Brčkanje Vojvodine

Piše Branko Radun

„Dok vojvođanska polja gore od suše, Pajtić se brčka u Hrvatskoj“, ili: Ko su favoriti hrvatskog lobija u Srbiji?

Rečima iz podnaslova mogao bi se ukratko opisati medijski presek predsednika Demokratske stranke Bojana Pajtića, ali i vojvođanske političke scene u ovom momentu. Mnogi mu sa pravom zameraju što je u momentu šovinističke histerije zvane „proslava Oluje“, zapravo slavlja etničkog čišćenja i genocida nad Srbima u Hrvatskoj, on odlučio da letuje u Hrvatskoj. Izaziva stid kod poštenih ljudi činjenica da, u momentu dok se u Kninu ori ustaško „Ubij Srbina“ uz logistiku i blagoslov vlasti, lider opozicione stranke iz Srbije letuje u Hrvatskoj.

Ma šta mislili o Đinđiću na koga se sada poziva Pajtić (DS kampanja „Pajtić kao novi Đinđić“) jasno je da Zoran, da je danas živ, sigurno ne bi letovao u Hrvatskoj u vreme obeležavanja „Oluje“ ili pak osnivao vojvođansku akademiju nauka. Očigledan je u ovim potezima predsednika DS nedostatak i političkog takta i osećanja pristojnosti. Savetnike, ako ima, trebalo bi da podhitno promeni, jer sa ovakvim političkim gafovima ne samo da neće postati lider opozicije, već rizikuje i da izgubi prvu poziciju u DS.

[restrictedarea]

DESTRUKCIJA VOJVODINE

Čitava ta medijska ujdurma sa Pajtićevim letovanjem u Hrvatskoj samo je vrh ledenog brega haotične i destruktivne politike DS u Vojvodini. Nestanak stotina miliona iz vojvođanskih fondova doveo je Pokrajinu pred bankrot. Opštine se finansiraju po principu „ko je bliži vatri DS taj će se i ogrejati“, što je dovelo do toga da slične opštine dobiju desetak puta više ili manje iz pokrajinskog budžeta jer se sredstva daju „po projektima“ što, naravno, odobrava pokrajinska vlast.

Vlast u pokrajini izgubila je legitimitet jer stranka koja vodi vojvođansku administraciju na izborima 2014, ali i po istraživanjima javnog mnjenja, jedva da prelazi cenzus. Ne postoji ni jedan sličan slučaj u Evropi da vladajuća stranka na nacionalnom nivou ili u nekoj pokrajini ima tako nisku podršku građana. Sve je to posledica loše, korumpirane i antidržavne politike vojvođanskih demokrata u proteklih petnaestak godina. Rezultat dugotrajne vladavine „žutih“ jesu siromašna pokrajina, opustela sela i bankrot fondova i banaka koje je osnovala pokrajinska vlast. Prvi put su pojedine vojvođanske opštine došle među najsiromašnije opštine u zemlji. Pokrajinska administracija je u blokadi nekoliko godina, jer se samo čekaju neki izbori ili pak da Nenad Čanak i Ištvan Pastor otkažu podršku Pajtiću. Najveću štetu zbog svega toga trpe građani Vojvodine. Nekada je Vojvodina bila promovisana kao „lokomotiva razvoja i evrointegracija“, da bi danas bila zarđali vagon na slepom koloseku.

VAKUUM PAMETI – VANUK

Pored ekonomski porazne politike u severnoj srpskoj pokrajini i unazađenog stanja za deceniju, još gore stanje je u političkoj i medijskoj sferi. Osnivanje vojvođanske akademije nauka je opasan politikantski čin igranja sa „vojvođanskim pitanjem“, koji je i antiustavan i protivzakonit. No koga to briga kad treba „graditi vojvođansku autentičnost“. Naime, akademije su, poput vlade, direktno ili posredno atributi državnosti jer su akademije osnivali oni koji su utemeljivali nacije i države. Tako da osnivanje VANUK-a ima motivaciju u ideji zaokruživanja projekta „Vojvodina Republika“ koju je Pajtić preuzeo od Nenada Čanka. Na optužbe da je „DS upropastio i opljačkao Pokrajinu“, oni odgovaraju „mi branimo Vojvodinu i jačamo njenu autonomiju“. Na svaku prozivku za korupciju oni vape o ugroženosti Vojvodine od koje prave državu u državi.

Što se tiče stanja medijskog neba nad pokrajinom, ono je gore no bilo gde. Deo medijskog establišmenta u pokrajini čine ljudi koji otvoreno zagovaraju separatizam ili šire gotovo ratnu propagandu protiv Srbije i „Beograda koji je okupirao Vojvodinu“. U „vojvođanskim“ medijima možete čuti ili pročitati i ono čega nema čak ni kod perjanica drugosrbijanskih beogradskih medijskih kružoka. Negiranje genocida nad Srbima ili pak proglašavanje Srbije za fašističko društvo, ili brutalni srednjoevropski kulturrasizam prema „smrdljivom Balkanu“ nikako nisu izuzeci i incidenti. Uz to ide i agresivna ksenofobija prema srpskim izbeglicama iz devedesetih i ostalim „dođošima“ kao primitivcima što su „zagadili Vojvodinu“. Ovo je patološki fenomen potpunog preslikavanja fašističkih i ustaških propagandnih stereotipa o Srbima u samoj Srbiji. U svemu ovom ne treba potceniti ni uticaj hrvatskog lobija. Čak i oni koji su liberalnih shvatanja i dođu iz Beograda a skloni su da podrže „vojvođansku autonomiju“, bivaju šokirani tolikom količinom netrpeljivosti, mržnje i cinizma koju šire ovi radikalno autonomaški i separatistički medijsko-intelektualni kružoci. Na žalost, ljudi koji propovedaju takve anticivilizacijske i antisrpske stavove imaju pozicije u vlasti, u medijima, na univerzitetu i NVO sektoru. Oni su rak rana vladajuće klase u Vojvodini koju predstavlja DS.

PAJTIĆ I SANDA & HRVATSKI LOBI?

Na prvi pogled nije jasno kako neki analitičari, poput Đorđa Vukadinovića, za jedinu pravu opoziciju ovoj vlasti promovišu DS i DSS, Pajtića i Sandu Rašković Ivić (dok Dveri i SRS to navodno nisu). Štaviše, predlažu i opozicionu saradnju ove dve stranke koja bi vodila ka koaliciji koja bi postala alternativa postojećoj vlasti. Mnogi će upitati šta zajedničko imaju autonomaški, proevropski i pronatovski DS sa centrističkim, proruskim i antinatovskim DSS? Ali DSS se posle odlaska Vojislava Koštunice sa njenog čela umnogome promenila. Sada su antinatovski, evroskeptični i proruski stavovi umnogome izbledeli i predstavljaju tek nešto više od retoričke dekoracije. Koliko su se stvari suštinski promenile vidi se ako samo pokušamo da zamislimo da Koštunica nazove genocidom ono što se desilo u Srebrenici ili pak da etničko čišćenje koje Hrvati od milja zovu „Oluja“ nazove legitimnim, kako je to javno učinila Sanda Rašković Ivić. To je prosto nemoguće, kao što bi bilo nemoguće da Đinđić letuje u Hrvatskoj u vreme šovinističkog ludila i promocije genocida nad Srbima.

Bojan Pajtić i Sanda Rašković Ivić, dakle, ipak imaju nešto zajedničko – prohrvatske stavove a oni očigledno gode ušima ljudi iz moćnih ambasada. Stoga, iako bi njihovi glasači bili ogorčeni ovom potencijalnom saradnjom, ona ipak ima budućnost. Kad se blagoslovu ambasada doda i novac koji može da dođe od tajkuna koji bi želeli da ujedine opoziciju i da stvore novi DOS, takav politički brak ima veliku šansu. Pritom ne treba, kao što smo već rekli, potceniti ni moć hrvatskog lobija koji ovde ima svoje jake interese. Kod nas su novci i stranci često bili dovoljni da se neki politički brak formira ili razvrgne. Možda i Pajtićevo koketiranje sa „srpskom Srbijom umesto evropske“ predstavlja približavanje DSS koji je reterirao u odnosu na one pozicije koje je imao. No budućnost će pokazati, ukoliko dođe do ove koalicije, koliko ovakvi politički nakaradni koalicioni projekti mogu uspeti. Srbi jesu zaboravan narod, često prašta i ono što ne bi trebalo, ali teško je poverovati da bi prihvatili ovakvo političko kukavičije jaje.

[/restrictedarea]