Marš „gladnih“ za tuđi račun

Reporter „Pečata“ na zapadnobalkanskom migrantskom pravcu

Tekst i fotografije Milan Timotić

„Migrantima iz zemalja Afrike i Azije neko daje novac kojim finansiraju svoj boravak u Srbiji i dalji put prema Mađarskoj. Mnogi imaju i nove kreditne kartice kojima sebi i drugima plaćaju troškove. Proverom bankovnih računa lako je utvrditi promet sa tih kartica, i ko sve to finansira. Naravno da pare dolaze iz bogatih zemalja Persijskog zaliva koje obilato finansiraju prave i lažne azilante“, kaže njihov „vođa puta“ na deonici (E 75) između Soluna i grčkog pograničnog mesta Evzoni

Najezda migranata iz zemalja Afrike i Azije ka Evropi teško da se više može nazvati migracijom nesrećnika iz zemalja zahvaćenih ratnim sukobima ili politički nestabilnih zemalja, tvrde stručnjaci koji se bave temom evropskih migracija. Zato je pravo pitanje: da li je evropsko „blagostanje“ jedini motiv koji sve brojnije kolone izbeglica iz siromašnih afričkih i azijskih zemalja pokreće na dug, mukotrpan i neizvestan put prema bogatom Severu, ili ih – na masovne seobe – podstiču i neki nama (još uvek) nevidljivi ciljevi, koji podržani jasno definisanim agendama postaju sve prozirniji?

Reporter „Pečata“ proputovao je delom zapadnobalkanske migrantske rute koja iz „sabirnog centra“ u Turskoj, preko reke Evros (Marica) ulazi u Grčku, kroz koju putevi kolona izbeglica vode prema Solunu i makedonskoj granici. Upadljivo je da teritoriju grčke i makedonske države ilegalni migranti prelaze gotovo ,,turistički“, dakle bez većih problema, posebno u odnosu na teškoće koje su imali u Turskoj i drugim zemljama odakle su krenuli na put dugačak hiljadama kilometara. U mestima koje oni sami nazivaju usputnim „sabirnim centrima“ lako se može zaključiti da migranti nisu neorganizovane, spontane mase ljudi koje putuju prateći zvezde ili sledeći iglu kompasa.

Već na prvi pogled, kad se sretnu na putevima ili ,,odmorištima“, očigledno je da su to većinom mlađi ljudi, najčešće starosne dobi između 20 i 30 godina, pristojno odeveni i u dobroj opštoj kondiciji. Na toj činjenici u vodu „pada“ svaki od uobičajeno korišćenih stereotipa da je reč o bednim, odrpanim, prljavim i nasmrt umornim nesrećnicima. Naravno, pod uslovom da imamo svest o tome da je svako nevoljno napuštanje svoje kuće i otadžbine, i odlazak u neizvesnost, nesreća sama po sebi.

[restrictedarea]

Da li zbog toga, ili iz nekog drugog razloga, „putnici u nepoznato“ uglavnom nisu raspoloženi za razgovor sa neznancima, posebno ne sa novinarima, i na svaki način gledaju da izbegnu fotografisanje. Ako i pored toga pokušate s njima da uspostavite kontakt, oni bez reči, kratkim pokretom glave i pogledom, upućuju na svog starešinu i predvodnika koji određuje njihovu maršrutu i odlučuje gde će da se odmaraju i zanoće.

Prema procenama grčkog Crvenog krsta, na teritoriju „kolevke“ demokratije ušlo je od početka ove godine više od 62 000 izbeglica. Međutim, da li zbog krize koja je zahvatila ovu zemlju, ili zbog uobičajenog nemara, ne postoje zvanični podaci o tome koliko je migranata produžilo put, a koliko ih se zadržalo u Grčkoj.

Na polovini deonice puta E 75, između Soluna i grčkog pograničnog mesta Evzoni, počinju da se formiraju kolone tamnoputih pešaka. Ovom trasom je, po proceni upućenih u migracije, u protekle dve godine prošlo oko 200 000 ljudi. Nova Kavala, varoš na severu Grčke udaljena tridesetak kilometara od makedonske granice, jeste ,,sabirni centar“ neobičnog karavana ljudi.

Na samom izlasku iz ovog mesta vozilu reportera „Pečata“ prišao je tamnoputi muškarac i razumljivim srpskim jezikom zamolio za prevoz preko grčko-makedonske granice, do Skoplja. Poučen pričom i savetima da se u Grčkoj ne primaju u vozila izbeglice i druga sumnjiva lica, jer se osim moguće opasnosti tim postupkom rizikuju višemesečni pritvor i ozbiljne novčane kazne, reporter je uz izvinjenje odbio neznanca. Ali, bila je to jedinstvena prilika da u razgovoru sa osobom koja se predstavila kao Hasan iz Palestine, saznamo i veoma zanimljive podatke o „migracijama“.

Hladna lubenica bila je više nego primamljiv „spas“ na vrelih 37 stepeni, koji je neznancu pomogao da „otvori“ dušu.

„Vaš jezik sam počeo da ‚natucam‘ zahvaljujući druženju sa muslimanima iz Bosne. Mi Palestinci smo stare izbeglice, sa velikim iskustvom, tako da ja sad pomažem ovom narodu koji želi da stigne na Zapad, i podrazumeva se da će moja pomoć i moji ‚saveti‘ biti plaćeni. Iskreno mi je žao ovih ljudi koji pred užasom rata i svih nedaća koje on sobom donosi napuštaju svoje domove, jer mi Palestinci smo ne tako davno sve to proživeli a situacija ni sada nije mnogo povoljnija“, setno konstatuje Hasan.

Po njegovoj oceni, samo jedna trećina ljudi iz izbegličke kolone stvarno je ugrožena ratnim dejstvima.

„Tvrdim da oni iz očaja kreću neznano kud, jer nemaju šta drugo da izgube sem života. Oni su stvarno siromašni, jer im je sve uništeno u ratnim obračunima. Veliko je pitanje i kako izlaze iz ratnih zona gde je služenje vojske obavezno i na jednoj i na drugoj strani sukobljenih“, objašnjava Hasan.

Ali odmah posle toga dodaje:

„Međutim, ima ovde među njima i nekih drugih migranata, koji su čak u većini, i prelaze više hiljada kilometara, mesecima putuju prema „obećanoj Evropi“, a niko od njih ne liči na bednike niti usput umire od iscrpljenosti, gladi ili bolesti. Svi se pitamo odakle njima novac i ko, u stvari, finansira egzoduse stotina hiljada ljudi sa Juga na Sever? Na pitanja o tome oni ne odgovaraju, već, naprotiv, tvrde da nemaju pare za hranu i dalji put? Ali, nije mi jasno da vi to ne znate, oni čim pređu u Srbiju i dođu do Preševa i Bujanovca, odjedanput imaju novca i za hotele, i za prevoz, i za mobilne telefone! Očigledno im neko daje određene sume novca kojim finansiraju svoj boravak u Srbiji i dalji put prema Mađarskoj. I migranti iz pravca Bugarske na isti način dolaze do Pirota, gde takođe primaju novac, a mnogi od njih imaju i nove kreditne kartice kojima sebi i drugima plaćaju troškove. Proverom bankovnih računa lako je utvrditi promet sa tih kartica, i ko sve to finansira. Naravno da te pare dolaze iz bogatih zemalja Persijskog zaliva koje obilato finansiraju prave i lažne azilante, a poznato je zašto su im oni potrebni u Zapadnoj Evropi“, kaže Hasan, a onda njegovo svedočenje prekida poziv sa mobilnog telefona.

Posle desetak minuta razgovora na arapskom jeziku, Hasan je nastavio priču o svom viđenju neobičnih migracija na početku trećeg milenijuma.

„Svi koji marširaju ka Evropi imaju usmeno naređenje od finansijera u koje države da odu. Šta može da radi nepismen čovek iz nekog zabitog avganistanskog sela od desetak kuća kad se nađe u Parizu ili Beču, bez znanja jezika ili bilo kog zanata? Jedino što zna jeste da mora da stigne na zadato odredište, i da će tamo da živi o trošku zemlje ‚domaćina‘ sve dok ne dobije boravak i azil. To je ‚marš‘ gladnih za tuđi račun, znam sigurno, jer sam tokom prošle godine vodio više grupa iz Sirije ka Evropi. Ja nisam trgovac ljudima i njihovim nesrećama, jer sve je ovo dobro organizovano, uhodano i dobro plaćeno. Ogromne sume novca na ovom poslu zarađuju i grupe mafijaša kroz čije zemlje prolaze ‚karavani‘ migranata. Mi koji smo već duže vreme na usluzi putnicima u neizvesnost imamo informaciju da će do kraja ove godine sa Juga prema EU krenuti oko pola miliona novih ‚beskućnika‘“, poručio je Hasan.

[/restrictedarea]

Migrantski „bukvar“

Desetine hiljada izbeglica iz Afrike i Azije, koje nikad nisu bile u Srbiji, naučile su samo desetak naših reči –Pirot, Ražanj (saobraćajna raskrsnica na putu Pirot – Beograd) Preševo, Niš, Beograd, Kanjiža, Subotica i mađarska granica. I to „znanje“ im je dovoljno za put prema Mađarskoj i Evropi.