Dr Slobodan Komazec, profesor Beogradskog univerziteta – VALUTNI RAT JE UVOD U RAZORNU SVETSKU KRIZU

Razgovarao Nikola Martić Fotografije MEDIJA CENTAR BEOGRAD

Kinesko devalviranje juana i odluka da se gotovo nedelju dana ne reaguje na drastičan pad u berzanskom poslovanju naveli su neke analitičare da pomisle da se radi o strateškom planu Pekinga da američku ekonomiju, zavisnu od kineskog izvoza, konačno baci na kolena a petrodolar kao svetsku rezervnu valutu pošalje u istoriju, kaže prof. dr Slobodan Komazec

Svetska ekonomija poslednjih dana pokazuje znake „oštrog usporavanja“. Analitičari makroekonomskih prilika okarakterisali su početak ove nedelje kao „crni ponedeljak“, dan kada je, po mnogima očekivano, globalni ekonomski „balon“ konačno počeo da pokazuje znake pucanja.

Sve je počelo u petak prošle nedelje u Kini kada je druga ekonomija sveta zabeležila pad u berzanskom poslovanju od preko 11 procenata samo u jednom danu. Strahovanje od globalnog finansijskog kraha je raslo tokom vikenda da bi u ponedeljak postalo više nego očigledno da se berzanski „slobodni pad“ iz Azije preselio na sva veća finansijska tržišta: Evropu, Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države.

Američke najveće berze doživele su strmoglavi pad od preko 1000 indeks poena, što predstavlja „najveći pad u jednom danu koji je ikada zabeležen“ („Vol Strit džornal“). Amerikanci krivca traže u kineskoj vladi koja je odlučila da ne interveniše, iako je bilo očigledno da se ovaj pad u globalnoj trgovini „finansijskim proizvodima“ ne može zaustaviti bez urgentnih mera Centralne banke. Kinezi su, ipak, odlučili da ne reaguju.

Američki predsednički kandidat Donald Tramp, čovek koji važi možda i za najozbiljnijeg kandidata na predstojećim izborima u SAD, na svom tviter kanalu je napisao da je „berza doživela krah zato što je Amerika, u odsustvu ozbiljnog planiranja, dozvolila Kini da diktira uslove igre“. Kina je inače, nekoliko dana pre kataklizmične eksplozije u luci Tijanđin, započela devalviranje svoje valute, što je izazvalo katastrofalne posledice po američku ekonomiju, izuzetno zavisnu od kineskog izvoza, posledice toliko ozbiljne da je taj kineski potez Tramp nazvao „finansijskim ratom“ protiv Sjedinjenih Američkih Država.

Ako ovim globalnim (ne)prilikama dodamo i dalji pad cena nafte na svetskom tržištu, što najviše utiče na ekonomiju Rusije (cena sirove nafte na međunarodnom tržištu se približava istorijskom minimumu) ne bi bilo preterano naslutiti dramatične događaje koji će narednih dana potresati globalnu finansijsku i političku pozornicu.

O aktuelnim finansijskim kretanjima u globalnoj ekonomiji i dramatičnim političkim konsekvencama ovih kretanja razgovarali smo sa poznatim srpskim finansijskim stručnjakom, prof. dr Slobodanom Komazecom.

[restrictedarea]

Šta nam govore tabele poslovanja na svetskim berzama koje su ovih dana konstantno obojene crvenom bojom? Da li je tzv. „globalni finansijski balon“ konačno počeo da puca?

 

Svetska ekonomija pokazuje znake oštrog usporavanja i sve slabijeg realnog privrednog rasta u uslovima odvojenosti spekulativnog kapitala od realne ekonomije. Još pre nekoliko godina pojedini svetski ekonomisti ukazali su na to da se finansijski balon ponovo naduvava ne samo derivatima novca već i ogromnom emisijom primarnog novca. Relaksacija monetarne politike i obaranje primarne kamate na istorijski najniži nivo samo su produbili ovaj faktorski raskorak i oslobodili (aktivirali)  faktore nove finansijske krize. Nije moguće imati stabilnu ekonomiju i finansijske odnose u svetu u kojem se finansijski derivati nalaze dvadeset puta iznad realne ekonomije. U kojoj to ekonomiji berzanski indeksi i cene akcija mogu da rastu kada su realna ekonomija i investicije u krizi, uz visoku nezaposlenost? Kada u krizi  berzanski špekulanti gube ili dobijaju fiktivno naduvani spekulativni kapital, treba li ih žaliti? Šta njima znači gubitak od pet milijardi dolara? Iako je to čisto kockarska i spekulativna institucija, ona ima veliki uticaj na ponašanje i reagovanje svih finansijskih, pa i političkih faktora u svetu.

Za ovaj berzanski slom SAD okrivljuju Kinu koja nije reagovala intervencijama da podstakne svoj rast što je usporio, kao i to da je, umesto provedene devalvacije juana, trebalo da provede već dugo traženu revalvaciju. Kina to nije mogla učiniti jer bi revalvacijom ugrozila svoj izvoz i rast, a emisija novca u uslovima dovoljno monetizovane privrede dovela bi do veće inflacije i pada izvoza i konkurentne moći. Dramatični događaji su upravo počeli devalvacijom kineske valute i njenom namerom da ne drži kurs precenjenim.

Čuli smo prethodnih dana optužbe iz Vašingtona da Kina protiv Amerike vodi (ne)skriveni finansijski rat devalviranjem svoje valute, nanoseći tako nesrazmernu štetu američkoj ekonomiji koja je gotovo potpuno zavisna od kineskog izvoza. Da li i kakav izlaz vidite iz ove krize prilično visokog intenziteta?

 

Da se razumemo, već je počeo valutni rat u svetskoj privredi. Najpre je vođen „vidljivi“ rat preko uvozne i izvozne politike, praćene otvorenim ili skrivenim brojnim protekcionističkim ili stimulativnim merama. Kako su profiti u realnoj ekonomiji nekoliko puta niži od profita u bankarsko-finansijskoj sferi, rat se preneo na finansijske transakcije (kredite i dugove) uglavnom finansijskim derivatima. To nisu više ni surogati novca, već proizvodi  bankarske industrije i „samooplodnje“ (autonomnog umnožavanja) finansijskih sredstava – potpuno odvojenih od realne ekonomije. To je uvod i osnova potpuno nekontrolisanih finansijskih tokova i pojava periodičnih finansijskih kriza. U njima finansijski naduvani balon puca, poništavajući veliku masu tako „stvorenog“ kapitala.

Sada počinje faza valutnog ratovanja promenama kurseva i konkurentnim devalvacijama. Konkurentnost se brzo postiže. Valutni rat je samo viša faza u dužničko-finansijskom osvajanju svetskih tržišta i realnog bogatstva u svetu. Kineska privreda traži „odušak“ na Pretisovom loncu visokih stopa privrednog rasta od 8, 9 ili čak 10 odsto godišnje, koje se dugoročno ne mogu održati. Pokušaj preko jačanja domaće potrošnje može samo da ublaži ovaj pritisak ponude, dok izvoz postaje osnovni faktor daljeg razvoja. Takođe, Kini ide na ruku pad cena nafte na istorijski nizak nivo ispod 40 dolara za barel. Kina je izabrala dobru strategiju, koja će, istina, doneti veliku štetu uvozu SAD iz Kine. Ona se priprema i za sledeću dramatičnu situaciju kupovinom velikih količina zlata (posebno sada kada mu cena pada) – masovno povlači novac iz plasmana u američke hartije od vrednosti (javnog duga) i vrši diverzifikaciju deviznih rezervi. Sve je to priprema za završni udarac – skidanje američkog dolara sa pijedestala svetske rezervne valute. Sada se to provodi preko valutnih zona i izbacivanja dolara iz međusobnih obračuna i plaćanja. Ne smem ni navoditi kakve će sve turbulencije nastati u svetu. Dakle, trenutna berzanska kriza je prva faza pred dolazak velike svetske vrlo kompleksne krize – s razornim delovanjem.

Jasno je zašto ulazak Kine u „korpu valuta“ (SPV) MMF-a i dalje sprečavaju države članice (SAD, Japan i EU) mada, po svim indikatorima, kao druga ekonomija u svetu tu zaista treba da bude. Naravno, Kina se okreće BRIKS-u i ŠOS-u, čime se zapravo stvara osnova multipolarnog sveta, dok finansijska imperija to može samo da prati i gubi pozicije.

Kriza nastala 2008. godine još nije završena. Ona se pretvorila u permanentnu krizu sa povremenim blažim usponima (koji ne znače izlaz iz krize) i novim padovima. Nije ovo ni prava ciklična finansijska kriza, jer se javlja iznenada. Teško je tačno predvideti i njen intenzitet. Međutim, svaka nova kriza će imati sve teže posledice. Ova će se verovatno uskoro samo primiriti, mada se proširila na sve vodeće berze u svetu s većim ili manjim padom berzanskih indeksa, ali faktori nove krize su ostali. Do sada nije razvijena uspešna antikrizna politika, posebno za ovakav tip svetske krize.

Trgovinskim sporazumima poznatim kao Transpacifik partneršip (TPP) Transatlantik trejd end investment parneršip (TTIP) i Trejd in servisis agriment (TiSA) Sjedinjene Američke Države žele da uvežu zemlje potpisnice u specifičan poligon za ostvarivanje globalnih korporativnih interesa, odvajajući ove zemlje od Kine i Rusije i, generalno, od zemalja BRIKS-a. Šta za vas znače ovi sporazumi koje su mnogi svetski analitičari okarakterisali kao poslednji pokušaj imperije da se održi na staklenim nogama?

 

Zbog narastanja snage i povezanosti država u okviru BRIKS-a i njegovih novih institucija (banka za razvoj, monetarni sistem, trgovinske olakšice i sporazumi i dr.) kojima pristupa veliki broj država u svetu izvan BRIKS-a (čak i iz EU) SAD se osećaju životno ugrožene. Imperijalna moć i ovde slabi, uticaj takođe, ali i otpori kolonijalnom ponašanju, tako da sada pokušavaju da uz sebe „privežu“ preko Transpacifičkog sporazuma niz država tog regiona. To je pokušaj da se odvoje ove države od Kine, Rusije i BRIKS-a. Isto se pokušava sa trgovinskim sporazumom s državama EU. Dobra je ocena koju navodite – poslednji je to pokušaj ove „imperije u opadanju“ da se suprotstavi neminovnim procesima koji ugrožavaju dosadašnji njen dominantan i gotovo monopolski položaj u svetu.

Danas gotovo sve važnije svetske valute pokazuju pad vrednosti. Kurs evra, međutim, čini se relativno stabilnim. Da li to znači da je evropska ekonomija „na sigurnom“?

Evro već duže vreme pokazuje opadanje vrednosti u odnosu na druge valute, posebno prema dolaru. To je direktno povezano s dugom krizom u EU, grčkom dužničkom krizom i emisijom ogromne mase evra u spasavanju banaka i finansijskog sistema, pa i same EU i evrozone. Ne radi se samo o novoj emisiji od 1,2 biliona evra. Trenutni porast kursa evra nije odraz zdravlja ekonomije. Sve države članice EU su u krizi, posebno u evrozoni. Nema tu oporavka, a i ne znaju kako izaći iz ove krize.

[/restrictedarea]