„Srebrenički masakr“ puni 20 godina (2. deo)

Oruđa zapadne propagande

Pišu Edvard Herman i Dejvid Piterson sa Srebreničkom istraživačkom grupom (Srebrenica Research Group)

Kako su Srbija i Srbi postali zvanični neprijatelj zapadnih  medija glavnog toka

Za razliku od „Oluje“, Gvatemale, iračkih, avganistanskih i pakistanskih žrtava SAD i njihovih NATO saveznika, Srebrenica je bila mesto gde su ljude, čije su lidere podržavali Sjedinjene Države i NATO, ubile snage kojima su Sjedinjene Države i NATO bili suprotstavljeni; otuda, ove žrtve su „dostojne“ (pažnje). Srbi su bili proglašeni za zločince, ponajviše zato što Nemačkoj, Sjedinjenim Državama i ostalim zapadnim silama Jugoslavija više nije bila potrebna kao barijera Sovjetskom Savezu, koji je od 1991. nadalje postao disfunkcionalan, a Srbija je bila dominantna nacija i kohezioni faktor u unitarnoj državi. Štaviše, Srbi su gajili socijaldemokratske i independističke tendencije koje su bile prepreka za integraciju Jugoslavije ili njenih republika u EU i NATO. Zapad je zato ohrabrio i podržao separatističke nacionalističke snage u jugoslovenskim republikama, čime je Srbija automatski postala zvanični neprijatelj.

[restrictedarea]

MEDIJSKA PRISTRASNOST Kao što tabela 1 pokazuje, zapadni mediji „glavnog toka“ su petoj, desetoj i petnaestoj godišnjici pada Srebrenice i stradanjima „(pažnje) dostojnog“ bosanskog muslimanskog stanovništva posvetili mnogo više prostora nego što su         – ti isti mediji – pažnje ikada pružili padu Republike Srpske Krajine i stradanjima „bezvrednih“ krajiških Srba. Ali čak i ove brojke zapravo ne otkrivaju u potpunosti pristrasnost zapadnih medija u tretiranju ovih slučajeva „dostojnih“ i „nedostojnih“ žrtava. To je rezultat činjenice da su dobar deo pažnje „nedostojnim“ žrtvama posvetili mediji iz novih država koje su nastale tokom raspada Jugoslavije, uz kratka spominjanja u vestima novinskih agencija kao što su AFP, „Asošijeted pres“, „Inter pres servis“, „Rojters“ i „RIA novosti“, kao i „Ajriš tajms“.

Ovo se jasno vidi u tabeli 2, koja se bavi samo medijima iz SAD, i gde se može videti da je pažnja „nedostojnim“ žrtvama iz Krajine u američkim medijima zanemarljiva – za tri („okrugle“) godišnjice ukupno devet spominjanja, naspram 630 za „dostojne“ srebreničke žrtve. U medijima u SAD nije citirana nijedna izjava srpskih lidera povodom najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata. Nijedan generalni sekretar UN, bivši predsednik SAD ili poznata ličnost („selebriti“) nije bio u Crkvi Svetog Marka u Beogradu u poseti koja je dobila veliki publicitet. Nije prikazana nijedna fotografija ožalošćene rodbine krajiških Srba koji se još vode kao nestali. Nema izveštaja o zahtevima za pravdom Asocijacije izbeglica iz Hrvatske ili Asocijacije porodica nestalih iz Krajine. Ukratko, američki mediji ni najmanje ne mare za sudbinu krajiških Srba – ili Srba uopšte. Kao i uvek u američkom propagandnom sistemu, zvanični neprijatelji Sjedinjenih Država predstavljaju „nedostojne“ žrtve, i potpuno odsustvo medijske pažnje za njih sistematski reflektuje ovu činjenicu.

Ukratko, pošto je Srbe i Srbiju politički establišment Zapada označio kao zvanične neprijatelje, to je odmah pretvoreno i u medijsku pristrasnost zapadnih medija prema Srbima, čije su vođe označene kao agresori i zagovornici „Velike Srbije“ zato što su pokušali da očuvaju Jugoslaviju kao jedinstvenu federalnu državu i da omoguće Srbima iz secesionističkih republika da ostanu u državi koja se smanjivala. To je uticalo i na UN kao i na medije, pri čemu su i jedni i drugi oštro kritikovali Srbe od 1990. nadalje, optužujući ih za „genocid“ još 1992. Zapadni mediji pridružili su se ovom horu optužbi još 1990, i u njemu su ostali do danas.

Medijska pristrasnost je olakšana činjenicom da su UN neumorno služile kao instrument zapadne politike za demonizaciju Srba od početka ratova 1991, i tokom procesa raspada Jugoslavije sve do sada. Bilo je pojedinačnih disidenata iz antisrpskog tabora (neke od njih ćemo i spomenuti) ali institucionalni segmenti UN igrali su važnu ulogu u SAD–NATO kampanji. Najvažniji među njima, Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju, koji je na podsticaj SD formirao Savet bezbednosti UN u maju 1993, pouzdano je služio za isticanje navodnih srpskih zločina i pružanje zakonskog pokrića za akcije NATO. To se najbolje videlo u maju 1999. kada je podigao optužnicu protiv Slobodana Miloševića, baš kada je NATO otpočinjao intenzivnije bombardovanje srpskih civilnih struktura, skrećući time pažnju sa ovih ratnih zločina na nepočinstva zvaničnog neprijatelja. Postojani tok propagande Tribunala, optužnica, suđenja i presuda pružio je idealne putokaze za novinske izveštaje i prateću propagandu, pružajući novinarima izgovore za njihovu pristrasnost, objašnjenu zahtevima za pravdom.

SAKRIVANJE DŽIHADA Ovo im je omogućilo ne samo da umanje stradanja Srba (kao u slučaju operacije „Oluja“) već i da ignorišu događaje kao što je dovođenje hiljada mudžahedina i budućih boraca Al Kaide u pomoć bosanskim muslimanima. U svojoj knjizi „Nesveti teror: Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada“, Džon Šindler, bivši stručnjak za Balkan američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA) dokazuje da je ovo dovođenje, koje je podržala Klintonova administracija, bilo od ključnog značaja za omogućavanje Al Kaidi da dobije pristup Zapadnoj Evropi, na način paralelan sa podrškom SAD mudžahedinima u Avganistanu – uključujući Halida Šeika Muhameda, pakistanskog planera 11. septembra, i dvojicu od 19 otmičara-samoubica, Saudijce Halida al-Mihdara i Navafa al-Hazmija. Sva trojica su bili obučavani i borili su se na strani bosanskih muslimana protiv bosanskih Srba.

Medijskoj pristrasnosti pomogla je i činjenica da su jugoslovenski ratovi bili opasni i za novinare, od kojih većina nije poznavala ni istoriju ni jezik, te su otuda bili laka meta lokalnih propagandista jer su se uglavnom okupljali u sarajevskom hotelu „Holidej in“. Fraza „priključeni novinari“ („journalists of attachment“) skovana je u tom periodu kako bi opisala izveštače koji su se otvoreno ponosili svojim „svrstavanjem“ na jednu stranu, to jest, svojom jednostranošću i pristrasnim izveštavanjem o konfliktu, s jasno definisanim „dobrim momcima“ i „lošim momcima“. „Ovde niko i ne pokušava da bude objektivan prema počiniocima bosanskog etničkog pokolja, ili prema onima koji ih podržavaju“, britanski novinar Ed Vulijami objasnio je prilikom promocije svoje knjige „Godišnja doba u paklu“. Vulijami je pronalazio „ehoe“ i „političke rezonance“ sa „nacističkim projektom“ gde god su bili Srbi; do jula 1993, prema Vulijamijevoj tvrdnji, proizveo je „stotine hiljada mrtvih muslimana“.

Kao što je primetio potpukovnik Džon Srej, svojevremeno šef obaveštajnog odeljenja SAD u Sarajevu: „Amerika nije bila tako patetično obmanuta još otkako je Robert Meknamara pomogao u mikromenadžmentu i eskalaciji Vijetnamskog rata… Percepciju javnosti u odnosu na vladu bosanskih muslimana (…) stvorila je obilata propagandna mašinerija. Čudna kombinacija tri glavna spin doktora – uključujući PR firme koju su unajmili Bosanci, medijske udarne pesnice i naklonjene elemente američkog Stejt departmenta – uspela je da manipuliše iluzijom kojom su podstaknuti muslimanski ciljevi.“ Trebalo je njima da doda i UN i njen haški izdanak kao delove ovog efikasnog propagandnog aparata.

*

U trećem i četvrtom delu teksta, bliže ćemo istražiti kako je „svetom“ postala brojka od 8 000 „muškaraca i dečaka“ navodno ubijenih u „sigurnoj zoni“ Srebrenice. A osvrnućemo se i na sistematsko medijsko izbegavanje relevantnog konteksta „srebreničkog masakra“ – konkretno, reč je o skoro 40 meseci nasilja i etničkog čišćenja kojima su bili izloženi Srbi u ovom regionu.

[/restrictedarea]