Neonihilizam i vreme opčinjenosti antiherojima

Na malom ekranu u velikom stilu –  zlo

Piše Vladislav Panov

Zbog čega su ljubitelji ekstremnih negativnih emotivnih izazova oduševljeno dočekali nove sezone „Pravog detektiva“ i „Hanibala“, trenutno najbolje ocenjenih i najgledanijih televizijskih serija, koje pak u sebi nose koncentrat ljudskog zla do sada neviđen na malim ekranima?

Treća sezona serije „Hanibal“ i druga „Pravog detektiva“ upravo su aktuelne na malim ekranima širom sveta. S njima je i vrhunsko zlo koje je zabavna industrija za najšire mase trenutno u stanju da dočara i na najkvalitetniji mogući način isporuči svojoj publici.

Odlazak „Igre prestola“ u stanje hibernacije, pošto je odgledana peta sezona, koja je prethodila nastavcima pomenutih serija, kao jedini televizijski proizvod što po kvalitetu i esenciji zla sabijenog u svakom svom liku i detalju, a onda i odzivu publike može da im parira, tako je vrlo elegantno premošćen. Najgledanija i najhvaljenija serija svih vremena, pomenuta „Igra prestola“ ostavila je u igri (na tronu zla i vrhunske gledanosti) „HBO, uvek  najuspešniji televizijsko-filmsko-prikazivački preduzetnički konglomerat američke industrije zabave“.

Čista hemija osvajajućeg zla Njihov „Pravi detektiv“ više nego efikasno popunjava vakuum nastao pauziranjem „Igre prestola“. Ova je serija prošle godine ostavila bez daha i duše gledališta širom planete. Niko pre ovih osam epizoda ovaploćenja đavoljih rabota i dekadencije ljudske duše nije uspeo da bude tako efektan u pobuđivanju negativnih emocija i istovremenom jednodušnom hvalospevu onima koji su dozvolili da postanu obožavaoci ove serije i njene podmukle igre našim čulima i verovanjima, uključujući čak i religijska. Ne treba se zavaravati nijednog trenutka, serije kao ove, ali i neke pre njih, najpre čuvena, prošle godine okončana „Braking Bad“ (jedan od ovdašnjih prevoda je „Čista hemija”) o američkom profesoru hemije koji po saznanju da boluje od raka „postaje loš“ (što je doslovni prevod naslova) i odlučuje da se prekvalifikuje u proizvođača savršenog kristalmeta i potom u dilera ove droge naveliko, jesu perjanice neonihilističkog televizijskog pisanja i promovisanja ekstremnog zla upakovanog u neodoljivo pitke koncepte. U toj je seriji primenjeno najinventivnije pisanje, savršen kasting, vrhunska gluma, estetska superiornost skoro svakog kadra, bogata produkcija. Sve to u do tada nezabeleženoj koncentraciji kada je u pitanju televizijski proizvod. Otuda je postala stožer, uzor i vodilja. Otuda i pomenute tri na istoj stazi, sa istim kvalitetima i jednako oduševljenom armijom poklonika. Ipak, ključni sastojak zajedničkog sadržaoca svih ovih proizvoda nije kvalitet tehničkih sastojaka, već onaj sadržajni. Iako žanrovski nespojive i naizgled potpuno različitih narativa, serije se u suštini bave istim ili barem vrlo sličnim idejama. Svet i ljudski rod u njemu posmatraju na ultimativno negativan način. „Igra prestola“ jeste nastala po popularnom književnom štivu takozvane epske fantastike (istorija koja se nije desila) a ostale tri serije imaju fiktivne junake savremenog sveta, ali su sve opredeljene da svoje likove potrošačima ovakve zabave prodaju kao antiheroje. I to čine u tako neodoljivo kvalitetnom pakovanju da se ono „anti“ poništava ili, još zanimljivije, od većine baš zato još više voli i lakše upija ne samo kao prihvatljivi već i kao poželjni uzor. Više stotina likova „Igre prestola“ ne nudi nijednu, makar preovlađujuće pozitivnu personu, nijedan uzor koji bi se mogao smatrati herojskim u nekadašnjem, očito potpuno prevaziđenom, filmskom i televizijskom jeziku. U bujici truleži ljudskog duha, dekadencije, metastatično korumpiranih duša učesnika borbe (igara) za vlast u istrulelim svetovima izmišljene istorije „Igre prestola“, te eksponiranju najbrutalnijeg nasilja, potpuno otvoreno serviranog publici svih uzrasta, gledaoci su, avaj, ostali pozitivno zapanjeni njenim izazovima. Prepuni hvale i u gorućoj želji za dodatnim fiksom ove droge, baš kao kada je reč i o pravim narkoticima, uvek u sve jačim dozama.

[restrictedarea]

Narkomani „Hanibala“  Teško je, naravno, naći prave pokretače ovakvih zahteva publike. Ali se ponuda stalno uvećava i dorađuje, negativni intenzitet multiplikuje, pa samim tim i očekivana i zahtevana snaga pomenutog „fiksa“. Narkomani televizije zla su u ekstazi povodom novih epizoda trećeg serijala „Hanibala“, koji se bavi avanturama neuhvatljivog i neuništivog manijakalnog tamanitelja ljudskog roda vrhunski prefinjenih manira, izuzetne obrazovanosti, superiornih sposobnosti kada je reč o praktičnoj primeni hirurškog umeća i kulinarskih virtuoznosti u pripremanju dekadentnih recepata s ljudskim mesom u jelovniku. Doktor Hanibal Lektor, jasno, miljenik obožavalaca horora s posebnim crnohumornim šmekom, u ovoj je seriji, tematski u odnosu na filmove i knjige po kojima su oni snimljeni, vraćan unazad, u period što im prethodi. Tu je, sa istim ekstraordinarnim kvalitetima u vizuelnom izgledu svake epizode, glumačkoj superiornosti i ostalim tehničkim elementima, kao i u drugim gorenavedenim serijama, „Hanibal“ dodao na trpezu zla vrlo zahtevni začin u vidu egzistencijalnih filozofskih tema i rasprava. I dok naš omiljeni Hanibal-kanibal tamani, čereči i u najfinija jela pakuje svoje žrtve, on neprestano sa ostalim ključnim likovima vodi ne samo bitku na život i smrt već i avangardni filozofski dvoboj s njima. Nije se još pojavilo nešto ovog tipa, nešto ovako istovremeno produhovljeno ili barem duhovno provokativno i nešto tako prizemno agresivno, negativno i krvoločno. Treća je sezona u tom pogledu dosegla ekstreme. Čak je i ničeovski koncept nihilizma nadmašen, nadjačan zapravo i konzumerskom društvu pored malih ekrana podmetnut kao neka vrsta samopomoći u prevazilaženju egzistencijalnih tegoba savremenog čoveka. „Ti zapravo nikada ne možeš da učiniš pogrešnu stvar“ – jedna je od poruka ove serije. Nadskačući ničeovski, inače vrlo komplikovani koncept o stvarima koje činimo i koje se tako učinjene večito ponavljaju u vremenu, ovde je ta ideja porinuta u koncept činjenja zla i postavljena u nihilistički stav primeren „vrednostima“ našeg vremena. A on glasi: „ako se desi sve što može da se desi, onda nikada zapravo ne možeš da uradiš pogrešnu stvar jer jednostavno radiš ono što moraš!“ Kako oslobađajuća logika! Ali kada se njome oslobađa dijabolična sila zla, onda je ovaj naš svet odista u velikoj opasnosti i to od nas samih! Jer, ovde, u stvari, Hanibal Lektor nije personifikacija Sotone. Nije ništa imaginarno, niti smišljeno za lagani provod uz male ekrane. Ne, on je poruka nama od naših korumpiranih i trulih duša bez milosti, svesti i bilo kakve saosećajnosti prema drugima. Mi smo se sveli na samožive i proždrljive konzumente sebe samih. A sve je to upakovano u vizuelnu perfekciju, glumačku uzvišenost dostojnu najboljeg teatra i u napeti triler bremenit filozofskim smečevima koji neodbranjivo pogađaju u teren naših duša i ostavljaju željene tragove za sva vremena. Nije bilo kvalitetnije, lepše i opasnije serije od ove.

PROMENA DRAMATURŠKIH ZAKONA Nastavak „Pravog detektiva“, međutim, barem sudeći po početku, jeste značajni podbačaj u odnosu na prošlogodišnji šokantni doprinos upravo  promovisanju neonihilizma, ekstremnog nasilja i apsolutne izopačenosti ljudskog uma, što je sve bilo na trpezi prve sezone ove serije kada je bila superiornija čak i od „Hanibala“, koji je uživao u elegantnom konzumiranju mozga svoje žrtve dok je razgovarao s njom ili servirao njegove noge tokom deljenja obroka i filozofskog gambita s njim. Zašto je ovoliko zlo tako neodoljivo? Zašto su najbolji autori angažovani u njegovom veličanju, pretvaranju u svojevrsni „brendirani“ proizvod namenjen oduševljenju najširih masa? Otkud uopšte tolika potreba za zabavom u kojoj je preovlađujući činilac besprizorna tamna strana ljudske psihe? Ove su serije izmenile i suštinska dramaturška pravila u uspostavljanju interakcije likova. Junaci su postali antijunaci, a negativci koji su bili protivteg heroju priče (uz izreku da je junak, pa i sama priča, dobar koliko je dobar negativac) u smislu da su isticali i podsticali njegove pozitivne potencijale, sada su svrha sopstvenom zlu. Odnosno, oni su tu da podstiču negativne potencijale i to – naše! I to čine veoma uspešno. Na nedavni pomen da se Hanibalova kanibalistička trpeza zatvara ove sezone, nastalo je plakanje miliona gledalaca toliko duboko emotivno vezanih za njega i njegove avanture kao da s neočekivano naglim prekidom njegovog televizijskog života nestaje i ovaj njihov. A to je već nešto što bi trebalo da zabrinjava. Što, naravno, nije slučaj.

[/restrictedarea]