„Srebrenički masakr“ puni 20 godina (3. deo) Genocid kroz kalkulacije

Pišu Edvard Herman i Dejvid Piterson sa Srebreničkom istraživačkom grupom (SrebrenicaResearch Group)

Kako su Srbija i Srbi postali zvanični neprijatelj zapadnih  medija glavnog toka

Brojku od 8 000 prvi je zvanično izneo Međunarodni komitet Crvenog krsta. Do sredine avgusta 1995, MKCK je saopštio da je „od raseljenih lica u Tuzli i Zenici prikupio skoro 10 000 navoda o hapšenjima i nestancima“. Do sredine septembra, međutim, MKCK je revidirao svoju listu nestalih iz bezbedne zone u Srebrenici i došao do zaključka da je prethodna lista imala 2 000 grešaka (odnosno osoba koje su dva puta navedene kao nestale). Od preostalih 8 000 imena, MKCK je procenjivao da se „oko 5 000 odnosi na osobe koje su pobegle iz enklave pre nego što je pala, dok se preostalih 3 000 odnosi na osobe koje su navodno uhapsile snage bosanskih Srba“.

Neobično je da je taj broj od 8 000 na kraju institucionalizovan ne samo kao približan broj mrtvih bosanskih muslimana iz Srebrenice (nestali=mrtvi), nego i kao broj žrtava pogubljenja (odnosno ubistava) a ne nečega drugoga. Ovo svakako nije zbog toga što su pri ruci, ili su se nazirali, dokazi što su opravdali ukupan broj žrtava. U stvari, priča o potragama za masovnim grobnicama, ekshumacijama, istragama, istraživanjima, izveštajima i suđenjima Haškog tribunala, bosanskih muslimana i NATO država, pokazala se kao dug i uglavnom neuspešan napor da se potvrdi brojka od 8 000.

[restrictedarea]

Neverovatna stabilnost zbira Stabilnost ovog zbira od 8 000 je izuzetna. U najvećem broju slučajeva iznenadnog katastrofalnog gubitka ljudskih života, bilo da se radi o prirodnim kataklizmama ili ljudskim uzrocima, početna procena biva prevelika i vremenom se revidira naniže. Tako je u slučaju napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra, Kancelarija sudskih istražitelja Njujorka odredila da je ukupan broj žrtava pa sa najveće rane procene od 6 886 u prvim nedeljama posle napada, na konačnu zvaničnu brojku od 2 749 koja je objavljena januara 2004, što je smanjenje za 60 odsto. Čak i u samoj Bosni, ratni navodi bosanskih muslimana o 200 000 do 300 000 ubijenih od strane Srba na kraju je svedeno na oko 100 000 žrtava na svim stranama, od čega je oko 64 000 na strani bosanskih muslimana. Slično tome, rani navodi o silovanju 20 000 žena koje su 1992. i 1993. iznele agencije bliske vlastima, kao što je sarajevska Državna komisija za ratne zločine ili zagrebački Hrvatski informativni centar, ili 1993. istražna misija Evropske komisije o postupanju prema muslimanskim ženama u bivšoj Jugoslaviji, i, na kraju brojka od 50 000 izneta od grupe američkih senatorki, bili su prenaduvani od strane zapadnih medija glavnog toka i na kraju se, kada je  Ekspertska komisija UN maja 1994. objavila svoj konačni izveštaj, dramatično spustili na „514 navoda“ na svim stranama. Ponovo, tvrdnje o srpskim pokoljima na Kosovu tokom 78 dana NATO bombardovanja, koje su u jednom trenutku dostigle vrhunac u Stejt departmentu od „oko 150 000 do 500 000 vojno sposobnih muškaraca“ koji su prijavljeni kao nestali, sveli su se na manje od 10 000 na svim stranama na Kosovu. Za razliku od ovoga, brojka od 8 000 srebreničkih „muškaraca i dečaka“ ostaje ista, ili nešto viša, i 20 godina posle. Šta više, ona je zaštićena od zakonskog preispitivanja i onima koji se usude da je ospore preti se sudskim gonjenjem. Tako je januara 2009. Evropski parlament sa 556 glasova za i 9 glasova protiv usvojio rezoluciju kojom se svaki 11. jul proglašava „danom sećanja na srebrenički genocid širom EU“ kada su „snage bosanskih Srba sumarno pogubile više od 8 000 muslimanskih muškaraca i dečaka i nasilno proterale skoro 25 000 žena, dece i starih ljudi, što ovaj događaj čini najvećim zločinom u Evropi od kraja Drugog svetskog rata“. Za članice EU bilo kakvo preispitivanje „srebreničkog masakra  kao istinskog genocida i svako ukazivanje da bi 8 000 mogla biti preterana brojka danas može biti sudski gonjeno kao „negiranje genocida“.

Magična brojka od 8 000 muslimanskih muškaraca i dečaka U roku od nekoliko dana od pada Srebrenice počeli su da se pojavljuju novinski izveštaji po kojim je iz enklave nestalo do 7 000 „muškaraca i dečaka“ i brzo im je predviđena tužna sudbina. Londonski Gardijan 14. jula piše da se „izražava akutna zabrinutost za sudbinu najvećeg broja muškaraca, možda čak i do 7 000 njih, koje su Srbi okupili i odveli, navodno, u susedni Bratunac“.  „Svi muškarci su nestali i mislimo da su mrtvi“, rekla je jedna mlada majka Njujork tajmsu u centru za raseljena lica na tuzlanskom aerodromu dok je „ljuljuškala svog četiri godine starog sina“. Usklađen sa propagandnom vrednošću pada Srebrenice, pomoćnik američkog državnog sekretara za ljudska prava Džon Šatuk rekao je novinarima u Zagrebu početkom avgusta: „Čuo sam neverovatna svedočenja izbeglica o masovnim pogubljenjima muškaraca i dečaka koja su izvršili vojnici bosanskih Srba“ i dodao da takvi navodi pružaju „važan novi dokaz za genocid i zločine protiv čovečnosti u istočnoj Bosni“. Savet bezbednosti UN održao je 10. avgusta dve uzastopne sednice. Prva se odnosila na operaciju „Oluja“, druga na pad „zaštićenih zona“ Srebrenica i Žepa. „Moja vlada očekuje da Tribunal istraži navode o zločinima nad nenaoružanim civilima, uključujući i izveštaje da je pet starijih Srba ubijeno, a u selu Dvor bombardovane izbeglice“, rekla je ambasador SAD Madlen Olbrajt govoreći o „Oluji“. Jasno, Olbrajtova je umanjivala monumentalni obim i posledice operacije. Tako, međutim, nije bilo sa padom Srebrenice i Žepe. Oko 10 000 civila iz Srebrenice i oko 3 000 iz Žepe je nestalo“, rekla je ona Savetu ružeći „paljanske Srbe“ koji „biju, siluju i ubijaju mnoge od onih koji beže pred nasiljem“. Poput mantre, Olbrajtova je pet puta ponovila frazu „Ne smemo zaboraviti“ ističući „magnitudu patnje“ koju su izazvali bosanski Srbi. „Važno je da međunarodnu pažnju usmerimo na položaj izbeglica iz Srebrenice i Žepe“, dodala je ona ističući da „istinsko pomirenje u regionu neće biti moguće dok se ne iskoreni percepcija kolektivne krivice i ne odredi lična odgovornost“.

Kao što smo ukazali u prethodnom delu, dvadesetogodišnji izazov za pristalice ciljne brojke od 8 000 „muškaraca i dečaka“, uključujući i Haški tribunal i njegove zapadne zaštitnike, bio je da se obezbede dokazi za ove brojeve i oni su ovaj zadatak tendenciozno izvršavali koristeći se brojem tela, listama nestalih, forenzičkim i DNK dokazima iz grobnica, navodima o premeštanju grobnica i čak uništavanju tela, kao i svedočenjima. Iako su ovi napori rezultirali suštinskim neuspehom, oni su bili ogroman propagandni uspeh. Brojka od 8 000 prihvaćena je mnogo pre nego što se pojavio bilo kakav čvrst dokaz o masovnim pogubljenjima i verujemo da je tako pre svega jer je dovoljno velika da podrži optužbu za „genocid“ i, drugo, jer je omogućila američku i NATO vojnu intervenciju na „humanitarnim osnovama. Lideri napada na bosanske Srbe i, kasnije, na samu Srbiju, bili su odlučni od najranijih dana da srpsko rukovodstvo optuže za „genocid“ kao opravdanje za njihovo svrstavanje protiv bosanskih Srba. I vođstvo bosanskih muslimana bilo je srećno da prati tu agendu i čak je upozoravalo na mogući genocid pre 11. jula 1995. za šta je najčuveniji slučaj pismo koje je Alija Izetbegović uputio Bilu Klintonu, Žaku Širaku, Džonu Mejdžoru i Helmutu Kolu 9. jula. „Molim vas, upotrebite sav svoj uticaj na međunarodnu zajednicu da ispuni svoju obavezu prema ovoj zaštićenoj zoni UN i spreči ovaj čin terorizma i genocida protiv srebreničkih civila“, navodilo se u tom pismu.

Ko su bili borci, a ko civili? Naravno, dok se 28. divizija Armije BiH povlačila iz Srebrenice prema muslimanskim linijama oko Tuzle, od 11. do 12. jula, došlo je do ozbiljnih borbi. U svom svedočenju, tokom suđenja Krstiću, načelnik Generalštaba Enver Hadžihasanović izjavio je da bi sa „sigurnošću mogao da kaže da je“, tokom povlačenja iz Srebrenice, „poginulo 2 628 pripadnika 28. divizije“. Tela ovih nesrećnika pokopana su često u iskopane grobnice na brzinu zajedno sa pogubljenim zatvorenicima. Na ekshumacijama koje je tokom 2001. organizovao Haški tribunal a kasnije i Federalna komisija za nestale BiH, međutim, ignorisanje ili umanjivanje poginulih u borbama postala je standardna procedura.  Ovo je išlo naruku onima koji su upili na brzinu institucionalizovanu demonizaciju Srba od 1991. nadalje; lakoća prihvatanja toga ojačana je činjenicom da je jedan deo ljudi čija su tela nađena bio pogubljen. Rad Haškog tribunala zasnovan je, međutim, na premisi da se prvenstveno ili isključivo radi o grobnicama gde se nalaze žrtve pogubljenja, odnosno o mestima zločina, a ne o posledicama rata. Kao što je Sara Vagner, forenzički antropolog koja je učestvovala u ranim ekshumacijama, jednom primetila: „Ekshumacije i autopsije su sprovođene s prvenstvenim ciljem da se obezbedi dokaz o zločinu, kao što je utvrđivanje uzroka smrti ili tragovi vezivanja“. To što te ekshumacije nisu obavljene na pravnoistražni način, na primer, bez predrasuda o „’sistematskoj i raširenoj’ prirodi zločina, što ukazuje da su izvršeni kao deo plana, naređenja koja su poslata niz lanac komandovanja“ i sa ciljem da se utvrdi šta se zaista desilo, pokazuje koliko je politizovan postao čitav proces pod upravom Haškog tribunala. Inicijalne ekshumacije 21 grobnice između 1996. i 2000, sve sprovedene pod pokroviteljstvom Haškog tribunala i iskorišćene za presudu Krstiću 2001. praćene su forenzičkim izveštajima o onome za šta se tvrdilo da je konzervativna procena o pronađenih najmanje 2 028 tela. U tim izveštajima nije pokušano da se napravi razlika između ubijenih u borbama i pogubljenih. U slučaju Krstić, sudsko veće priznalo je da „ne može da odbaci mogućnost da je jedan deo tela u istraženim grobnicama možda pripadao ljudima ubijenim u borbi“. Srpski forenzički analitičar Ljubiša Simić zaključio je, međutim, posle detaljne analize forenzičkih izveštaja vezanih za Srebrenicu dostupnih u vreme suđenja Krstiću, da „iako je taj stav u principu tačan, bilo bi isto tako tačno reći da, na osnovu istih dokaza, sudsko veće ,ne može da odbaci mogućnost da su neki od tih ljudi pogubljeni‘ pošto su oba ova stava u istoj meri istinita“. Duboka pristrasnost profesionalne kulture Haškog tribunala, međutim, je odbacila ovakvu vrstu gledišta.

Simić je proučio 3 568 postmortem izveštaja. On je ustanovio da su se ljudski ostaci u 1 583 slučaja (44,37 odsto), sastojali „samo od delova tela, često od samo jedne kosti“, te da je „na osnovu takvih izveštaja, nemoguće izvući bilo kakve značajne forenzičke zaključke, pre svega što na najvećem delu njih (92,4 odsto) nije konstatovana nikakva trauma“. Šta više, Simić je ustanovio da bi „stvaran broj tela vrlo lako mogao biti daleko manji od broja izveštaja o autopsijama“ i, na osnovu analize butnih kostiju i fragmenata, zaključio da se postmortem izveštaji Haškog tribunala odnose na brojke između „1 919 i 1 923“ ljudska tela. Naravno, 1 919 i 1 923 ljudska tela u „grobnicama vezanim za Srebrenicu“ do 2001. je daleko ispod cilja od 8 000, ali sudsko veće u slučaju Krstić je taj jaz premostilo tretirajući kao dokaz spekulaciju Tužilaštva da će „najmanje još 2 571“ telo biti pronađeno u još 18 neekshumiranih masovnih grobnica, što bi ukupnu brojku povećalo na 4 805. Čak i ovo je, međutim, daleko manje od 8 000 i ako je značajan deo pronađenih tela pripadao poginulima u borbama, razlika je veoma velika. Činjenica je da je Simić, na osnovu podataka o projektilima i ranama, ustanovio da je 627 od 1 923 tela iz kompleta od 2001. vrlo verovatno pripadao ljudima poginulim u borbi, a da je njih 442 vrlo verovatno bilo žrtva pogubljenja, dok se za preostalu većinu ne može odrediti način smrti. Ovo ga je navelo na pomisao da je „teško izbeći utisak da su forenzički stručnjaci Tribunala radili sa mandatom koji je širi od pukog izveštavanja o primetnim činjenicama“, te da su „najmanje neki od stručnjaka aktivno pokušavali da odgovore na očekivanja da pruže profesionalno pokriće za institucionalne percepcije Srebrenice usaglašene na političkom nivou pre nego što su stručnjaci i poslati da obave svoj zadatak“.

DNK misterija Kako ovo pišemo pre komemoracije 20. godišnjice „Srebreničkog masakra“ 11. jula 2015. ne znamo koju će brojku osoba identifikovanih putem DNK analize iz grobnica povezanih sa Srebrenicom izneti Međunarodna komisija za nestale osobe, čije je sedište u Sarajevu. Znamo međutim da je Tomas Parsons, direktor forenzičkih nauka ove komisije, svedočio na suđenju Mladiću 2013. da je „do juna imenom identifikovano 6 767 osoba, a nepoznato ih je 124… što je ukupno 7 001 različitih osoba prepoznatih preko DNK koje su izvađene iz tih grobnica“. Iako je 6 767 plus 124 jednako 6 891, a ne 7 001 (možda je greška u transkriptu?), takođe znamo da je u julu 2012. Međunarodna komisija tvrdila da je preko DNK identifikovala 6 838 osoba i da je procenjivala da je „u padu Srebrenice 1995. godine nestalo između 8 000 i 8 100 osoba“. Kako je Parsons rekao jednom kolegi posle svedočenja na suđenju Miloševiću, rad njegove komisije pomaže da se „ograniči narativ počinilaca u vezi s onim što se doista dogodilo“. Ovo nisu reči politički neangažovanog ili neutralnog čoveka.

Rad Komisije, međutim, nema odgovor na najvažnije od svih pitanja. DNK profilisanje ne može odrediti uzrok smrti osoba koje se identifikuju. Nesporno, oružane frakcije u BiH bile su u građanskom ratu najmanje od aprila 1992. Tokom putovanja kolone bosanskih muslimana od Šušnjara do Tuzle i drugih lokacija oni i srpske snage upustili su se u borbene operacije. Kao što je Stefan Karganović primetio, relevantna razlika je, dakle, između onih koji su poginuli tokom zakonitog ratovanja i onih koji su vansudski pogubljeni. Ali, kao što smo videli, Tribunal nije zainteresovan za odgovor na ovo pitanje. Postavlja se pitanje i o telima ubijenih oko Srebrenice pre i posle jula 1995, neke od njih je identifikovao Milivoje Ivanišević, ali to ne interesuje istražitelje Komisije, jer se nisu zainteresovali ni za veliki broj masakriranih Srba u desetak grobnica od pre jula 1995. Šta više, rad Tribunala ostaje neshvatljiv. Kada je, na primer, odbrana Radovana Karadžića 2009. tražila od Tužilaštva da omogući njihovim ekspertima da vide „svaki deo materijala, sve DNK analize“ kako bi mogli da sprovedu doista nezavisno testiranje rada Komisije, Tužilaštvo je odbilo da ih da. Tužilaštvo je saopštilo da „Komisija nije obavezna da da 300 ili bilo koji drugi broj, dokumenata optuženom“. Prema standardima Američke advokatske komore o upotrebi DNK dokaza na američkim sudovima, „svi biološki dokazi moraju biti dostupni optuženima ili osuđenima na njihov zahtev“. Samo se na ovaj način pitanje pogrešnih osuda – velike nepravde što pogađa sve krivične pravne sisteme – može ublažiti. I kao što je britanski novinar Džonatan Ruper primetio, „identifikacija putem DNK se smatra, kao i otisak prstiju, zlatnim standardom“ i da je „percepcija takva da ako postoji podudaranje DNK, to predstavlja neoboriv dokaz“. Ali, kao što pokazuje naveliko hvaljena vrhunska laboratorija američkog Federalnog istražnog biroa, gde god se čovek okrene postoje pogrešne forenzičke prakse, lažna svedočenja „stručnjaka“ i tvrdnje naklonjene Tužilaštvu koje ne samo da prevazilaze granice nauke, nego predstavljaju čiste fabrikacije. Ništa više ili manje ne bi trebalo da očekujemo ni od rada Komisije. Masovne grobnice nisu ništa, ako ne kontaminacioni bazeni za DNK. Nije ni čudo što Komisija i Tužilaštvo ne žele kompetentnu, nezavisnu reviziju njihovog rada vezanog za Srebrenicu.

U diskusiji u vezi sa presudom Krstiću, pokojni kanadski profesor međunarodnog prava Majkl Mendel jednom je upitao: „Zašto preuveličavati brojke?“ Ovo je bio njegov odgovor: „Jer Tribunal ne interesuju zaista optužbe za ubistvo. Oni su jurili veliku nagradu genocida, što je mnogo teže dokazati u ovim okolnostima, pa što je veći bio broj mrtvih, to bolje… U slučaju Krstić, koncept genocida je, osim kao čista propaganda, izgubio svaki kontakt sa Holokaustom.“

Nastaviće se

[/restrictedarea]