„Paket iluzija“ Dejvida Kamerona

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Izgleda da nikome u Londonu, pa ni samom premijeru Dejvidu Kameronu, nisu jasni strategija i cilj Velike Britanije u odnosu na Evropsku uniju, pregovore o njenom redefinisanju i referendumu o ostanku u „evropskoj porodici“. Nije jasno ni kada će, niti da li će taj referendum uopšte biti održan

Kapitulacija grčke levice Aleksisa Ciprasa pred kaznenom ekspedicijom „finansijskih terorista“ – MMF-om, Evropskom centralnom bankom i EU – otvorila je i „stare rane“ britanskog pitanja o daljem članstvu u Evropskoj uniji. Drugi čovek u vladi premijera Dejvida Kamerona, šef državnog Trezora Džon Ozborn, otisnuo se hitno na put po ključnim zemljama Unije sa papirom radnog naslova „Predlozi Vlade Ujedinjenog Kraljevstva za rekonfiguraciju odnosa sa Unijom“.

Prva Ozbornova stanica bio je Pariz, odmah pošto je Kameron pustio u opticaj nagoveštaj kako je spreman da Britancima ponudi referendum o odlasku iz Unije ili ostanku u njoj već u junu sledeće godine. Kameron je odavno najavio da će Britanija dobiti taj referendum „do kraja 2017. godine“.

Ozborn je krenuo na putovanje koje je u Londonu označeno kao njegov poslednji pokušaj da ubedi evropske partnere kako britanska vlada nije nikakav razbijač EU po svaku cenu, nego je namerna da bude aktivan, čak i vodeći partner, ali u jednoj bitno drugačijoj Uniji. „Ova vlada želi da Ujedinjeno Kraljevstvo igra rukovodeću ulogu u jednoj reformisanoj Uniji“, rekao je premijer.

Neprilika i britanskog elektorata i Brisela je u tome što niko nije načisto šta Kameron zaista želi, stisnut između evrofobičnog raspoloženja u zemlji i vlastitog instinkta sa vidljivom dozom evrofilije, i da li mu je „reforma“ Unije (po mnogima nemoguća misija) stvarni cilj ili pak sredstvo političke manipulacije, neka vrsta „levog migavca, a desnog skretanja“.

[restrictedarea]

PRVA STANICA – PARIZ

U Parizu, na prvoj stanici šarmiranja evropskih partnera, Ozborn je rekao kako London želi „novi ugovor sa Evropom, da je učinimo konkurentnijim kontinentom koji će da obezbedi prosperitet i sigurnost za sve narode, ne samo za Britaniju“, ma šta to praktično značilo i ma koliko da to praktično ne mora ništa da znači u pojašnjavanju stvarnih Kameronovih namera, pogotovo dokle je spreman da ide i šta bi ga zadovoljilo u „reformi“ Evropske unije.

Malo ko među posmatračima u Londonu veruje da će na kraju Ozbornove turneje biti jasnije na šta Kameron cilja kada kaže „reforma“. Uzgred, reformu Unije koju bi premijer nekim čudom mogao da izdejstvuje u Birselu mnogi već upoređuju sa svojevremenim Čemberlenovim mahanjem mirovnim sporazumom sa Adolfom Hitlerom, posle čega je, umesto mira, usledio Drugi svetski rat.

Opozicija premijerovoj igri oko EU, koju politički najjasnije artikuliše Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) niti mu veruje, niti pristaje na bilo kakve pregovore. Zna se, međutim, već da je prvi čovek Trezora preko Lamanša poneo „paket iluzija“ od nekih pet tačaka, koji bi, ako bi ga Evropljani prihvatili, osigurao ostanak Britanije u Uniji nakon što bi Kameron stornirao referendum. U tim tačkama, koje su, kako izveštava deo londonske štampe, sročene gotovo ultimativno, piše da bi Brisel morao da prihvati britansko izuzeće iz bilo kakvog procesa daljih integracija Unije. Navodi se i da bi nacionalni parlamenti uživali puni suverenitet u odlučivanju, a parlamenti članica EU mogli bi u svakom trenutku da blokiraju predloženu legislativu Brisela. Među pet tačaka je i tvrd stav Londona da njegov finansijski centar, Siti, ali i drugi finansijski centri Unije, moraju da uživaju punu nezavisnost. Imigracija iz zemalja EU takođe mora da bude zaustavljena ili striktno ograničena na osnovu suverenih nacionalnih kriterijuma. Ostrvska vlada je svesna da neće biti u mogućnosti da iz temelja minira načelo o slobodnom kretanju ljudi i roba na celom prostoru EU, pa će zato barem da traži izuzeće iz briselske regulative o obaveznoj socijalnoj pomoći došljacima iz zemalja članica.

Ozbornovo putovanje po kontinentu unapred se smatra uzaludnom misijom koja bi, ako bi bila kakvom se prestavlja, podrazumevala „osvajački pohod“ na niz osnivačkih ugovora EU.

Zašto je, onda, Kameron uopšte poslao Ozborna i zašto je lansirao ideju o „reformi“ Unije, u koju, po svemu sudeći, ni sam ne veruje da je moguća? Zato što gaji nadu da će u evropskim prestonicama dobiti pristanak na bar jedan deo zahteva, a onda, uz dobar spin, takav mršav rezultat objaviti kao pobedu i svojim sunarodnicima dati kao argument za ostanak u EU.

Debata koja se ovim povodom otvorila pokazuje da Britanci uglavnom znaju za jadac. U reagovanjima na Kameronov evropski rebus, londonski Independent objavljuje panoramu mišljenja koje sumira jedan komentar: „Nemamo pojma šta on (Kameron) zaista hoće i predlaže i koji je pravi cilj njegovih domunđavanja sa Evropljanima. Kako trenutno stvari stoje, sasvim je moguće da će, na kraju, da ispregovara gomilu govana kako bi nam posle toga rekao da je sve to okej. A šta je to okej nećemo zanati sve dok na bude kasno.“

U drugom komentaru podseća se da ni sam referendum, kao vrsta demokratskog izražavanja, ne mora da znači mnogo ni u zemljama demokratije. Prvi referendum o Lisabonskom ugovoru (2008) odbijen je, na primer, u Irskoj (53,4–46,6 odsto) i nikakva promena se nije desila. U Grčkoj su glasači na referendumu rekli „ne“ (61 odsto) finansijskoj diktaturi Trojke. Ta odluka Grka značila je korak ka izlasku zemlje iz EU, ali vlada je referendum glatko ignorisala.

„Ako biste hteli da cepidlačite oko toga kakva je razlika (u demokratskoj verodostojnosti) između glasanja na parlamentarnim izborima i glasanja na referendumu, budite moji gosti na toj seansi“, navodi se u komentaru londonskog Mirora.

Filip Dejvis u Independentu zaoštrava stvar: „Čovek (Kameron) hoda po vodi. Sve što čini ovim izigravanjem demokratije ima za cilj da osigura da pitanje EU ostane otvorena rana na telu britanskog naroda.“

POIGRAVANJE S REFERENDUMOM

Nepoznanica je i koliko su dva najjača čoveka u vladi – Kameron i Ozborn – u saglasju oko samog referenduma. Kraljica Elizabeta II je u parlamentu u maju Britancima objavila da će „njena vlada“ održati plebiscit o daljem članstvu Kraljevine u EU „do kraja 2017“. Džon Ozborn je, navodi njegovo okruženje, za to da se referendum održi što kasnije, ali ne posle 2017, kako bi se dala šansa da se u pregovaranju sa Briselom postigne što bolji rezultat. Kameron, nasuprot tome, računa da bi mu pomeranje referenduma unapred, za 2016. godinu, pružilo priliku da ispregovara makar ograničeni paket reformi i istovremeno bi evropskim sagovornicima predočio u kakve bi sve ekonomske nedaće zapala njegova vlada, ako bi morao da ide na glasanje i zemlja izašla iz Unije.

Prošle sedmice Independent je izašao sa informacijom iz Vajthola da je premijer prelomio i odlučio se za rani referendum u 2016. Paralelno, iz Dauning strita se, prema Bi-Bi-Siju, signalizira da su tekuće turbulencije u Grčkoj i koncentrisani napori ključnih zemlja EU da se ova zemlja zadrži u evrozoni i unutar evropske zajednice bili prelomni motiv u Kameronovoj rekalkulaciji datuma glasanja. Oklevanje Brisela da članicama omogući da napuste „evropski projekat“ ohrabrilo je i deo ministara u vladi da su reforme na kojima London insistira „nadohvat ruke“. Ali, sa ovim se pojavila i vest da sam Kameron, ipak, nije do kraja ubeđen u mogućnost da će dogovoriti ono što je glavni deo njegovog paketa reformi – promena Lisabonskog sporazuma po meri i ukusu Londona.

Na pozitivnoj strani je utisak u Dauning stritu da su i sami evropski lideri uvideli da ovakva Unija mora da pretrpi promene i da, uz to, žele da Britanija igra aktivnu igru u tome. Uz ovo ide i informacija da politički savetnici sugerišu premijeru da aktivira presedan iz škotskog referenduma gde je tamošnjim glasačima bio obećan „paket reformi“ ako se izjasne za ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ako bi Britancima ponudio ovakav „slatkiš“, to bi, u ovom slučaju, značilo garanciju evroskepticima da će EU biti reformisana po njihovoj, britanskoj meri samo ukoliko na referendumu glasaju da ostanu u njoj.

Premijer je, dakle, za sada nagovestio da bi se taj plebiscit mogao održati već 2016. godine, što će, gotovo sigurno, da bude i ključno mesto u Kameronovom govoru na Godišnjoj konferenciji Konzervativne partije u Mančesteru u oktobru.

Kameron, tako, pomera referendum za godinu dana ranije u odnosu na prethodno sugerisan krajnji rok i zbog bojazni koja se već oseća u samoj vladi da bi britanska pregovaračka pozicija mogla da oslabi i da se razvodnji ako bi se čekalo do kraja 2017. godine. Zato je iznenada otpravio Ozborna preko Lamanša. Poslao ga je, govore insajderi, sa „dobrim željama“ ali ne i prevelikim nadanjem.

Još dok je putovao preko Normandije za Pariz, do šefa Trezora su stizale nelagodne vesti sa Ostrva. Većinsko evrofobično krilo u Konzervativnoj partiji diglo se na noge da pita ko je to uopšte dao mandat premijeru da šalje Ozborna na pregovore o nekakvom praktično nemogućem reformisanju EU kao uslovu daljeg zadržavanja Britanije u Uniji. Za pregovore nema odobrenje partije, jer je većina za izlazak bez ikakvog prethodnog dogovora. Džon Redvud, jedan od partijskih prvaka među konzervativcima, nema dilemu da je Kameron već „izdao“ poverenje onih koji su ga birali, te da mu je „reforma“ samo kamufliranje namere da faktički lobira ne samo za ostanak Britanije u EU nego i da ubeđuje Britance kako bi glas „da“ na referendumu značio „prijateljski status quo“, a ne izdaju birača. „Oni se (Kameronove pristalice) spremaju za kampanju gde će propovedati kako je ‚da‘ EU opcija što ne donosi nikakav rizik, a da bi ‚ne‘ značilo svakojake buduće nesreće kojima oni žele da zastraše narod“, napisao je Redvud na svom blogu i dodao: „Istina je mnogo drugačija – sadašnja EU je u ludoj vožnji prema političkoj uniji… Većina ljudi uverena je, međutim, da ona ne sme da bude ništa drugo nego zajedničko tržište. To traži većina koja zagovara ‚ne‘, a traži, preciznije, i napuštanje evra i zajednice što nas uporno pritiska da okrenemo leđa trgovanju i prijateljstvu sa našim (evropskim) susedima.“

U celoj ovoj sagi oko dalje sudbine britanskog članstva u EU, ni Kameron nije ostao bez konja za trku. Forum britanskih univerziteta, grupa koja uključuje 133 izvršna rukovodioca univerziteta, javio se saopštenjem gde podržava članstvo zemlje u EU. „Jasno je da članstvo u EU ima ogroman pozitivni uticaj na položaj i ugled naših univerziteta u svetu… Članstvo u EU pomaže, istovremeno, prosperitetu Ujedinjenog Kraljevstva… Radi se o britanskim radnim mestima, o otvaranju šansi britanskom narodu, sada i u budućnosti“, naveli su oni.

Britanski univerziteti za svoj finansijski prosperitet trebalo bi da „zahvale“ skupim školarinama koje uplaćuju studenti iz EU i sveta.

Odgovor na ovo odmah je stigao iz centrale UKIP: „Budući da univerziteti treba da budu bastioni nesputanog, slobodnog mišljenja, potpuno je neprikladno da se jedna institucija koja rukovodi obrazovanjem meša u političku debatu gde je narod uskraćen za bilo kakvu demokratsku reč. Pogotovo je neprihvatljivo da se ovaj forum još izjašnjava o tome kako država treba da vodi svoje poslove… Bolje bi bilo da se na primereniji način angažuje u evropskim i svetskim institucijama kako ne bi i one bile usisane u ovakav politički sistem (kakav je EU).“ Vruće leto na Temzi.

[/restrictedarea]