Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Samopromocija navodne humanosti
Piše Filip Rodić
„Ako činiš dobro delo, ne udaraj u veliko zvono”, kaže narodna poslovica. Direktorka Centra za evroatlantske studije, glavni NATO lobista u Srbiji, Jelena Milić, međutim, nije mogla da nađe veće zvono od ovog u koje je udarila – svoje milosrđe prema jednoj izbegličkoj porodici iz Sirije objavila je gde god je stigla. Ovaj njen gest ukršten sa njenim dosadašnjim kurikulumom govori mnogo više od onoga što se vidi na prvi pogled
Prvo i najlogičnije pitanje koje je većina građana Srbije sebi postavila kada je videla fotografije i tekstove o humanom gestu Jelene Milić jeste da li je ovakvu požrtvovanost pokazivala i ranije, kada su neke druge izbeglice i unesrećene porodice bile u pitanju. Fejsbuka, Tvitera i ostalih društvenih mreža virtuelnog sveta nije bilo 1991, 1995, 1999, pa možda zbog toga ne postoji nikakav trag o humanim delima ove žene, ako ih je bilo. Ne može se naći nikakav trag da je ona tada velikodušno u svoj dom primila neku srpsku ili muslimansku porodicu (hrvatske nisu dolazile u Beograd) iz Vukovara, Zvornika, Bratunca, Tuzle, Knina ili Đakovice i pomogla im u barem jednom delu njihove muke. I da jeste, to se ne bi pročulo na ovaj način, jer ona tada još nije bila poznata. Zna se samo da je negde u to vreme završila Elektrotehnički fakultet u Beogradu i da je kasnije radila u Kancelariji međunarodne krizne grupe koju je predvodio Džejms Lajon. Možda je tokom prošlogodišnjih katastrofalnih poplava i pomogla nekoj od unesrećenih porodica, ali time se, za razliku od sadašnjeg slučaja, nije hvalila na Fejsbuku i Tviteru. Zna se, međutim, sa sigurnošću da u to vreme nije objavljivala more postova i komentara o krizi koja je zadesila Srbiju, o tome kako, gde i čime pomoći onima u nevolji. Sada toga ima napretek i to ne samo na srpskom i engleskom jeziku nego i na arapskom.
IMA LI KRIVIČNOG DELA?
Gospođa Milić nas je, tako, preko Fejsbuka, Tvitera i mnogih drugih medija obavestila da je 21. avgusta u svoj dom primila sirijsku porodicu i dva dana kasnije, 23. avgusta, poželela joj nastavak putovanja (i najdražeg gosta dva dana je dosta) i za koju nas je 26. avgusta obavestila da je stigla u Budimpeštu preko nekog mađarskog kukuruzišta u kojem je bila 24. avgusta. Po ovome se da naslutiti da porodica o kojoj je reč srpsko-mađarsku granicu nije prešla na legalan način. Tu se postavlja pitanje da li je Jelena Milić svojim humanim gestom počinila krivično delo. Naime, u tački 2 člana 350 Krivičnog zakonika Srbije navodi se da „ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist omogućava drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“. S obzirom da su vlasti kažnjavale beogradske taksiste zbog najregularnijeg prevoza izbeglica do zvaničnih graničnih prelaza ili do Subotice i nekima oduzimale automobile (u skladu sa tačkom 5 navedenog člana Krivičnog zakonika koja predviđa oduzimanje „sredstava namenjenih ili upotrebljenih za izvršenje dela“) postavlja se pitanje da li bi Milićka mogla biti osuđena na robiju i ostati bez stana kao „sredstva koje je upotrebljeno u izvršenju dela“.
Više od krivične odgovornosti, postavlja se, međutim, pitanje moralnosti ovog gesta i njenog licemerja. Ne zato što je Jelena Milić primila sirijske izbeglice, dok se na srpske nije ni obazirala, nego zbog toga što je indirektno odgovorna za njihovu nesreću, jer zastupa sile koje su dovele do nesreće u Iraku, Siriji, Avganistanu… i prouzrokovale izbegličku krizu koja trenutno potresa svet. Da su SAD, NATO i druge sile sa Zapada odgovorne za sve ovo, „Pečat“ je argumentovano objašnjavao već više puta do sada. Do sada smo, takođe, u više navrata pisali o ulozi koju u Srbiji ima Jelena Milić i ko je plaća, ali sada ćemo se ovim pozabaviti malo detaljnije.
BOGATA BIOGRAFIJA
Koliko je poznato, svoju karijeru je započela radeći za Džejmsa Lajona u Međunarodnoj kriznoj grupi. Ovu „nezavisnu“, „neprofitnu“ i „nevladinu“ organizaciju osnovao je 1995. godine bivši američki diplomata i tadašnji predsednik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir Morton Abramovic, siva eminencija američke diplomatije, čovek koji je nekada stajao na čelu obaveštajne službe Stejt departmenta (Službe za istraživanje i dokumentaciju) mentor Ričarda Holbruka i Madlen Olbrajt, a priča se i da je savetovao i usmeravao i albansku delegaciju na pregovorima u Rambujeu. Novac za početak rada ove organizacije obezbedio je Džordž Soroš, koji je do danas ostao jedan od glavnih njenih finansijera, iako su se izvori prihoda od tada znatno diverzifikovali. Rad na osnivanju grupe na početku su snažno podržali i Marti Ahtisari i Bernar Kušner. U njoj se nalaze ili su bili nama dobro poznati ljudi poput Luiz Arbur, Karla Bilta, Semjuela Bergera, Veslija Klarka, Volfganga Išingera, Havijera Solane. Šef MKG u Srbiji, Lajon, uz pomoć Jelene Milić i drugih saradnika (među kojima on sam pominje i bivšeg šefa srpske diplomatije Gorana Svilanovića) tokom celokupnog svog boravka u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije pisao je izveštaje koji su bili krajnje nepovoljni po Srbe i Srbiju, posebno u vezi sa Kosovom. Svoj vrhunac ovaj „profesionalac“ dostigao je, međutim, decembra 2002. kada je objavio izveštaj pod naslovom „Naoružavanje Sadama: jugoslovenska veza“. Bila je to prilično površno i aljkavo urađena analiza iz koje se naslućivalo kako Sadam Husein ima priličnu vojnu moć zahvaljujući SCG, kako je ovdašnja vojna industrija izuzetno moćna i napredna, tvrdilo se čak i da su jugoslovenske vlasti na Kosovu koristile nervni otrov sarin (tako nešto pre ni posle toga niko nije „otkrio“) a na 136 strana izveštaja stalo je još mnogo toga što je pokazivalo da autori nisu baš najbolje upoznati sa političkim, ekonomskim i kriminalnim prilikama u sredini o kojoj pišu. Treba imati u vidu da su Lajonove optužbe za to vreme, u jeku histerije pred rat u Iraku, bile najteže moguće. Ovaj izveštaj, međutim, ni sama američka administracija nije mogla da proguta i ocenila ga je kao „netačan i površan“.
Posle Džejmsa Lajona i MKG, Milićeva je otišla u Odeljenje za demokratiju i ljudska prava Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, gde je bila saradnica saradnika svog bivšeg šefa Gorana Svilanovića. Centar za evroatlantske studije osnovala je pošto je Svilanović otišao iz Pakta 2007. i tek tada se može reći da je „izašla ispod tepiha“ i postala poznata u javnosti. I njen Centar mahom se finansira iz istih izvora kao i MKG, poput Soroša i Fondacije „Rokfeler“, ali sredstva dobija i direktno od NATO. U javnosti se proslavila izrazito pronatovskim i proameričkim stavovima, ali njene izjave su često takve da su u stvari istinska antireklama i za NATO i za Vašington i karakterišu ih agresivnost, nespremnost da se uvaže razumni argumenti i netrpeljivost prema svemu što je srpsko ili rusko, odnosno svemu što nije natovsko i američko. Tako je 17. juna 2014. na debati u Podgorici na temu „Crna Gora i neutralnost“ izjavila da „Rusija, nažalost, postoji“. Svoje analitičke moći Milićeva je pokazala i kada je 25. marta 2014. ocenila da je „većina građana u Srbiji još loše informisana o razlozima zašto je NATO bio prinuđen da interveniše“ na Kosovu. „Mogli ste čuti sve druge moguće razloge zašto je NATO to učinio, osim, po meni, onog glavnog, a to je bila nemogućnost da se na drugi način spreče zlodela koja je Miloševićev režim činio od 1998. do 1999. godine na Kosovu“, rekla je ona. Da se pretpostaviti da Milićeva veruje da su iz istih tih motiva, NATO i SAD direktno intervenisali u Libiji, gde nisu mogli sprečiti stravične zločine Moamera Gadafija i indirektno u Siriji gde i dalje hara režim Bašara Asada. Istovremeno, borci za demokratiju u vidu Islamske države i drugih ekstremista se i u Libiji i u Siriji uz pomoć SAD i NATO bore za mir.
S obzirom na to koliko se Milićka protivi Asadu, da se pretpostaviti da porodica koju je primila u svoj dom pripada onoj grupi Sirijaca što se suprotstavljaju njegovoj vladavini, te da nisu hrišćani, alaviti ili pripadnici neke druge manjine progonjene od islamskih ekstremista, u prvom redu Islamske države. S obzirom da je opštepoznato, a to je u svojim zvaničnim dokumentima priznao i sam Vašington, da većinu Asadovih protivnika predstavljaju islamski ekstremisti (o čemu je „Pečat“, takođe, već pisao) može se izvesti zaključak kako su najveće šanse da je i porodica koju je privremeno udomila Jelena Milić iz tog miljea. Iz ovakve perspektive možda i nije pogrešan komentar koji je napisala iznad slike jednog deteta iz te porodice „Bilal ‘the dzihadi“ (Milićka ne zna da se na njenom omiljenom engleskom jeziku reč džihadista piše „jihadi“). Posebno ako se uzmu u obzir vesti poput one od 16. aprila po kojoj su muslimanske izbeglice sa broda u more bacile svojih 12 hrišćanskih saputnika.
Poverenica za etnički inženjering?
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković uspela je da samo nekoliko meseci po postavljanju na tu funkciju zablista jače i snažnije od mnogih čije prisustvo u javnom životu ima znatno duži staž, tako da bi se moglo reći da je ministarka građevine Zorana Mihajlović dobila ozbiljnu konkurenciju. Gostujući na jednoj beogradskoj televiziji 25. avgusta, ona je izjavila da bi država trebalo da razmotri mogućnost da se izbeglice sa Bliskog istoka koje su preplavile Srbiju nastane u delovima zemlje sa malim brojem stanovnika. „Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi“, predložila je Jankovićeva.
Potpunu sumanutost ove ideje shvatila je čak i Jelena Milić koja je na svom Fejsbuk profilu s pravom ocenila da se radi o „etničkom inženjeringu“. „Pečat“ već odavno upozorava na to da masovno preseljenje migranata iz Afrike i Azije u Evropu predstavlja jednu vrstu demografskog inženjeringa, ali uprkos tome što je taj fenomen uočljiv, nije se moglo očekivati da će neko tako javno i otvoreno da to i kaže, a posebno ne da to bude visoki državni činovnik. Postavlja se i pitanje da li bi ovaj predlog mogao predstavljati čin veleizdaje, jer bi Brankica Janković htela jedan deo suverene državne teritorije da prepusti pripadnicima nekog drugog naroda koji sa tim regionom nema nikakve veze.
Pritom, kako bi poverenica za zaštitu ravnopravnosti obezbedila to da izbeglice i azilanti kojima bi dala prostor za život i ostanu ograničeni u njemu? Da li bi im uskratila pravo na slobodu kretanja?
Da li je moguće da vlast misli da bi problem nenaseljenih i opustošenih predela naše zemlje trebalo rešiti tako što bi se u njih nastanile izbeglice sa Bliskog istoka? Da li je moguće da država nema nikakvu drugu ideju za rešavanje demografske kataklizme u kojoj se Srbija nalazi od repopulacije stranim stanovništvom? Zar ne bi bilo logično najpre pokušati sa stimulativnim projektima, s jedne strane, da naši građani ne idu iz svoje zemlje, a potom i da se uvedu mere koje bi podstakle porast nataliteta? Mnogi tvrde da vraćanje nataliteta iz negativnog u pozitivan trend nije moguće, ali da to nije tako, dokazala je Rusija koja je poslednjih godina posle decenije katastrofalno niskog prirodnog priraštaja doživela procvat zahvaljujući stimulativnim merama države.
