vidite našu veru, naše vrednosti, naš način života, koji su za nas tako suštinski da smo spremni da umremo da bismo ih očuvali“. Ali, da bismo ubedili druge, moramo biti ubeđeni i mi sami, a pre svega moramo biti primeri koje drugi žele da podražavaju. Nažalost, pravoslavni često daju svetu tužnu sliku međusobnih rivaliteta i ambicija u suprotnosti sa ljubavlju i smirenjem a one su osnovne vrline hrišćanstva.

Nedavno se, posle niza knjiga, na srpskom jeziku pojavila i vaša studija „Ličnost i priroda“, gde se bavite filozofijom titularnog mitropolita pergamskog Jovana Zizjulasa i njegovog istomišljenika Hrista Janarasa, koji su, naročito Zizjulas, veoma popularni među teolozima SPC, što vi u predgovoru svoje studije ističete. Posle ozbiljnih istraživanja i uvida, zaključili ste da je njihovo učenje suštinski tuđe Svetom Predanju. Šta su osnovne teze vaše knjige?

Personalizam Zizjulasa, kao i Janarasa, predstavlja se kao utemeljen na učenju Svetih Otaca, naročito Kapadokijskih. U stvari, to je samo privid koji mu je bio dat a posteriori, a koji ozbiljni patrolozi poriču. To je u stvari jedna teorija koja potiče od moderne personalističke ruske filozofije (Berđajev), jevrejske (Buber i Levinas) i rimokatoličke (Munije i Nedonsel) i od egzistencijalističke hrišćanske filozofije (Berđajev) i ateističke (Hajdeger, Sartr), sa kojima je tesno povezana. Osnovna ideja te teorije je da ličnost ontološki prethodi esenciji ili prirodi, što izražava čuvena Sartrova izreka: „Egzistencija prethodi esenciji“. U početku, Janaras, i zatim Zizjulas, koji je njima bio nadahnut, predstavili su tu teoriju kao pravoslavnu protivtezu zapadnoj teologiji, koja tobože daje prednost esenciji ili prirodi na štetu ličnosti. Ali ta koncepcija je ubrzo postala jedan zatvoreni sistem, gotovo jedna sholastika, gde je ličnost precenjena, ukrašena svim pozitivnim osobinama, dok je esencija ili priroda bila veoma potcenjena. Između ostalog, Janaras i Zizjulas pretvaraju ličnost u sinonim slobode, dok je priroda sinonim nužnosti (takođe i u Bogu). Može se konstatovati da se sve jeresi koje se odnose na Svetu Trojicu ili na Hrista, odlikuju, bez izuzetka, gubljenjem ravnoteže između ličnosti (ili ipostasi) i prirode (ili suštine, esencije). To je, međutim, jedna suptilna ravnoteža i za nju se celo pravoslavno Predanje staralo da održi kroz vekove po cenu teških teoloških borbi i čak mučeništva.

Kakve ovo posledice ima po pravoslavno bogoslovlje i moral?

Ukidajući tu ravnotežu, dajući prednost ličnosti na štetu prirode, Janaras i Zizjulas su razvili jednu novu, modernu, jeres: jeres „usiomaha“ (protivnika prirode). Ali, kako nas uči istorija Crkve, svaka jeres kvari ravnotežu u dogmi i lančanom reakcijom dohvata sve što se na nju odnosi. Drugim rečima, svaka jeres sadrži mnoštvo drugih jeresi (koje jedna drugoj ponekad protivreče). Na taj način, više pravoslavnih teologa je u Zizjulasovoj misli otkrilo monarhijanstvo, triteizam, nestorijanizam, doketizam, monoenergizam i monotelitizam (jeresi iz prošlosti hrišćanstva, nap. V.D.) Ispostavlja se takođe da on poriče pravoslavnu teologiju božanskih energija a da podržava, kao što je nedavno izjavio na skupu posvećenom Maksimu Ispovedniku održanom u Beogradu, izvestan broj katoličkih teologa, koji u ime tomističkog učenja pomešanog sa personalizmom, odbacuju pravoslavni pojam oboženja. Zizjulasova teorija je u sadašnje vreme naišla na kritike od strane većine pravoslavnih teologa i patrologa, i ostalo je samo nekoliko srpskih episkopa kao i nekoliko američkih teologa koji je podržavaju. Jedan od ovih je nedavno upotrebio Zizjulasov personalizam da bi opravdao nestupanje u brak i da bi otvorio vrata homoseksualnosti, smatrajući da svaka ličnost treba da izrazi slobodu u odnosu na prirodni determinizam. Iz ovoga se vidi dokle može da dovede jedna takva teorija.

Dobar ste poznavalac i srpskog bogoslovlja, naročito dela Svetih Nikolaja i Justina. Kakav je, po vašem mišljenju, njihov doprinos pravoslavnoj teologiji danas?

Glavna karakteristika velikih pravoslavnih teologa je u izražavanju nepromenljivog sadržaja pravoslavnog predanja, u skladu sa njihovim ličnim iskustvom, i u odnosu na teološke i duhovne neophodnosti njihove epohe. Prepodobni Justin je posebno poznat sa dva monumentalna dela: to su Dogmatika i Žitija Svetih. U prvom delu, on je dao našoj epohi sintezu pravoslavne vere, koja je potpuno utemeljena na predanju Svetih Otaca i koja se takođe izražava u njihovom stilu, čiji pristup nije intelektualan, već opitni, u smislu da je teologija tesno povezana sa duhovnim iskustvom doživljenim u Crkvi, koju izražava.

Dogmatika prepodobnog Justina daje centralno mesto Hristu koga najčešće naziva Bogočovekom, čime naglašava da je Njegovo čoveštvo nerazdvojivo od Božanstva, kao što je Njegovo Božanstvo nerazdvojivo od Njegovog čoveštva, imajući naročito u vidu iskušenje humanizma (koga prepodobni Justin naziva, u jednom od svojih spisa „arijanizmom modernog evropskog čoveka“). U svom delu Žitija Svetih on naglašava da je svetost poziv za čoveka i da bi je postigao, hrišćanima je potreban primer svetih koji su za njih uzori. Svojim konkretnim i upečatljivim karakteristikama Žitija Svetih igraju nesumnjivo veću ulogu u prikazivanju ljudima našeg vremena istine Hristovih obećanja nego što tu ulogu ostvaruju dogmatska dela.     Sveti Nikolaj Velimirović, čija delo dobro poznajem, s obzirom da se bavim izdavanjem njegovih knjiga na francuskom jeziku, apsolutni je genije. On ima dar da može da govori o raznim vidovima hrišćanstva na jedan dubok i lep način, neprestano obnavljajući svoje teme. I u današnje vreme njegove pouke sadrže veliku pastirsku snagu i moć uveravanja zahvaljujući, između ostalog, izuzetnoj lepoti njegovog stila i dubini njegovog ličnog iskustva kao i činjenici da ga je njegovo obrazovanje, naročito na Zapadu, upoznalo sa izvesnim tendencijama moderne filozofije i duhovnosti. Na primer, njegovo remek-delo Molitve na jezeru predstavlja moćnu antitezu Ničeovom delu Tako je govorio Zaratustra i njegovoj teoriji o natčoveku i o negiranju morala, koji su uticali na modernu misao, što se oseća do danas. On je jedan od retkih pravoslavnih teologa koji je, u nekoliko svojih dela (kakva su, na primer, Indijska pisma) odbacio istočnjačku duhovnost inspirisanu hinduizmom i budizmom, koja se odražava u pokretu New Age koji je uticao na modernu duhovnost – duhovnost bez Boga i u svakom slučaju bez Hrista – i koja, baš zbog toga, najavljuje epohu Apokalipse. Sa te tačke gledišta Sveti Nikolaj Velimirović je prorok, od koga imamo još puno da naučimo.

 

[/restrictedarea]