U VINU JE – LEPOTA!

Piše Dejan Đorić

U Topoli, povodom drugog po redu Festivala šumadijskih vina, Udruženje vinara Šumadije organizovalo je jednu od trenutno najboljih likovnih izložbi u zemlji

Već po drugi put održava se umetnička izložba „Umetnost i vino“ na festivalu koji se može ubrojati u veoma uspešne manifestacije ove vrste (i na kojoj su gosti iz inostranstva isticali svoje utiske o evidentnom velikom usponu srpskog vinarstva). Selektor izložbe, vajar Nebojša Savović Nes (poznat, inače, i po izradi mermerne ornamentike na Crkvi Svetog Save u Beogradu) i ove godine je pozvao neke od najboljih naših umetnika da reaguju na večnu, vinsku tematiku.

Kažu da jedna čaša vina otvara vrata raja a da se posle treće menja ćud te čudesne tekućine. Bela Hamvaš, poslednji evropski mudrac, posvetio mu je knjigu jezgrovitog i dubokog smisla: „Filozofija vina“. Gete je o njemu govorio: „Život je isuviše kratak da bismo pili loše vino“. Neizmerna je oduševljenost vinom u umetničkom svetu, bez kojega ne bi bilo ni utehe u boemiji, niti poezije i slikarstva. „Pljeskajte, živite, pijte!“, kaže Erazmo Roterdamski u poslednjoj rečenici „Pohvale ludosti“. Rable slično uzvikuje: „Daj da se pije, pije, pije!“ Poruka je to poštovaocima boga Dionisa, rimskog Bahusa. Renesansni mislioci i stvaraoci sebe su radije zamišljali u Epikurovom nego u Getsimanskom vrtu. Vino, za razliku od narkotika, podrazumeva dobar zalogaj, lepo društvo i žene, jer hedonizam jača organizam. Vino je konzervativno a droge su revolucionarne, ono je možda jedina stvar koja sa proticanjem vremena postaje sve bolja. Sada se, naime, pravi više i boljih vina nego u prošlosti.

[restrictedarea]

Veza umetnosti i vina je složena. Ono je podstrek ali i tema; velika i tajanstvena oblast slikarstva tihog života, pogrešno nazvana mrtva priroda, nezamisliva je bez prikazivanja vina. Hedine, verovatno najbolje mrtve prirode u istoriji slikarstva, ukazuju na lepotu vina. Grožđe i mudri vinogradar, Vertumnus, rimski bog, vladar vrtova i voćnjaka, ušli su u srpsko slikarstvo sa Katarinom Ivanović, prvom našom slikarkom i ženom akademikom (pogrešno se često navodi da je to Isidora Sekulić). Ta magična slikarka nije nikada savladala srpski živeći u Mađarskoj, ali je trpela mnogo toga zbog svoje ljubavi prema otačastvu. Od njenog stvaralaštva pruža se direktna nasledna linija do velikih savremenih majstora metafizičke mrtve prirode – Milana Miletića, Vasilija Vase Dolovačkog i Zorana Rajkovića. Kao vanredni slikari prikazuju voće, stone aranžmane i vino, na slikama koje odišu tajanstvenom atmosferom i zaboravljenom estetskom kategorijom – ljupkošću prirode. Blizak im je i Velizar Krstić koji ume da uzdigne smisao detalja i u samo nekoliko zrna grožđa prepozna univerzum slasti.

Druga linija iz starog slikarstva ide ka figuraciji i tematici složenijoj od tihožitja. Milan Tucović je znalac postavljanja figure u oneobičeni ambijent za koji se ponekad ne zna da li je spoljni ili unutrašnji. On uspostavlja odnos između mrtve prirode, ljudske figure i pejzaža na iracionalnim osnovama. Predrag Milošević isto tako ispituje smisao figure u enterijeru i eksterijeru ali uvek ima na umu i celokupnu istoriju slikarstva, njegove su slike i akvareli formule današnjeg likovnog odnosa prema starim majstorima. Kao deo postavke ili iz sećanja na slavnu prošlost, predstava vina ulazi u svet ova dva slikara. Ukoliko se već pominju darovi prirode, lišće i grožđe u slikarstvu, nezaobilazna u srpskoj novijoj umetnosti je mlada umetnica Bisenija Tereščenko. Kao jedna od najboljih naših mozaičarki pronašla je način tonskog slikanja pomoću kamenja, sa preciznošću i bogatstvom uljanog slikarstva.

Vino, čokoti i loza, tema su koja zanima i skulptora Nebojšu Savovića Nesa, u sakralnom smislu, u njegovom radu na kamenoj skulpturi u enterijeru najveće srpske Crkve Svetog Save na Vračaru ili u vidu mrtve prirode, retke u vajarstvu. Savović je vajar velikog zamaha, snažnih i čistih predstava, koji ume da istakne detalj. U svetu skulpture tek predstoji potpunije otkrivanje opusa sjajnog vajara Ljubomira Lackovića, čini se nepravedno zametnutog u odnosu na njegovu izvanrednu skulpturu od metala. On nije uzdigao samo mitološki svet Bahusa već je i među retkim vajarima u svetu koji stvara skulpturu na fantastičan način. Vinska tematika nezamisliva je bez doprinosa akvarelske umetnosti, bez „vinarela“ Dragana Despotovića, kojim slavi vinsku boju i svetlost na akvarelima rađenim od kvalitetnih vina. Aleksandar M. Lukić svojim tifani i fuzionisanim staklom ostvaruje odlična dela u duhu vitraža i mrtve prirode, prikazujući svetlosti vinske magije.

Probrani umetnici, od najbolje sorte, okupili su se da na dostojan način slave vino, grožđe i vinogradare, znajući da tamo gde bog Dionis izliva svoj čarobni sok, tu su zanos i život.

[/restrictedarea]