Oskar Lafonten: Evro je propao

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Najpoznatiji nemački levičar smatra da bi Grčka trebalo da se vrati nacionalnoj valuti: za razliku od (famoznog) „grekzita“ Volfganga Šojblea, sa (makar privremenim) progonom Grčke iz evra, Lafonten je za obavezan ostanak južnjaka u evropskom monetarnom sistemu, ali onakvom kakav je postojao pre uvođenja evra, što bi podrazumevalo ukidanje, pogrešno i nesrećno skrojene (sadašnje) monetarne unije

U nemačkom, povremeno jetkom i gorkom preispitivanju i samoanalizi sopstvene uloge i krivice u grčkoj dužničkoj drami, koja sve ozbiljnije i drastičnije potresa same temelje evropske integracije, poslednjih dana javno se poziva i priziva pomalo već zaboravljeni Oskar Lafonten.

Najpoznatiji nemački levičar, koji se poodavno i svojevoljno povukao iz „visoke politike“ i sa svih funkcija, a imao ih je više nego iko na nemačkoj političkoj sceni – od najmlađeg premijera jedne pokrajinske vlade (Sar) do takođe najmlađeg šefa najstarije nemačke političke stranke, Socijaldemokratske partije, i njenog kandidata za saveznog kancelara – stigao je, iz duboke tišine, onakav kakav je uvek bio: provokativan, direktan, oštar i strastveno polemičan. Njegove procene i ocene najčešće deluju, pa i u ovom slučaju, kao presude, izazivajući oštra sporenja i polarizacije: deo javnosti ih dočekuje snažnim aplauzima, deo anatemom.

Tako i u ovom slučaju. Njegove procene da je evro već propao i da se što pre treba vratiti na monetarni sistem koji je postojao pre uvođenja evra izazivaju žestoke kontroverze. Zbog njegovog uverenja da bi Grčka trebalo da se vrati na drahmu, optužuju ga da je postao „levičarski nacionalist“ i našao se u društvu onih koji se srčano zalažu za „grekzit“. Za proterivanje Grčke iz evrozone i evra. Energično odbija da ga „trpaju“ u to društvo. Grčka bi ostala neizostavno deo evropskog monetarnog sistema, ali onog i onakvog kakav je postojao pre sadašnje, po njemu nesrećne i pogrešno „skrojene“ monetarne unije.

Nemački eksportni nacionalizam

Lafonten konstatuje da je evro značio nazadak u istorijskom evropskom (integracionom) projektu. Nije zbližio evropske narode, kao što se, u zabludi, verovalo. Naprotiv. Došlo je do očiglednog međusobnog udaljavanja i otuđivanja. I do nastanka radikalnih nacionalističkih političkih partija, poput „Nacionalnog fronta“, stranke koja bi lako mogla da trijumfuje na sledećim predsedničkim izborima u Francuskoj.

Odlučujuća greška sadašnje monetarne unije je izostanak političke unije. Bez tog uslova, monetarna unija je osuđena na neuspeh. Jednostavno, evro kao zajednička valuta ne može funkcionisati. On deluje dezintegrišuće i razarajuće. To je drastično očigledno u grčkom slučaju. Sa sličnim problemima, podseća, suočavaju se Španija i Italija. Pa i Francuska. Krivicu za to vidi u nemačkom „eksportnom nacionalizmu“.

Nemačka se, upozorava Lafonten, iz sebičnih razloga, nije držala „pravila igre“. Od „Agende 2010“, reformskog autorskog dela socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera, Nemačka sprovodi u zaradama nedopustivu „dampinšku politiku“. Na toj podlozi (neopravdano niskih plata) procvetao je nemački „eksportni nacionalizam“, s fatalnim posledicama za susede: Francuska i Italija su u surovoj konkurenciji izgubile čitave delove industrije, a masovna nezaposlenost koja je zbog toga nastala nije, zaključuje Lafonten, dobra „osnova za evropsko jedinstvo“.

[restrictedarea]

Hronični suficit

U toj tački s Lafontenom su saglasni i neki ekonomski eksperti koji, inače, ne dele njegova politička uverenja. Upozoravaju da „hronični“ nemački suficit u trgovinskoj razmeni sa svetom – a prošle godine iznosio je rekordnih 217 milijardi evra, samo je nešto manji od kineskog – stvara probleme Evropi: umesto da doprinese rastu ekonomije na kontinentu, on ga usporava. Najbolji način da se to prevaziđe, smatra jedan od njih, jeste – da Nemačka napusti evrozonu: nemački suficit i sve veći dugovi na (južnoj) periferiji Evrope su „dve strane istog novčića“!

Šta ako zaista propadne evro, a Lafonten smatra da je to upravo neizbežno? Nekadašnji „superministar“ finansija (u Šrederovoj prvoj vladi) konstatuje da se što pre treba vratiti na monetarni sistem koji je u evropskoj familiji (Evropska zajednica) postojao pre uvođenja evra, s nacionalnim valutama i nadležnostima i kontrolnim mehanizmom koji bi davao mogućnost Evropskoj centralnoj banci da interveniše u slučaju da neka valuta probije dozvoljenu kursnu „marginu“ kako bi se sprečilo da špekulantske „hijene“ destabilizuju „ranjivu“ članicu sistema.

Razlike uprkos prividnoj sličnosti

U čemu je onda razlika između Lafontenove preporuke da se Grčka vrati drahmi i inicijative sadašnjeg nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea o makar privremenom (spominje pet godina) izgonu ove zemlje iz evrozone i evra? Lafonten jednostavno neće da čuje za proterivanje Grčke, ali ni za opstanak pogrešno „skrojene“ monetarne unije i njenog maleroznog čeda, evra.

Šojbleu je njegova famozna ideja umalo (politički) došla glave. Zapretio je da će podneti ostavku kad su ga dezavuisali: od te ideje i inicijative su se javno distancirale prve ličnosti vladajuće koalicije, kancelarka Angela Merkel, Šojbleova stranačka šefica i vicekancelar, šef Socijaldemokratske partije Zigmar Gabrijel.

A Šojble je, očigledno, samo hazarderski igrao u pregovorima s Grcima, otvorenim kartama koje su bile poznate i Merkelovoj i Gabrijelu. Njih dvoje su hteli, po svemu sudeći, da ostave utisak, kad je ta inicijativa izazvala uzbunu i otvoreno protivljenje ne samo u Parizu nego, što je očigledno bilo za to odlučujuće, u Vašingtonu, kako su to Šojbleove a ne (oficijelno) nemačke karte.

Tvrd orah

Najomraženija ličnost u fatalnoj „pokerskoj igri“ s Grcima (tamo ga predstavljaju, na plakatima i u karikaturama, kao nacističkog „krvopiju“) Šojble istrajava na svojim tvrdim i izričitim stavovima. Navodno neslaganje s kancelarkom pokušava da predstavi (i proda javnosti) kao „prirodu demokratije“. Ne previše uverljivo. Ono što je razumljivo za javnu raspravu – razlike i razilaženja – nije preporučljivo u funkcionisanju jedne vlade. U slučaju takvog „raskoraka“, zna se ko je na potezu: kancelarka bi trebalo da se zahvali svom „nekooperativnom“ ministru.

Merkelova to neće, ni ne može da učini iz više razloga, iako bi njenoj karijeri eventualna realizacija Šojbleove ideje (iako ideja o „grekzitu“ nije pala s neba) nanela veliku štetu. I možda bi je, po uverenju mnogih, stajala kancelarskog trona na sledećim izborima. Šojble je „tvrd orah“, a Merkelova nije baš raspoložena da rizikuje sopstvene zube. Na zalasku duge političke karijere, koja je počela s inače (pre)dugom vladavinom (više od šesnaest godina) Helmuta Kola, Šojble ima izuzetno jaku poziciju u Hrišćansko-demokratskoj uniji. U nekim njenim delovima (tradicionalnim i na zapadnoj strani zemlje) jaču od same predsednice. Šojble je bio operativni arhitekta Kolovog idejnog projekta, nemačkog ujedinjenja (glavni zapadni pregovarač) dugo je važio za njegovog „princa naslednika“. Nije mu se to ostvarilo, kad je reč o kancelarskom tronu. Preuzeo je, međutim, nakratko, partijsko kormilo posle Kolovog pada, zbog velike afere s mutnim stranačkim finansijama: mutljag te afere potopio je i njega, otvarajući vrata Merkelovoj.

Ostao je lojalan novoj „gospodarici“ u njenom tegobnom učvršćivanju liderske pozicije u stranci, kao siguran oslonac u veštom, iako riskantnom uklanjanju čitave liste opasnih rivala. Angela je to očigledno znala da ceni: Volfgang Šojble je nezaobilazni i najvažniji član njenog tima u minulih deset godina. I dodatni razlog: na listi popularnosti Šojble je, upravo zbog naglašeno tvrdog stava u pregovorima s Atinom, prvi put pretekao Merkelovu, koja nikad nije bila nežna prema Grcima, pogotovu od kada je na vlast stigla levičarska vlada neugodnog i nepredvidljivog Aleksisa Ciprasa. Merkelova oseća da u stranci zbog Grčke ozbiljno ključa: protiv njene odluke da se Grcima odobri novi (treći) paket finansijske pomoći, iako pod rigoroznijim uslovima od onih prethodnih, glasalo je u Bundestagu čak šezdeset njenih poslanika!

Kapitulacija ili likvidacija

U prilog verovanju da Šojble, ipak, u Briselu nije nastupao kao „usamljeni jahač“ govori i svedočenje bivšeg Ciprasovog hazardnog ministra finansija. Janis Varufakis u obraćanju nemačkoj javnosti preko stranica uglednog i liberalnog nedeljnika „Cajt“ tvrdi da su razgovori vođeni u evrozoni unapred bili osuđeni na neuspeh. „Posle pet meseci našli smo se u ‚slepoj ulici‘. Tako je hteo dr Šojble.“ Njihova jedina svrha, uveren je Varufakis, bilo je usvajanje Šojbleovog „optimalnog“ plana smišljenog još pre izbora nove grčke vlade: izbaciti Grčku iz evra i disciplinovati one članice evrozone koje bi se drznule da se suprotstave Šojbleovoj viziji „nove“ evrozone.

Ne pišem ovo, primetio je Varufakis, kao grčki političar ponižen odbijanjem Berlina da razmotri naš plan o restrukturiranju duga, ili političkom odlukom Evropske centralne banke da zatvori grčke banke, nego kao Evropljanin koji je video plan doktora Šojblea. Kao glavne „stavke“ u tom planu predviđeni su: uvođenje komesara evrozone za budžet (s pravom veta na nacionalne budžete, ako se ne pridržavaju zadatih pravila i propisa, čime bi se, upozorava Varufakis, suspendovao suverenitet jednog evropskog naroda) uspostavljanje posebnog parlamenta evrozone, koji bi legalizovao inače nelegitimnu (nema je nigde u sporazumima o Evropskoj uniji) evrozonu.

Varufakis je u ovom tekstu svedočio o „zapanjujućim razgovorima sa dr Šojbleom“ u kojima se „kontrolisano proterivanje“ (da bi se izbegao i predupredio neizbežni haos) Grčke iz evrozone pojavljivalo kao „vesnik nove evrozone“. Fraza da grčka vlada ne nudi uverljive reforme služila je samo kao „okidač“ za sprovođenje Šojbleovog plana: Evrogrupa, pod njegovom neprikosnovenom dominacijom, nikad nije nameravala da dođe do sporazuma korisnog za obe strane.

Veoma kritičan prema doskorašnjem šefu Aleksisu Ciprasu što je „poklekao“ pred ucenama, Varufakis ima, ipak, razumevanja za taj premijerov čin: između kapitulacije i likvidacije zemlje, izabrao je manje zlo…

Sumrak Evrope

S tim se slaže i Volfgang Minhau, bivši glavni urednik „Fajnenšel tajmsa“. U kolumni pod naslovom „Šojbleova diplomatija: sumrak Evrope“ u „Špiglu“ Minhau je sveo „tužni bilans“ vanrednog Samita evrozone posvećenog Grčkoj: Grčka je kapitulirala, Nemačka je pobedila, Šojbleova diplomatija je bila povratak Evrope u nekadašnje formule moći, po kojima najjači ostalima nameću sopstvenu volju.

Nemačka vlada je za samo jedan vikend, konstatuje Minhau, uspela da uništi sedamdeset godina nemačke posleratne diplomatije. Predlog privremenog isključenja Grčke, kao sredstvo pritiska za vreme maratonskog susreta na vrhu, na kraju je bio poluga kojom je prisiljena na kapitulaciju. Taktika Volfganga Šojblea dovela je do velike pobede, posve u stilu Mišela Fukoa, koji je politiku razumeo kao obrnuti prikaz čuvenog citata generala Fon Klauzevica: nastavak rata drugim sredstvima.

Minhau upozorava da je ta „pobeda“ bila i početak kraja monetarne unije, koja je degradirana na čvrsti sistem zajedničkog sredstva plaćanja, bez ikakve zajedničke politike. Grčkoj su nametnute ne samo mere štednje koje su njeni građani odbacili na referendumu nego i one što ni u samoj Nemačkoj ne bi mogle da budu realizovane.

Reč je o diktatu „jedne neprijateljske strane sile prema Grčkoj, čime je ‚grekzit‘ samo odložen, ali ne i sprečen. Politička posledica (iznuđenog) sporazuma iz Brisela je uzdrmana pozicija Aleksisa Ciprasa, što je i bio „cilj nemačke pregovaračke strategije“: još tri godine (vreme Ciprasovog mandata) politike (rigorozne) štednje, recesije, rasta nezaposlenosti ostaviće jasne (i bolne) tragove na političkom tkivu Grčke.

[/restrictedarea]