Smrt u zatvoru
Piše Filip Rodić
Na kraju Nirnberškog procesa, suđenja vojnom, političkom i privrednom vrhu nacističke Nemačke, od 24 optužena, njih 12 je osuđeno na smrt i pogubljeno. Sa druge strane, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu optužio je 110 Srba i do sada pravosnažno ili nepravosnažno osudio njih 63. Nijednog na smrtnu kaznu. Uprkos tome, život je do sada tamo ostavilo njih osam. A ova brojka bi se još mogla povećati, pošto nekima od optuženika i osuđenika život još visi o koncu.
Hrvatska književnica Slavenka Drakulić (ona je početkom devedesetih napustila svoju zemlju jer je bila proglašena „nedovoljno patriotski nastrojenom“) u svojoj knjizi Oni ne bi ni mrava zgazili piše kako optuženici u ovom pritvoru „vode lagodan život“ i opisuje njihove „gozbe i slavlja“ i navodi kako jedu najfiniju hranu, dok onu iz zatvorske menze preziru. Prema njenim rečima, u Sheveningenu je haškim optuženicima dostupna i biblioteka sa oko 600 knjiga na srpskohrvatskom jeziku, teretana, kursevi engleskog jezika i slikanja, u dnevnoj sobi postoje gitara i klavir, ako neko poželi da svira, doktori i psihijatri su stalno na usluzi, a mogu i da naruče masažu. Pušenje je dozvoljeno u zajedničkoj sobi i to im je najvažnija privilegija. Ćelije u Sheveningenu su „udobne i dovoljno velike, čiste, imaju tuševe, radne stolove, radio-aparate i televizore“. Ukratko – „neka vrsta hotela sa pet zvezdica među zatvorima“.
[restrictedarea]Pored sveg luksuza koji je Slavenka Drakulić navela, posebnu pažnju treba obratiti na deo gde navodi da su doktori i psihijatri stalno na usluzi. U teoriji, kojoj je Drakulićeva imala pristup, to jeste tako. U praksi, s kojom je teško da se zaista susrela, stvari očito stoje drugačije. Ili, makar stoje drugačije kada su zatvorenici određene nacionalnosti u pitanju. I to se ne odnosi samo na pritvorsku jedinicu u Sheveningnenu, o čemu ona piše, nego i na zatvore gde se pravosnažno osuđeni šalju na izdržavanje svojih kazni, a oni su za ove zatvorenike odgovorni direktno Haškom tribunalu, odnosno Mehanizmu za međunarodne krivične sudove (MMKS) koji je zvanično počeo s radom 1. jula 2013. godine s dužnošću da nastavi obavljanje ključnih funkcija Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu. Po pravilu, MMKS mora biti informisan, pored ostalog, i o zdravlju osuđenika, bez obzira na zemlju gde se nalaze, jer oni kazne izdržavaju po haškim presudama, a ne po odlukama država kojima su prepušteni. Dakle, za zdravlje, život i poštovanje prava haških osuđenika odgovoran je Haški tribunal, odnosno MMKS i, u krajnjoj instanci, njihov pokrovitelj – Ujedinjene nacije.
Lisabonska dijagnoza
Primera da teorija o kojoj Slavenka Drakulić piše, a zagovaraju je i mnoge druge bezrezervne pristalice haške pravde, nije i praksa, ima napretek. Poslednji je tragična smrt bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Krajine Mileta Mrkšića preminulog u 68. godini dok je služio kaznu od 20 godina zatvora zbog toga što nije sprečio ubistvo nešto manje od 200 hrvatskih zarobljenika na Ovčari kod Vukovara. Mrkšić je bio pravosnažno osuđen 5. maja 2009. i 16. avgusta 2012. Prebačen je u Portugaliju, gde je trebalo da odsluži ostatak svoje kazne. Mrkšić je bio žrtva fenomena sa kojim su se suočavali i suočavaju se i mnogi drugi haški optuženici i osuđenici – neadekvatnog lečenja. Javnost je o zdravstvenom stanju generala Mrkšića saznala iz pisma medijima njegove ćerke Marije od 14. avgusta, dva dana pred njegovu smrt. „Tata je od 22. jula ove godine u zatvorskoj bolnici, a kao razlog njegovog hitnog prebacivanja u bolnicu navedeni su astma i fizička iscrpljenost (…) Tokom testiranja, utvrđena mu je izraslina na levom plućnom krilu, a 12. avgusta ustanovljeno je da boluje od karcinoma pluća“, navela je, ističući da je on toliko loše izgledao da ga „nije ni prepoznala“. Ovakav sled događaja za jedan beogradski dnevnik potvrdio je i Mrkšićev advokat Miroslav Vasić rekavši da mu se general početkom jula požalio na zdravlje rekavši da ima astmu i da teško diše, a da je samo mesec dana kasnije obavešten kako je njegovo stanje kritično. „Iz bolnice nam nijednog trenutka nije stigla bolnička dokumentacija o Mrkšićevom lečenju, već samo dijagnoza da se radi o karcinomu pluća i da su prognoze vrlo loše“, rekao je Vasić. Prema njegovim rečima, Mrkšić je bio takvog kova da se nije žalio na svoje stanje. Nije se žalio ni na ozbiljne zdravstvene probleme od kojih je na kraju preminuo, niti na „kamenu i ledenu“ samicu u portugalskom zatvoru, niti na to što Haški tribunal nije ispunio dogovor o nastavku Mrkšićeve rehabilitacije zbog srčanih tegoba na kojoj je bio do dobrovoljnog odlaska u Sheveningen 2002.
Iz Mrkšićevog slučaja proizlazi nekoliko zaključaka. Da nije adekvatno lečen, govori nam činjenica da se na probleme s „astmom“ svom advokatu požalio više od mesec dana pre smrti, a logički bi bilo pretpostaviti da bi se zbog ovog problema pre požalio stalno dostupnim zatvorskim lekarima nego usput svom advokatu. Takođe, logično je pretpostaviti kako nije sam procenio da su njegove zdravstvene poteškoće posledica astme, nego da su mu tu dijagnozu dali „stalno prisutni“ zatvorski lekari. Simptomi astme su znatno drugačiji od simptoma sve četiri poznate vrste karcinoma pluća i lekaru što zna i savesno radi svoj posao svakako nije potrebno više od mesec dana da ustanovi o kojoj se bolesti radi. Da ne pominjemo prekid terapije oporavka od srčanih tegoba, zatvoreniku, ipak, mnogo potrebnije od masaže. Svakako najveća ironija u ovom slučaju je što je Mrkšić umro mesec dana pre isteka dve trećine kazne, a to je rok posle kojeg Haški tribunal obično svoje osuđenike pušta na slobodu.
Celonoćno Kovačevićevo umiranje
Još drastičniji primer nemara, da ne kažemo namernog uskraćivanja osnovne lekarske pomoći, jeste slučaj nekadašnjeg upravnika bolnice u Prijedoru Milana Kovačevića, optuženog za zločine u ovom mestu. Kovačević je po dolasku u Hag 10. jula 1997. godine doživeo više moždanih udara i infarkt, a umro je 1. avgusta 1998, posle noći provedene u agoniji na koju niko nije reagovao. Kovačevićevu golgotu najbolje je u svojoj knjizi Dnevnik prvog haškog zatočenika opisao haški osuđenik Duško Tadić. On je posvedočio da je kobne noći, nešto posle ponoći, začuo jauke iz susedne, Kovačevićeve ćelije, koji su vremenom postajali sve jači.
„Očekivao sam da će neko od stražara intervenisati, i da će ostatak noći na našem spratu proteći u tišini. Ali, nije bilo tako. Jauci su postajali sve učestaliji i jači. Sad se jasno čulo kako neko rida i stenje. Ushodao sam se. Išao od zida do zida ćelije, odlazio u krevet pokušavajući da zaspim, ali nije išlo. Plač je postajao sve jači i bolniji. Onda sam pritisnuo alarmno dugme koje se nalazilo u svakoj ćeliji. Niko se nije odazvao. Ponovo sam pritisnuo i opet ništa. Samo se ugasila kontrolna lampica koja je do tada gorela. Bio sam siguran da su i drugi zatvorenici na prvom spratu reagovali kao i ja. Zbog toga su nas, posle kraćeg vremena, sve isključili“, napisao je on. Nekoliko sati kasnije čuo je užurbane korake ka ćeliji iz koje su dopirali „bolni urlici“, nakon čega je zavladala tišina. Ujutro im je Kovačević rekao da je imao „težak bubrežni napad“ i da mu je lekar dao nekakvu injekciju. „Nije mnogo prošlo a njemu je opet pozlilo. Otrčali smo do njegove ćelije. Stavljali smo mu hladne obloge na glavu, masirali grudi. Bio je tu i hrvatski general Blaškić. On je Kovačeviću davao veštačko disanje. Zvali smo stražare i dobili odgovor da će doktor uskoro stići. Dr Kovačević je ležao nepokretan. Na levoj strani njegovih grudi pojavio se tamnoplavi krug. Kovačević je bio mrtav. Nekoliko minuta kasnije stigao je lekar opšte prakse i konstatovao smrt. Rekao sam doktoru: ‚Kovačević je umirao cele noći. Zašto ga niste odveli u bolnicu?‘ ‚Nije bilo potrebe, kazao je lekar, on je imao napad bubrega. Dao sam injekciju i on se smirio‘“, napisao je Tadić. Desetak dana posle smrti, posle obdukcije, predstavnici Haškog tribunala izdali su saopštenje da je „smrt nastupila usled pucanja glavne arterije u predelu stomaka zbog čega je iskrvario i umro“. Sasvim drugačije od lekareve dijagnoze – napada bubrega.
Slučaj Milošević
Sumnjive su i okolnosti smrti i način lečenja najčuvenijeg haškog optuženika – Slobodana Miloševića. Prema zvaničnoj verziji iz Haškog tribunala, Slobodan Milošević je umro od infarkta u svojoj ćeliji i njegovo srce je stalo zato što se nije pridržavao propisane lekarske terapije, nego je pribegavao samoinicijativnom uzimanju lekova. U zvaničnom izveštaju o Miloševićevoj smrti što je maja 2006. predsedniku Haškog tribunala Faustu Pokaru predao njegov potpredsednik Kevin Parker navodi se da je u njegovoj krvi pronađen „rifampicin“, antibiotik za lečenje lepre, i „droperidol“, snažan sedativ. „Rifampicin“ u potpunosti neutrališe dejstvo lekova za regulaciju krvnog pritiska, pa bi to značilo da je, ako mu zatvorske vlasti nisu davale ovaj lek, Milošević samog sebe dugo i sistematski ubijao. Smrtonosan bi bio i „droperidol“, za koji je američka Federalna agencija za lekove i hranu (FDA) izdala najoštrije upozorenje o štetnosti primene kod srčanih bolesnika. U dokumentu ove agencije piše da doza „droperidola“ veća od 25 miligrama kod srčanih bolesnika vrlo često izaziva „fatalnu srčanu aritmiju“, odnosno prestanak rada srca. Iako je prisustvo „droperidola“ u Miloševićevoj krvi otkriveno tek posle njegove smrti, tokom toksikološkog superveštačenja Instituta za sudsku medicinu Univerziteta u Bonu, vlasti Haškog tribunala su znatno ranije znale da on u svoje telo unosi „rifampicin“.
To van svake sumnje potvrđuje profesor Donald Uges iz Laboratorije za forenzičku i kliničku toksikologiju u Groningenu, kojeg je Tribunal angažovao da analizira Miloševićevu krv. On je u uzorku krvi uzetom 12. januara 2006. (dva meseca pre Miloševićeve smrti 11. marta) otkrio prisustvo „rifampicina“ i o tome obavestio Tribunal u izveštaju od 17. februara. Dakle, sudske vlasti su najmanje dve nedelje pre Miloševićeve smrti znale da „postoji neki problem“ s lekovima, odnosno da se ili on sam truje ili ga neko drugi truje i nisu ništa preduzele, a u oba slučaja njihova dužnost je bila da ga zaštite.
Haški tribunal nije uspeo da zaštiti ni bivšeg gradonačelnika Vukovara Slavka Dokmanovića. On se obesio u svojoj ćeliji, uprkos tome što je sudijama prethodno govorio da je u teškom psihičkom stanju i da je slomljen, a na ovu situaciju Sud je upozoravao i njegov advokat Toma Fila i to samo dva dana pre samoubistva 29. juna 1998. Psihijatrijska pomoć nije bila pružena ni bivšem predsedniku SAO Krajine Milanu Babiću koji se ubio 5. marta 2006, šest meseci pošto je iz Sheveningena prebačen u zatvor u Britaniji gde je trebalo da odsluži ostatak svoje trinaestogodišnje kazne.
Dve godine posle izricanja pravosnažne presude od deset godina zatvora u Švedskoj je tokom izdržavanja kazne 19. maja od raka umro i bivši predsednik Skupštine opštine Bratunac Miroslav Deronjić. Slična smrt zadesila je i generale Đorđa Đukića (maja 1996) i Momira Talića (maja 2003) koji su iz Haškog tribunala pušteni na lečenje na VMA kada su već bolovali od raka u odmakloj fazi. Ozbiljne kontroverze oko lečenja postoje i u vezi sa Vojislavom Šešeljom, Ratkom Mladićem, Goranom Hadžićem i generalom Vladimirom Lazarevićem koji kaznu izdržava u Poljskoj i teško je bolestan, a Tribunal odbija da donese odluku o njegovom prevremenom puštanju na slobodu iako je odslužio više od dve trećine dosuđene mu kazne.
Ovo ukazuje da obećani lekari i psiholozi ili nisu baš stalno na usluzi, ili nisu adekvatno osposobljeni za svoj posao, ili ga ne obavljaju savesno. Šta god da je od ova tri, komandnu odgovornost treba da snosi Haški tribunal, odnosno Ujedinjene nacije. Pošto se u vezi sa tim ništa ne dešava već godinama, nego se slučajevi samo ređaju jedan za drugim, može se osnovano posumnjati da je na delu zajednički zločinački poduhvat, ali ostaje pitanje ko bi to mogao da istraži i procesuira.
[/restrictedarea]
