У ВИНУ ЈЕ – ЛЕПОТА!

Пише Дејан Ђорић

У Тополи, поводом другог по реду Фестивала шумадијских вина, Удружење винара Шумадије организовало је једну од тренутно најбољих ликовних изложби у земљи

Већ по други пут одржава се уметничка изложба „Уметност и вино“ на фестивалу који се може убројати у веома успешне манифестације ове врсте (и на којој су гости из иностранства истицали своје утиске о евидентном великом успону српског винарства). Селектор изложбе, вајар Небојша Савовић Нес (познат, иначе, и по изради мермерне орнаментике на Цркви Светог Саве у Београду) и ове године је позвао неке од најбољих наших уметника да реагују на вечну, винску тематику.

Кажу да једна чаша вина отвара врата раја а да се после треће мења ћуд те чудесне текућине. Бела Хамваш, последњи европски мудрац, посветио му је књигу језгровитог и дубоког смисла: „Филозофија вина“. Гете је о њему говорио: „Живот је исувише кратак да бисмо пили лоше вино“. Неизмерна је одушевљеност вином у уметничком свету, без којега не би било ни утехе у боемији, нити поезије и сликарства. „Пљескајте, живите, пијте!“, каже Еразмо Ротердамски у последњој реченици „Похвале лудости“. Рабле слично узвикује: „Дај да се пије, пије, пије!“ Порука је то поштоваоцима бога Диониса, римског Бахуса. Ренесансни мислиоци и ствараоци себе су радије замишљали у Епикуровом него у Гетсиманском врту. Вино, за разлику од наркотика, подразумева добар залогај, лепо друштво и жене, јер хедонизам јача организам. Вино је конзервативно а дроге су револуционарне, оно је можда једина ствар која са протицањем времена постаје све боља. Сада се, наиме, прави више и бољих вина него у прошлости.

[restrictedarea]

Веза уметности и вина је сложена. Оно је подстрек али и тема; велика и тајанствена област сликарства тихог живота, погрешно названа мртва природа, незамислива је без приказивања вина. Хедине, вероватно најбоље мртве природе у историји сликарства, указују на лепоту вина. Грожђе и мудри виноградар, Vertumnus, римски бог, владар вртова и воћњака, ушли су у српско сликарство са Катарином Ивановић, првом нашом сликарком и женом академиком (погрешно се често наводи да је то Исидора Секулић). Та магична сликарка није никада савладала српски живећи у Мађарској, али је трпела много тога због своје љубави према отачаству. Од њеног стваралаштва пружа се директна наследна линија до великих савремених мајстора метафизичке мртве природе – Милана Милетића, Василија Васе Доловачког и Зорана Рајковића. Као ванредни сликари приказују воће, стоне аранжмане и вино, на сликама које одишу тајанственом атмосфером и заборављеном естетском категоријом – љупкошћу природе. Близак им је и Велизар Крстић који уме да уздигне смисао детаља и у само неколико зрна грожђа препозна универзум сласти.

Друга линија из старог сликарства иде ка фигурацији и тематици сложенијој од тихожитја. Милан Туцовић је зналац постављања фигуре у онеобичени амбијент за који се понекад не зна да ли је спољни или унутрашњи. Он успоставља однос између мртве природе, људске фигуре и пејзажа на ирационалним основама. Предраг Милошевић исто тако испитује смисао фигуре у ентеријеру и екстеријеру али увек има на уму и целокупну историју сликарства, његове су слике и акварели формуле данашњег ликовног односа према старим мајсторима. Као део поставке или из сећања на славну прошлост, представа вина улази у свет ова два сликара. Уколико се већ помињу дарови природе, лишће и грожђе у сликарству, незаобилазна у српској новијој уметности је млада уметница Бисенија Терешченко. Као једна од најбољих наших мозаичарки пронашла је начин тонског сликања помоћу камења, са прецизношћу и богатством уљаног сликарства.

Вино, чокоти и лоза, тема су која занима и скулптора Небојшу Савовића Неса, у сакралном смислу, у његовом раду на каменој скулптури у ентеријеру највеће српске Цркве Светог Саве на Врачару или у виду мртве природе, ретке у вајарству. Савовић је вајар великог замаха, снажних и чистих представа, који уме да истакне детаљ. У свету скулптуре тек предстоји потпуније откривање опуса сјајног вајара Љубомира Лацковића, чини се неправедно заметнутог у односу на његову изванредну скулптуру од метала. Он није уздигао само митолошки свет Бахуса већ је и међу ретким вајарима у свету који ствара скулптуру на фантастичан начин. Винска тематика незамислива је без доприноса акварелске уметности, без „винарела“ Драгана Деспотовића, којим слави винску боју и светлост на акварелима рађеним од квалитетних вина. Александар М. Лукић својим тифани и фузионисаним стаклом остварује одлична дела у духу витража и мртве природе, приказујући светлости винске магије.

Пробрани уметници, од најбоље сорте, окупили су се да на достојан начин славе вино, грожђе и виноградаре, знајући да тамо где бог Дионис излива свој чаробни сок, ту су занос и живот.

[/restrictedarea]