POZOVI „3 T PAKT“ RADI UMORSTVA

Tragom strogo čuvanih dokumenata koje je objavio „Vikiliks“

Piše Nikola Martić

Ugovori tajno skrojeni na sastancima „Bilderberg“ grupe obavezaće evropske zemlje i zemlje u razvoju na totalnu deregulaciju tržišta i harmonizaciju svog zakonodavnog okvira sa korporativnim interesima moćnih transnacionalnih kompanija. Kakve to opasnosti krije za Srbiju u EU, govori primer Australije i Urugvaja: „Filip Moris“ ih je tužio za neostvarenu dobit zbog kampanja ovih država protiv pušenja. Ulaskom u EU Srbija bi, izvesno je, postala poligon korporativne tiranije

Tajne najčešće kriju nešto strašno. Posebno je to slučaj sa tajnama političke prirode. Jer da nije tako, da sadrže nešto dobro za one od kojih se stvarna namera krije, ne bi ni bile tajne, nego delovi najšire razglašenih političkih programa kojima se vezuju egzaltirane mase i kojima se dobijaju izbori. Tajnama se pribegava kada se masama, zapravo, oduzima mogućnost izbora.

To važi i za delove strogo čuvanih tajnih dokumenata koji su prethodnih godina pisani iza hermetički zatvorenih vrata „Bilderberg“ grupe a nedavno ih je objavio „Vikiliks“. Reč je o  trgovinskim sporazumima poznatim kao „Transpacifik partneršip“ (TPP) „Transatlantik trejd end investment paket“ (TTIP) i „Trejd in servisis agriment“ (TiSA) dokumentima kojima SAD žele da uvežu zemlje potpisnice u specifičan poligon za ostvarivanje globalnih korporativnih interesa.

Prema objavljenim delovima ovih tajnih sporazuma (tzv. „3 T pakt“) oni neće regulisati međunarodnu trgovinu i protok roba i usluga onako kako to čine klasični sporazumi; ovo „partnerstvo“ razvijenih zemalja i zemalja u razvoju označiće kraj (ostataka) suvereniteta država potpisnica. Naime, pristupanjem ovoj „uniji bez presedana“, zemlje u razvoju će se obavezati na totalnu deregulaciju tržišta i harmonizaciju svog zakonodavnog okvira sa korporativnim interesima moćnih multinacionalnih kompanija (koje su, ujedno, i najveći lobista u pisanju teksta sporazuma).

Konkretno, to znači da se zemlje u razvoju odriču mehanizama koji im tradicionalno stoje na raspolaganju u regulisanju privrednog i finansijskog ambijenta na svojoj teritoriji. Zapravo, države potpisnice jednostavno više neće biti u stanju da urgentnim merama centralne banke i uredbama vlade (ili drugim mehanizmima koji su poslednjih dana, na primer, kao krajnja mera primenjeni u Grčkoj) utiču na makroekonomsku stabilnost društva. U suprotnom, one će biti izložene tužbama multinacionalnih korporacija, koje mogu podneti pred posebnim arbitražama formiranim sa jednom jedinom svrhom – da zaštite interes krupnog kapitala u ostvarivanju „prognoziranog profita“.

Sve to će, naravno, kao pravila na koja smo pristali, važiti jednog dana i za Srbiju, ukoliko naša zemlja ikada postane punopravni član EU.

[restrictedarea]

Savez kapitala i državnika

Dobar primer razornih posledica ovakve prakse novog ekonomskog „partnerstva“ moćnih korporacija i država potpisnica ovih sporazuma svakako je slučaj Australije i Urugvaja. Ove države su snažnom kampanjom etiketiranja pakli cigareta upozorenjima o štetnosti duvana po zdravlje ljudi (uz grafički prikaz posledica pušenja) uspele drastično da smanje broj pušača među svojim građanima (posebno među mladima). Međutim, ovakva pozitivna praksa države koja donosi odgovorne društvene odluke, kao što je briga za zdravlje nacije, ne može i neće biti tolerisana u „novom korporativnom raju“ skrojenom na tajnim sastancima „Bilderberg“ grupe (savremena simbioza najkrupnijeg kapitala, svetske aristokratije i nekih „emancipovanih državnika“, oslobođenih odgovornosti prema svojoj naciji).

Danas kompanija „Filip Moris“, jedna od najmoćnijih duvanskih imperija na svetu, od Urugvaja i Australije zahteva astronomsku novčanu nadoknadu zato što su „aktivnosti države umanjile projektovani profit kompanije“ na njihovom tržištu. Zaključak je jasan: država više nema pravo da štiti zdravlje i živote svojih građana a ako multinacionalne kompanije (od kojih su neke mnogo puta bogatije od većine zemalja) žele svojim proizvodima da ubijaju ljude širom planete zarad „projektovanih profita“ (setite se olova u benzinu ili azbesta) – one na to „moraju imati korporativno pravo Novog svetskog poretka“.

Dovoljno je posle ovoga samo podsetiti da je „Filip Moris“ prisutan i u Srbiji i da Srbija već godinama lansira različite kampanje protiv pušenja. One smanjuju broj pušača, a time i projektovane i očekivane profite, pa je sasvim logično očekivati da se Srbija jednog dana nađe u poziciji Australije i Urugvaja.

Ovim sporazumima, takođe, SAD nastoje da ukinu dostignute standarde u zaštiti potrošača koji već godinama u državama članicama EU regulišu postupak proizvodnje prehrambenih proizvoda široke potrošnje. Tako, na primer, piletina proizvedena u SAD, prema još uvek važećim regulativama, ne može biti izvezena na područje EU zbog strogih propisa kojima Evropska unija štiti svoju populaciju od hemijskih sredstava primenjivanih u proizvodnom procesu u Americi. Ovi standardi, koji predstavljaju odraz napredne evropske svesti o zaštiti zdravlja stanovništva (isto važi i za zaštitu životne sredine) izvor su velike višedecenijske frustracije vlasnika krupnog kapitala koji se u SAD bave proizvodnjom hrane. S tim u vezi, novo „partnerstvo“ staviće tačku na „evropske snove“ o strogoj kontroli proizvodnog procesa prehrambenih proizvoda koji su, do sada, štitili populaciju od neodgovorne prakse multinacionalnih kompanija, prakse koja se svodi na „postizanje projektovanih profita po svaku cenu“ (pa i cenu zdravlja stanovništva i ljudskih života).

Transparentno: javno mnjenje neobavešteno

Porazni aspekt ove međunarodne drame je svakako činjenica da o njoj najšire javno mnjenje ne zna (gotovo) ništa. Ovaj „novi savez“ gradi se po šavovima već cementirane podele sveta na Sjedinjene Američke Države i njihove vazale, s jedne, i zemlje članice BRIKS i prijatelje Evroazijske unije, s druge strane. Naime, nijedna članica BRIKS nije dobrodošla u ovu novu amerocentričnu „trgovinsku uniju“, sa izuzetkom Narodne Republike Kine, čije su autonomne oblasti (Tajvan i Hongkong) uključene u američku viziju ovog saveza (što, samo po sebi, nameće pitanje suvereniteta najmnogoljudnije države na svetu).

Zemlje koje će, kako je novi globalni zakonodavac predvideo, biti uključene u ovo „partnerstvo“, jesu države sa najrazvijenijim tržištima uslužnih delatnosti na svetu, a to su, pored SAD i 28 zemalja članica EU, Australija, Novi Zeland, Kanada, Švajcarska, Island, Norveška, Lihtenštajn, Izrael, Turska, Južna Koreja, Japan, Pakistan, Panama, Peru, Paragvaj, Čile, Kolumbija, Meksiko, Kostarika, kao i već pomenuti delovi Kine – Tajvan i Hongkong.

Mnogi analitičari, među kojima je i ugledni profesor Kolumbija univerziteta u SAD Džozef Stiglic (dobitnik Nobelove nagrade za ekonomsku analizu 2001. godine) smatraju da novi ugovori predstavljaju fundamentalne promene u pravnim, sudskim i regulatornim okvirima koje su, do sada, za sav biznis postavljale države na čijim tržištima neka kompanija želi da posluje. Profesor Stiglic kaže da je „možda i najkontroverzniji i najnepošteniji segment ovih tajnih ugovora, sklopljenih bez bilo kakve odgovornosti političara pred demokratski izabranim institucijama, upravo protekcija koju ovakvi sporazumi pružaju investitorima. Razume se, investitor mora biti zaštićen od neodgovornih i jednostranih eksproprijacija „odmetnutih vlada“ nekih država, ali ovde nije reč o tome. Ovde je reč o nameri da se umanje ili čak ukinu regulative kojima država nastoji da zaštiti interese najšire populacije, i to u sferi zdravlja, životne sredine, bezbednosti (ličnih podataka građana) pa čak i finansijske regulative usmerene na očuvanje makroekonomske stabilnosti. Kompanije sada mogu da tuže državu i da traže punu kompenzaciju za neostvareni deo projektovanog profita koji je nastao zbog neke urgentne ekonomske mere vlade te države“.

Profesor Stiglic, takođe, navodi da ovim „sporazumima“ nisu predviđeni mehanizmi kojima bi države, sindikati ili udruženja građana mogli da zahtevaju slične nadoknade od multinacionalnih korporacija u slučaju nepoštovanja standarda iz, na primer, oblasti rada ili životne sredine. Stiglic nedvosmisleno zaključuje: „Ako je ikada postojao jednosmerni mehanizam za rešavanje sporova koji narušava osnovne principe – onda je to ovo.“

„Država blagostanja“ na udaru globalizacije

Tendencije ovakvog društvenoistorijskog procesa su jasne. Ovo je samo prvi korak (ili još jedan u nizu) ka potpunom ukidanju države kao istorijske činjenice. Ovaj globalni „3 T pakt“ ozvaničiće nove prioritete u ukupnom razvoju društva. Kada države izgube svoje funkcije u regulaciji društvenih, političkih i ekonomskih procesa, a istovremeno te funkcije preuzmu globalne korporacije sa sopstvenim regulatornim mehanizmima zasnovanim na maksimalizaciji profita (bez obzira na standarde ljudskog života) dobićemo „novi svetski poredak“ koji će se temeljiti na vlasništvu bizarno bogatih pojedinaca (tzv. jedan odsto) slobodnih da sasvim arbitrarno usmeravaju sudbinu ljudske civilizacije. S druge strane, ostatak svetske populacije, ti atomizirani konzumenti u lancu proizvodnje i potrošnje (u ovaj lanac uvučeni su marketinškim kampanjama stvorenim na naučnim temeljima psihologije pojedinca, grupe ili mase) biće potpuno „slobodni“ da uživaju u otužnim proizvodima i nepotrebnim uslugama „globalne korporacije“ koja danas piše nova pravila.

Orvelova vizija totalitarnog društva konačno dobija konkretne obrise transnacionalne korporativne tiranije koja niče pred našim očima. Ovaj proces transformacije demokratskih tekovina slobodnog sveta u njihovu suprotnost događa se taman takvim tempom da obezglavljena masa (bez svoje inteligencije, spremne da stane u odbranu interesa šire društvene zajednice) ne može da primeti proces gubitka svojih prava i dostignutih standarda života. Savremeno gušenje „države blagostanja“ predstavlja upravo to – gubljenje (kroz krvavu borbu stečenih) prava na dostojanstven život i pravedan svet.

Ovaj tempo kojim korporacije menjaju svet, umrežene tajnim i polutajnim društvima sa kreatorima javnih politika, odvija se brzinom podešenom tako da kritična masa ne može da dođe do motivacije za pobunu. Savremeni inženjeri društvene realnosti shvatili su osnovni princip od kojega zavisi stabilnost usmeravanog društvenopolitičkog procesa: ako žabu ubacite u ključalu vodu, ona će sigurno iskočiti iz lonca; ali ako je ubacite u hladnu vodu koju lagano grejete – žaba neće ni primetiti da je skuvana.

[/restrictedarea]