Др Слободан Комазец, професор Београдског универзитета – ВАЛУТНИ РАТ ЈЕ УВОД У РАЗОРНУ СВЕТСКУ КРИЗУ

Разговарао Никола Мартић Фотографије МЕДИЈА ЦЕНТАР БЕОГРАД

Кинеско девалвирање јуана и одлука да се готово недељу дана не реагује на драстичан пад у берзанском пословању навели су неке аналитичаре да помисле да се ради о стратешком плану Пекинга да америчку економију, зависну од кинеског извоза, коначно баци на колена а петродолар као светску резервну валуту пошаље у историју, каже проф. др Слободан Комазец

Светска економија последњих дана показује знаке „оштрог успоравања“. Аналитичари макроекономских прилика окарактерисали су почетак ове недеље као „црни понедељак“, дан када је, по многима очекивано, глобални економски „балон“ коначно почео да показује знаке пуцања.

Све је почело у петак прошле недеље у Кини када је друга економија света забележила пад у берзанском пословању од преко 11 процената само у једном дану. Страховање од глобалног финансијског краха је расло током викенда да би у понедељак постало више него очигледно да се берзански „слободни пад“ из Азије преселио на сва већа финансијска тржишта: Европу, Велику Британију и Сједињене Америчке Државе.

Америчке највеће берзе доживеле су стрмоглави пад од преко 1000 индекс поена, што представља „највећи пад у једном дану који је икада забележен“ („Вол Стрит џорнал“). Американци кривца траже у кинеској влади која је одлучила да не интервенише, иако је било очигледно да се овај пад у глобалној трговини „финансијским производима“ не може зауставити без ургентних мера Централне банке. Кинези су, ипак, одлучили да не реагују.

Амерички председнички кандидат Доналд Трамп, човек који важи можда и за најозбиљнијег кандидата на предстојећим изборима у САД, на свом твитер каналу је написао да је „берза доживела крах зато што је Америка, у одсуству озбиљног планирања, дозволила Кини да диктира услове игре“. Кина је иначе, неколико дана пре катаклизмичне експлозије у луци Тијанђин, започела девалвирање своје валуте, што је изазвало катастрофалне последице по америчку економију, изузетно зависну од кинеског извоза, последице толико озбиљне да је тај кинески потез Трамп назвао „финансијским ратом“ против Сједињених Америчких Држава.

Ако овим глобалним (не)приликама додамо и даљи пад цена нафте на светском тржишту, што највише утиче на економију Русије (цена сирове нафте на међународном тржишту се приближава историјском минимуму) не би било претерано наслутити драматичне догађаје који ће наредних дана потресати глобалну финансијску и политичку позорницу.

О актуелним финансијским кретањима у глобалној економији и драматичним политичким консеквенцама ових кретања разговарали смо са познатим српским финансијским стручњаком, проф. др Слободаном Комазецом.

[restrictedarea]

Шта нам говоре табеле пословања на светским берзама које су ових дана константно обојене црвеном бојом? Да ли је тзв. „глобални финансијски балон“ коначно почео да пуца?

 

Светска економија показује знаке оштрог успоравања и све слабијег реалног привредног раста у условима одвојености спекулативног капитала од реалне економије. Још пре неколико година поједини светски економисти указали су на то да се финансијски балон поново надувава не само дериватима новца већ и огромном емисијом примарног новца. Релаксација монетарне политике и обарање примарне камате на историјски најнижи ниво само су продубили овај факторски раскорак и ослободили (активирали)  факторе нове финансијске кризе. Није могуће имати стабилну економију и финансијске односе у свету у којем се финансијски деривати налазе двадесет пута изнад реалне економије. У којој то економији берзански индекси и цене акција могу да расту када су реална економија и инвестиције у кризи, уз високу незапосленост? Када у кризи  берзански шпекуланти губе или добијају фиктивно надувани спекулативни капитал, треба ли их жалити? Шта њима значи губитак од пет милијарди долара? Иако је то чисто коцкарска и спекулативна институција, она има велики утицај на понашање и реаговање свих финансијских, па и политичких фактора у свету.

За овај берзански слом САД окривљују Кину која није реаговала интервенцијама да подстакне свој раст што је успорио, као и то да је, уместо проведене девалвације јуана, требало да проведе већ дуго тражену ревалвацију. Кина то није могла учинити јер би ревалвацијом угрозила свој извоз и раст, а емисија новца у условима довољно монетизоване привреде довела би до веће инфлације и пада извоза и конкурентне моћи. Драматични догађаји су управо почели девалвацијом кинеске валуте и њеном намером да не држи курс прецењеним.

Чули смо претходних дана оптужбе из Вашингтона да Кина против Америке води (не)скривени финансијски рат девалвирањем своје валуте, наносећи тако несразмерну штету америчкој економији која је готово потпуно зависна од кинеског извоза. Да ли и какав излаз видите из ове кризе прилично високог интензитета?

 

Да се разумемо, већ је почео валутни рат у светској привреди. Најпре је вођен „видљиви“ рат преко увозне и извозне политике, праћене отвореним или скривеним бројним протекционистичким или стимулативним мерама. Како су профити у реалној економији неколико пута нижи од профита у банкарско-финансијској сфери, рат се пренео на финансијске трансакције (кредите и дугове) углавном финансијским дериватима. То нису више ни сурогати новца, већ производи  банкарске индустрије и „самооплодње“ (аутономног умножавања) финансијских средстава – потпуно одвојених од реалне економије. То је увод и основа потпуно неконтролисаних финансијских токова и појава периодичних финансијских криза. У њима финансијски надувани балон пуца, поништавајући велику масу тако „створеног“ капитала.

Сада почиње фаза валутног ратовања променама курсева и конкурентним девалвацијама. Конкурентност се брзо постиже. Валутни рат је само виша фаза у дужничко-финансијском освајању светских тржишта и реалног богатства у свету. Кинеска привреда тражи „одушак“ на Претисовом лонцу високих стопа привредног раста од 8, 9 или чак 10 одсто годишње, које се дугорочно не могу одржати. Покушај преко јачања домаће потрошње може само да ублажи овај притисак понуде, док извоз постаје основни фактор даљег развоја. Такође, Кини иде на руку пад цена нафте на историјски низак ниво испод 40 долара за барел. Кина је изабрала добру стратегију, која ће, истина, донети велику штету увозу САД из Кине. Она се припрема и за следећу драматичну ситуацију куповином великих количина злата (посебно сада када му цена пада) – масовно повлачи новац из пласмана у америчке хартије од вредности (јавног дуга) и врши диверзификацију девизних резерви. Све је то припрема за завршни ударац – скидање америчког долара са пиједестала светске резервне валуте. Сада се то проводи преко валутних зона и избацивања долара из међусобних обрачуна и плаћања. Не смем ни наводити какве ће све турбуленције настати у свету. Дакле, тренутна берзанска криза је прва фаза пред долазак велике светске врло комплексне кризе – с разорним деловањем.

Јасно је зашто улазак Кине у „корпу валута“ (СПВ) ММФ-а и даље спречавају државе чланице (САД, Јапан и ЕУ) мада, по свим индикаторима, као друга економија у свету ту заиста треба да буде. Наравно, Кина се окреће БРИКС-у и ШОС-у, чиме се заправо ствара основа мултиполарног света, док финансијска империја то може само да прати и губи позиције.

Криза настала 2008. године још није завршена. Она се претворила у перманентну кризу са повременим блажим успонима (који не значе излаз из кризе) и новим падовима. Није ово ни права циклична финансијска криза, јер се јавља изненада. Тешко је тачно предвидети и њен интензитет. Међутим, свака нова криза ће имати све теже последице. Ова ће се вероватно ускоро само примирити, мада се проширила на све водеће берзе у свету с већим или мањим падом берзанских индекса, али фактори нове кризе су остали. До сада није развијена успешна антикризна политика, посебно за овакав тип светске кризе.

Трговинским споразумима познатим као Транспацифик партнершип (ТПП) Трансатлантик трејд енд инвестмент парнершип (ТТИП) и Трејд ин сервисис агримент (ТиСА) Сједињене Америчке Државе желе да увежу земље потписнице у специфичан полигон за остваривање глобалних корпоративних интереса, одвајајући ове земље од Кине и Русије и, генерално, од земаља БРИКС-а. Шта за вас значе ови споразуми које су многи светски аналитичари окарактерисали као последњи покушај империје да се одржи на стакленим ногама?

 

Због нарастања снаге и повезаности држава у оквиру БРИКС-а и његових нових институција (банка за развој, монетарни систем, трговинске олакшице и споразуми и др.) којима приступа велики број држава у свету изван БРИКС-а (чак и из ЕУ) САД се осећају животно угрожене. Империјална моћ и овде слаби, утицај такође, али и отпори колонијалном понашању, тако да сада покушавају да уз себе „привежу“ преко Транспацифичког споразума низ држава тог региона. То је покушај да се одвоје ове државе од Кине, Русије и БРИКС-а. Исто се покушава са трговинским споразумом с државама ЕУ. Добра је оцена коју наводите – последњи је то покушај ове „империје у опадању“ да се супротстави неминовним процесима који угрожавају досадашњи њен доминантан и готово монополски положај у свету.

Данас готово све важније светске валуте показују пад вредности. Курс евра, међутим, чини се релативно стабилним. Да ли то значи да је европска економија „на сигурном“?

Евро већ дуже време показује опадање вредности у односу на друге валуте, посебно према долару. То је директно повезано с дугом кризом у ЕУ, грчком дужничком кризом и емисијом огромне масе евра у спасавању банака и финансијског система, па и саме ЕУ и еврозоне. Не ради се само о новој емисији од 1,2 билиона евра. Тренутни пораст курса евра није одраз здравља економије. Све државе чланице ЕУ су у кризи, посебно у еврозони. Нема ту опоравка, а и не знају како изаћи из ове кризе.

[/restrictedarea]