Ratni doboši u američkom Kongresu

Piše Vili Vimer

Prosto da čovek ne poveruje sopstvenim ušima šta sve poslednjih dana čuje iz Vašingtona!

Prvo puste da zavrišti nekakva svetu nepoznata civilna službenica američkih vazdušnih snaga. Nešto kasnije čujemo šta u američkom Kongresu izgovara novoimenovani načelnik Štaba Oružanih snaga SAD. Po njima je Ruska Federacija najveći mogući protivnik Sjedinjenih Američkih Država. Ostaje nam samo da se uhvatimo za glavu jer nam predstoje gadna vremena zato što smo se našli uklešteni u mnogo gorim savezničkim rakljama nego što smo slutili.

Vašington se nakostrešio, ali i gore od toga. Međutim, i mi u Evropi vremenom smo stekli iskustvo sa vodećim strukturama saveza čiji smo član. I, upravo mi, koji smo mu nekada pristupili radi zajedničke odbrane, danas samo vodimo ratove, širom sveta prouzrokujemo jad i bedu i još se čudimo što očajni ljudi beže u naše zemlje od stradanja u svojim, kojima smo mi doneli ratove.  Oni dolaze kod nas i, hteli ne hteli, shvataju da su vrata za njih hermetički zatvorena upravo tamo gde je ova zlosrećna  politika zakuvana: u SAD.

Ako američki  Kongres ispaljuje visoko eksplozivne tirade ka Moskvi, sama Rusija će definisati svoje interese. Međutim, i mi smo imali prilike da više od dvadeset godina stičemo iskustvo sa svojim velikim istočnim susedom. Ovo iskustvo ni najmanje ne određuje ono što Vašington danas neskriveno zagovara. Prema pouzdanim izvorima, visoki američki službenici u razgovorima koje vode u našoj zemlji zahtevaju od nas da ih verno sledimo kada je u pitanju naš odnos prema Ruskoj Federaciji, zaoštravajući situaciju do krajnjih granica. Papa je pre nekoliko nedelja, prilikom svog boravka na Balkanu, upozorio na mogućnost novog svetskog rata. Skoro u isto vreme prisutni na jednoj manifestaciji su klicali našem gospodinu predsedniku, iako on zagovara vojne intervencije kao nijedan njegov prethodnik. Očigledno, primenjene metode daju rezultate.

[restrictedarea]

BEZUBI PARLAMENT

Stavovi iz Amerike će nas uvući u snažnu struju, jer oni koji bi u našoj zemlji morali da doprinesu stvaranju samostalnog javnog mnjenja i političke volje, kao i definiciji nacionalnih interesa u pravom smislu, odavno ne uspevaju da obave ovaj centralni državni zadatak. Vlada i parlament su na ovom polju potpuno bezubi i umesto njih državnom politikom vladaju javna i tajna tela kojima birači nisu dali nikakav legitimitet. Nemačka politika ostavlja sve jači utisak da se epicentar nemačke politike naočigled svih premestio iz Berlina u jedan velegradić između Minstera i Hanovera gde se nalazi sedište jednog nemačkog koncerna.

Medijima, koji su u bonska vremena vodili prave bitke oko najboljeg puta, sada je samo jedno pitanje ključno:  ko će biti „cheerleader mainstreama“.

Ono što se u Vašingtonu izgovara na prilično visokoj državnoj ravni proizvodi u mehanizmima savezništva i ugovora neverovatno snažno dejstvo neraskidivog uvezivanja da ga mirne duše možemo označiti kao usisavanje. To upravo čini i javna izjava ovog generala, jer njega kao svoj megafon koristi predsednik SAD.

Ko je taj ko bi da svojom procenom situacije stane na put nekima u Berlinu?! Na kraju Hladnog rata bila je začuđujuća mera oportunizma u stavu Amerike prema Sovjetskom Savezu u pogledu procene pretnje od strane tadašnjeg SSSR. Dok se čitava Zapadna Evropa plašila napada sa Istoka, nemačkim posetiocima u Vašingtonu bila je prezentirana nova slika sveta, potpuno obrnuta od one koja se propovedala desetinama godina. Crvena armija sa svojim klinovima prodora u Srednju Evropu iznenada se pretvarala u čisto defanzivni stroj koji nije imao nikakve druge namere do da izvuče vojnologičke zaključke iz Napoleonovog i Hitlerovog napada: odbrana majčice Rusije od stalne pretnje zla sa Zapada i potpunog uništenja.

 

OPSESIJA – RUSIJOM

Da li se sve to vreme u Vašingtonu radilo samo o taktičkom koraku, motivisanom ogromnim ekonomskim problemima u Sovjetskom Savezu? Ako je to bilo u pitanju, onda bismo mi ove jubilarne dvadeset i pete godine od ujedinjenja Nemačke morali sebi da postavimo neka nova pitanja: Nisu li se Sjedinjene Američke Države sa svojim najbližim saveznicima, još od Prvog svetskog rata naovamo, iz bilo kojeg  razloga, doslovno opsesivno ostrvile na Rusiju? Žele li ove države da sada konačno unište Rusiju? Da li je u ovom sukobu Moskva svojim odobravanjem ujedinjenja Nemačke samo skinula sa sebe balast? Balast u koji niko u Vašingtonu i pre svega u Londonu, a potom ni u Parizu nije verovao, o Tel Avivu da i ne govorimo. Krajnje je zanimljivo ono što je u svom nedavnom opsežnom intervjuu ruskoj medijskoj kući „Sputnjik“ rekao dr Frank Elbe, jedan od najbližih saradnika poslednjeg značajnog nemačkog  ministra inostranih poslova Hansa Ditriha Genšera. Po njemu su akteri antiruske politike u Vašingtonu  svojom porodičnom pozadinom veoma vezani za Rusiju Prvog svetskog rata. Koji se to računi danas namiruju i šta je to što treba da se odigra preko naših leđa?

Svi smo videli u slučaju puča u Kijevu u proleće 2014. koliko je čitav Zapad prekoračio svaku meru. Retko kada je Zapad, sa kojim se, pre svih drugih, osećamo povezanim, tako izdao svoje vrednosti kao u masakru na Majdanu ili kod žrtava požara u Odesi kao i bedne instrumentalizacije žrtava obaranja aviona iznad Ukrajine. Cilj opravdava svako sredstvo – upravo zbog ovoga i besnimo jer smo već jednom zbog takvog stava preživeli vreme velike patnje.

SMRTONOSNI RIZIK

U kakav smrtonosni rizik ulazimo zbog ovakve politike, možemo zaključiti ne samo po manevrima NATO snaga u Crnom moru pred kućnim vratima ruske Crnomorske flote već i po američkim bombarderima sa nuklearnim bombama u vazdušnom prostoru Ukrajine, kao i po operacijama „Vrh koplja“ sa učešćem nemačkih vojnika na granicama Rusije. Čitav Zapad je ciljano preokrenuo u suprotnost onu evropsku atmosferu kojoj se Moskva nadala, podržavajući nemačko ujedinjenje, a time i mir na svojim zapadnim granicama.

Zašto ovo ne bi u Moskvi imalo za posledicu da na površinu isplivaju snage istog duhovnog kova kakav odlikuje novoimenovanog načelnika američkog Glavnog štaba? Ukoliko jedan od pilota u zapadnim i ruskim bombarderima, koji se danas susreću u uslovima najave rata, napravi grešku, nas više neće biti. Niti će onda biti diskusija o tome ko je prvi počinio kobnu grešku.

Hoćemo li mi u Evropi doista dozvoliti da Vašington, zajedno sa onim snagama u Evropi što zagovaraju rat, stvori takve uslove kakve je stvorio u slučaju penetrantnih američko-južnokorejskih manevara na Korejskom poluostrvu, koji svakog trenutka mogu da se preokrenu u trajni rat? Realno ponašanje Amerike na našoj teritoriji, ali i na teritorijama drugih  evropskih država, razorilo je dugogodišnje osnove  NATO ugovora, a time i osnove stacioniranja američkih trupa u evropskim zemljama.

Osnov boravka ovih trupa bila je i ostala zajednička  odbrana. Sa njom su se složili evropski narodi. Parlamenti evropskih zemalja nisu ni u jednom trenutku odobrili zajednički napad, koristeći se savezom čije su one članice. Tek, nisu dali svoj glas za kolektivno uništenje, uništenje koje se i te kako zagovara u Vašingtonu. Ni manje ni više nego u američkom Kongresu i iz usta jednog generala američke pomorske pešadije.

[/restrictedarea]

Prevela Branka Jovanović