Srpski hiperborejac

DECENIJA OD SMRTI DRAGOŠA KALAJIĆA

Piše Dejan Đorić

Dvadeset drugog jula bilo je deset godina od smrti Dragoša Kalajića. Njegov prerani odlazak ostavio je i Srbiju i Evropu bez izvanrednog erudite koji nije samo ukazivao na negativne fenomene modernog sveta nego i jasno navodio put kojim treba ići

Kao i svi veliki stvaraoci, Dragoš Kalajić (Beograd, 1943  –2005) bio je slavljen i osporavan, omrznut zbog svoje izuzetnosti. Kada su hteli da ga sasvim obezvrede, isticali su njegovu naklonost prema političkoj desnici. On nikada nije krio da je čvrsto ukorenjen u idejama konzervativne revolucije i onoga što je sam nazivao „hiperborejskim duhom“. Protivnici su često pokušavali da ga diskredituju nazivajući ga fašistom, ali on je, kako je to objasnio u jednoj televizijskoj emisiji, to smatrao komplimentom, i podsetio na reči američkog pisca Čarlsa Bukovskog da „kada čuje da za nekoga kažu da je fašista, on zna da se radi o čoveku koji misli svojom glavom“. A Kalajić je, nesporno, zaista bio čovek koji misli svojom glavom. Kalajić je do kraja bio privržen arheofuturizmu, ne toliko istorijskoj avangardi iz koje je preuzeo revolucionarno, prevratničko delovanje, koliko arheofuturizmu u doslovnom smislu – kao umetnosti, politici i viziji budućnosti. Smatrao je da mlaki liberalizam ne može da zadovolji duhovne potrebe neustrašive, nemirne i opore mladeži koja juriša na zoru novih časova istorije, za koju postoje druge reči, mnogo veće fascinantnosti. A te reči su: red, hijerarhija, disciplina, duh… Kalajić je do kraja života ostao, a to je i sada za mnoge – oličenje i idol jednog dela srpske, ali i međunarodne javnosti koja teži nečem višem od merkantilnog i materijalnog nihilizma modernog društva – hijerarhiji, tradiciji i istoriji, nematerijalnom, duhovnom i večnom. Bio je Excubitor ili budilac zaspalih, kako je sebe nazivao Đordano Bruno. Možemo ga svrstati u tip filosofskih likova koje je Jaspers odredio kao sumnjače, razbijače, pokušavače i osporitelje, a Hegel kao previruće duhove. Samo je on među našim intelektualcima nesebično davao šansu mladima, ne plašeći se za svoje pozicije. U velikim demonstracijama iz 1968. godine njega su privlačili šlemovi, uniforme i moć suprotstavljanja rulji. Kalajić, međutim, nije bio huligan niti zločinac, već intelektualac velikog kalibra. Kako mi se poverio, gnušao se nacizma zbog krvi i logora, nikada ne bi slao svoje protivnike u zatvor. Fašizam je, prema njegovom uverenju, bio pre svega estetika a nacizam samo pokušaj etike, krajnje jednostrane rasne pravde. Prezirao je demokratiju kao vlast slabih i pokvarenih i težio neograničenom autoritetu.

[restrictedarea]

DŽIN MEĐU LILIPUTANCIMA

Kalajić je u moru osrednjih i bezličnih bio pre svega ličnost ogromnog samopoštovanja i autoriteta. To, međutim, ne znači da je o sebi imao previsoko mišljenje. Naprotiv, imao je običaj da kaže: „Ispada da sam spram njih kakav intelektualni gorostas, a zapravo su moje mogućnosti sasvim prosečne.“ To jasno govori da nije za sebe smatrao da je veliki koliko je bio svestan ljudskog liliputanstva onih kojima se suprotstavljao i na čiji je poguban uticaj po društvo neumorno ukazivao. Toliko je bio čvrst i potkovan da se stekao utisak kako je mogao da diskutuje i sa najvećim intelektualnim autoritetima u istoriji čovečanstva, a da se ne zbuni i ne odstupi od svojih stavova. Bio je ratnik i umetnik, oficir i džentlmen, tačnije duhovni ratnik ili ratnik svetlosti, ali i onaj pravi, jer je veliki deo rata u Bosni proveo među srpskim borcima. U više navrata je loše pisao o Isusu („Hrist je lešina sa krsta“) ali je celog života gajio prezir prema đavolu. Izašavši sa proslave Nove godine u Skadarliji, ispalio je hitac iz pištolja u nebo ne bi li probudio Boga! Kalajić je želeo dobro svetu i ljudima, ali na svoj način, u velikom stilu i nesvakidašnje. Nije bio zlopamtilo ali su ga nagle promene raspoloženja činile nepredvidivim. Nije voleo poroke i slabosti, iskorenjivao ih je najpre kod sebe, ali je rekao da nikada ne bi kopao po privatnosti svojih prijatelja, kuda bi to vodilo? Za njega je odelo predstavljalo „građansku uniformu“ a „građanin“ bio „svinja koja želi da umre prirodnom smrću“. U političkom smislu bio je sledbenik Renea Genona, učenik Julijusa Evole, kojeg je imao priliku i lično da upozna i koji mu je rekao: „Vi ćete obnoviti rimsku ideju!“, Ezre Paunda, i zajedno sa ovim misliocima svetskog kalibra učestvovao u stvaranju originalne ideje „nove desnice“, jedinstva narodnih, nacionalističkih i socijalističkih snaga, u cilju odbrane od zajedničkog neprijatelja – globalističkog demokratskog neoimperijalizma. Na ovom putu, nasledili su ga flamanski mislilac Robert Stojkers, Francuz Gijom Faj, a njegovim „duhovnim čedom“ može se smatrati i neprikosnoveni lider današnje konzervativne revolucije, Rus Aleksandar Dugin, tvorac „četvrte političke teorije“, koju je svojim razrađivanjem ideje „trećeg puta“ najavio sam Kalajić. Nije želeo podelu na socijaliste i nacionaliste, smatrao je da treba prevladati deobu na crne i crvene i da je sa stanovišta nacionalne odbrane štetan stari ideološki rat. U novim istorijskim okolnostima, u borbi sa Mamonom angloameričke i germanske plutokratije, on nije pravio razliku između komunista i fašista. Njegova ideja „trećeg puta“, kao mešavine nacionalnog i socijalnog, bila je proverena i dokazana u vreme Slobodana Miloševića, i ulivala nadu u odnosu na kapitulantsku i izdajničku istoimenu ideju Mihaila Gorbačova, koji je želeo da pomeša socijalizam i kapitalizam, što je u praksi značilo predavanje Rusije na milost i nemilost američkim „banksterima“ i domaćim pljačkašima.

U idejnom smislu bio je uz Mira Glavurtića jedini intelektualni prorok na Balkanu, a uz, već pomenute, Aleksandra Dugina i Alana de Benoa najvažniji tradicionalni mislilac u drugoj polovini dvadesetog veka. Pratio je kao i Glavurtić (za koga je rekao: „Ako bih morao da imam učitelja na Balkanu, bio bi to samo Miro Glavurtić“) tokove kapitala a kada je u nedeljniku „Duga“, nadahnut nazivom Hičkokovog filma „Pozovi M radi ubistva“, pre tridesetak godina objavio tekst „Pozovi MMF radi samoubistva“, malo ko je razumeo o čemu govori. Mnogim njegovim tekstovima su se podsmevali, ali sada živimo u stvarnosti koju je među prvima sagledao. Predvideo je – ili među prvima kod nas pisao o satanizmu rokenrol muzike, odluci Amerike da u budućnosti Srbiju prepusti turskoj interesnoj sferi, a naše siromaštvo je blagosiljao, jer bi nas u protivnom, kao Italiju, Nemačku i Francusku, okupirale horde Afrikanaca i muslimana. Ako se pisac ovog teksta dobro seća, u „Mapi antiutopija“, Kalajićevoj najboljoj i najstudioznijoj knjizi iz 1978. godine, pisao je da će u budućnosti doći do sve učestalijeg samopozleđivanja ljudi kao izraza očaja besperspektivnog življenja u neokolonijalnom raju, što je sada sve veći problem u adolescentskoj populaciji. Precizna predviđanja čine ga značajnim futurologom (veoma se zanimao za tu vrstu literature) pa su bedna osporavanja njegovih znanja. Optuživali su ga da prepisuje druge autore, pre svega iz italijanske štampe, što je besmisleno tim pre što je Kalajić objavljivao tekstove u italijanskim medijima. Kalajić nije prepisivao, već je ulagao napor da razume i da srpskoj javnosti približi njemu bitne tekstove i na jezicima kojima nije vladao, pa je u svojim knjigama i studijama, osim literature na italijanskom, francuskom i engleskom koje je govorio (i neprijatelji su se divili njegovom poznavanju italijanskog) navodio i nemačka izdanja.

Najširi ideološki front koji je razvio u borbi protiv politike SAD (pričalo se da mu je američka ambasada ponudila 20.000 dolara da prestane sa pisanjem protiv Amerike) podrazumevao je kao bitan momenat estetiku, umetnost, na koju većina političara ne računa. Blizak dr Vojislavu Šešelju, ali nikada član niti jedne partije, rekao mu je da za razliku od svih drugih stranaka u Srbiji pa i Demokratske, radikali nemaju nikakav odnos prema kulturi, ona za njih ne postoji.

NA UMETNIČKOM FRONTU

Kalajić nije bio samo školovani slikar sa Beogradske i Rimske akademije već i najznačajniji srpski likovni kritičar, koji se još u jednom od svojih prvih tekstova „Basta, kad kažem!“, pisanih sa dvadesetak godina, obračunao sa vodećim kritičarima. Okretniji od Đorđa Kadijevića i Sreta Bošnjaka, u rangu sa Miodragom B. Protićem i Lazarom Trifunovićem kao kritičar, bio je glavni idejni branilac „Mediale“, objavivši kapitalne tekstove o Leonidu Šejki, Ljubi, Dadu i toj grupi. Bio je isto tako i apostol nove figuracije, ono što je Oskar Vajld pojavom, rečju i tekstom bio za prerafaelite, to je Kalajić bio za mlađu generaciju, u kojoj su njegovi miljenici bili Vladimir Vlaja Jovanović, Kosta Bunuševac, Zoran Nastić, Srba Travanov i Predrag Peđa Gavrović. Kao član redakcije najuglednijeg jugoslovenskog časopisa „Delo“, objavio je izuzetne tematske brojeve o ezoteriji, alhemiji, islamu, Indiji, Japanu i rok kulturi a kao urednik „Književnih novina“, samostalni izdavač i ključni saradnik Branka Kukića otkrio je srpskoj javnosti niz velikih mislilaca. Zahvaljujući njemu upoznali smo Renea Genona, Julijusa Evolu, Julijana Imperatora, Tilaka, Osvalda Špenglera, Ortegu i Gaseta, Jukija Mišimu, Konrada Lorenca, Lava Šestova i Nikolaja Berđajeva, čije čitanje mu je u mladosti davalo ogromnu duhovnu snagu.

Neverovatne stvari je ovaj „demijurg“ uradio na likovnom planu. Njegove kapitalne autorske izložbe-teze, kao „Nova figuracija“, „Beogradski pogled na svet“ (praćena knjigom) i „Balkanski istočnici srpskog slikarstva dvadesetog veka“, pomerale su sve postavke srpske umetnosti, bile napadane u brojnim tekstovima i knjigama jer su pružale uporište za potpuno novu, drugačiju istorizaciju starije i nove srpske umetnosti. Zagovarao je korenito preuređenje koncepcije Muzeja savremene umetnosti i drugu galerijsku politiku cele srpske scene, u znaku odbacivanja estetike ružnog, đubrišnog i avangardnog. Bio je najveći svetski antimodernista posle Drugog svetskog rata. Kada su se na TV prikazivale njegove emisije iz serije „Ogledalo dvadesetog veka“, beogradske ulice su bile prazne, narod je hitao da vidi, čuje i sazna nešto što nigde u svetu nije bilo moguće. Nije samo osporavao već i predlagao puteve izlaska iz krize; današnji sociolozi, tumači njegovog dela, ne shvataju da je Kalajićeva ideja neraskidivo povezana sa umetnošću. Smatrajući, kao Leonid Šejka i Dragan Mojović, Beograd duhovnim centrom sveta, imao je lepu iluziju da će odavde krenuti po svetsku umetnost spasonosni pokret, zasnovan na vizionarskoj i futurističkoj figuraciji. Zato je više cenio dela slikara okrenutih budućnosti kao što su Željko Đurović, Sergej Aparin i Dragan Ilić Divogo od Milana Tucovića, Vasilija Dolovačkog i Tikala, koje je smatrao likovno značajnim ali usmerenim ka prošlosti. Dve godine pred kraj života bio je direktor najveće beogradske Galerije „Progres“ u kojoj je, na sreću publike, neviđeno cvetala figuracija. Takvu koncepciju najavio je još sredinom sedamdesetih sjajnim autorskim izložbama-tezama „Obnova slike“, „Pra-oblik“ i kasnije „Vertikalna umetnost“. Kao galerista imao je razumevanja i za savremeni srpski realizam, nije ga ugrožavao kao slikara a doprinosio je slabljenju podivljalog avangardizma. Sada se o Kalajiću piše kao o autoru u svetskim razmerama originalnog hiperborejskog realizma, njegove slike na aukcijama postižu velike cene, a jedna hiperrealna mrtva priroda krasi stalnu postavku Muzeja Zepter. Kada je u srpskoj umetnosti već prevagnuo globalizam, bio je onemogućen da u beogradskom Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ priredi izložbu posvećenu estetici belog, svetlosnog slikarstva i božanskih energija (nasuprot sveopštem crnilu) a smrt ga je omela da u Galeriji „Progres“ organizuje svoju autorsku izložbu „Kraljević Marko. Strategije otpora“. Verovatno najvažnija izložba koju je kao kritičar ostvario jeste „Post-moderna u Beogradu“ iz 1982. godine. U svetskim okvirima najavila je taj fenomen drugačije od poznatog. Bliska viziji čuvenog italijanskog arhitekte Paola Portogezija, Kalajićeva postmoderna je originalno bila oslobođena ondašnjeg terora nove slike, nemačkog neoekspresionizma „novih divljih“, italijanske transavangarde i američkog „lošeg slikarstva“; zaista je ponudio novu viziju savremene umetnosti.

SVE ĆE TO BITI KALAJIĆEVŠTINA

Sledeći, valjda, parolu „što više neprijatelja, to više časti“, Kalajić je bio umetnik u stvaranju zakletih protivnika. Protiv njega su, između ostalih, bili Vasko Popa i Lazar Trifunović ali je samo Oskar Davičo bio dovoljno inteligentan da sagleda budućnost, rekavši: „Sve će to jednog dana biti kalajićevština“. Mislio je na mlade i nacionalne snage koje će Drago privući.

Dragošev dan je započinjao u šest ujutru, živeo je tempom deset ljudi i smatrao da pravi intelektualac  treba svaki dan da provede četiri sata u čitanju i da napiše četiri strane. Toga se i sam pridržavao, proučavajući najveći deo života grčke i rimske klasike. Osim Evole, poznavao je Đorđa de Kirika (žaleći što ga nije pitao za Milenu Pavlović Barili sa kojom je studirao u Minhenu kod Franca fon Štuka) Herberta Markuzea (kome je rekao da radnik u suštini ima iste ideale kao i kapitalista i da ga zbog toga pokreće zavist, na šta mu je Markuze odgovorio: „Sada mi je jasno zašto mi u prvom susretu niste bili simpatični“) i Ezru Paunda. Kada je posle jedne večere u bašti nasamo rekao Paundu da je uzor njegove generacije i da zbog njega slobodnije živi, stari pesnik je spustio svoju čvornovatu šaku na koleno mladog prijatelja odgovorivši: „Zbog vaših reči meni je sada lakše da živim.“ Na Kalajićeve izložbe u Rimu dolazio je cvet stare rimske aristokratije, koja je sa ovacijama ispratila njegov govor o Srbiji, držao je drugom prilikom sam pažnju auditorijuma u sali. U vreme demokratske vlasti od Kalajića i o Kalajiću nije ništa moglo da se objavi u našoj zemlji, bio je ozloglašen, ali su vodeći rimski listovi posvetili veliku pažnju njegovoj poslednjoj izložbi premda je više godina na italijanskoj televiziji, u udarnom terminu, istupao sa srpskih pozicija, vodeći borbu i sa nekoliko protivnika. Miloš Crnjanski ga je prihvatio uprkos svoje paranoičnosti ali je on najviše držao do svojih mladih saradnika. Govorio je da više voli boravak u Beogradu nego u Rimu, jer ovde može da čuje šta mlađi misle. Njegovi učenici, Dragoslav Bokan, Branislav Matić, Dragan Ćirjanić, Bogdan Lubardić, Dionisije Dejan Nikolić, Željko Poznanović i Dragan Jovanović Danilov, izrasli su u neke od najznačajnijih intelektualaca i stvaralaca na prelomu dva veka. Matić je dobro primetio da svi oni imaju ponešto od njega, ali je jedino on imao sve!

Dragoš Kalajić se ostvario na svim planovima, kao ljubavnik, suprug, novinar, pisac romana koji su bili među najčitanijima, urednik, kritičar, teoretičar, slikar i ideolog. Bio je i odličan kulinar i znalac vina, pred kraj života, gubeći čulo ukusa zbog jakih hemoterapija, napisao je seriju tekstova „Memoari jednog čula ukusa“. To su sećanja na najlepša gastronomska i enološka iskustva, u raznim delovima sveta i prilikama. Oni koji su ga napadali da je izdao svoju viziju ujedinjene i slobodne Evrope zbog srpskog nacionalizma nisu čitali njegovu prvu knjigu „Krševina“. Imao je sjajnu moć pamćenja a najveće umetničko delo za njega su Bahovi „Violinski koncerti“. Njegova jedina ćerka Sonja, iz braka sa darovitom Vesnom Vujicom, arhitektom, postala je violinistkinja i kompozitorka. Renesansni čovek, jedan od poslednjih Evropljana, najbolji predstavnik srpske elite, uomo universale velike lične lepote, stila življenja i pisanja, često nemilosrdan i prema bliskima, Dragoš Kalajić je kontinent čiju stenovitu obalu iznova otkrivamo, nemoćni da ga do kraja upoznamo.

[/restrictedarea]