Kako je Pirangejt posvađao Ljubljanu i Zagreb

Hrvatska sabotaža arbitraže ili…

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović -Mekina

Kada su u zagrebačkom „Večernjem listu“ 22. jula objavljeni tajno snimljeni razgovori službenice slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova Simone Drenik sa sudijom Arbitražnog suda u Hagu Jernejem Sekolecom, bilo je jasno da je posredi dobro pripremljena medijska bomba koja će imati veliki uticaj i na komplikovane odnose u regionu. Ulozi su veliki, a svaka od dve strane u sporu optužuje vladu susedne zemlje za kršenje sporazuma o arbitraži

Hrvatska politika (i pozicija i opozicija) kao i mediji, tvrde da je domunđavanje arbitražnog sudije Jerneja Sekoleca (jedan od pet sudija, delegiran iz Slovenije da razreši Gordijev čvor slovenačko-hrvatske granice na kopnu i moru) sa službenicom slovenačkog MIP-a kompromitovalo Sud u Hagu pa je stoga i sam arbitražni postupak kontaminiran. Hrvatski politički vrh je čak potpuno presekao komunikaciju sa zvaničnom Ljubljanom, pa su slovenački mediji 27. jula nevoljno javili da je premijer Miro Cerar bio prinuđen da piše hrvatskom kolegi, jer mu se Zoran Milanović ne javlja na telefon. Ali je zato putem medija Milanović kao iz topa negirao Cerarove reči da Zagreb ne može jednostrano da otkaže međunarodni ugovor i odustane od arbitraže, rečima da Hrvatska to „može i hoće!“ Posle sastanka premijera Milanovića sa predstavnicima parlamentarnih stranaka u ponedeljak, najavljeno je da će Hrvatska izaći iz postupka arbitraže. Slovenija, međutim, smatra da to nije moguće i da će zaključci Arbitražnog suda (za koje je procurilo da su naklonjeni slovenačkim zahtevima, tačnije da Hrvatska gubi Piranski zaliv koji je jednostrano već prekrstila u Savudrijsku valu) svakako obavezivati i zvanični Zagreb.

FANTASTIČNO MINIRANJE

Slovenačka politika smatra da ni pravila arbitražnog sporazuma niti ijedan drugi međunarodni akt (uključujući Bečke konvencije) ne dopušta Hrvatskoj da izađe iz arbitraže i to u trenutku kada je proces pri kraju (presuda je najavljena za decembar ove godine). Afera prisluškivanja „Pirangejt“ uspela je da ujedini ne samo u Hrvatskoj nego i u Sloveniji vazda posvađanu desnicu i levicu, naročito otkako je Jadranka Kosor, hrvatska premijerka koja je sa tadašnjim slovenačkim predsednikom vlade Borutom Pahorom utanačila i potpisala arbitražni sporazum – izjavila da je arbitraža „mrtva“. Slovenačka javnost je, jednako kao i političari, ogorčena jer je skandal eksplodirao zahvaljujući „beskrupuloznom špijuniranju“ (ostalo je nejasno jesu li hrvatski obaveštajci imali pomagače iz redova velikih sila) pri čemu su svi jedinstveni u mnjenju da Hrvatska planski minira rad Arbitražnog suda, i sve to pošto je Ljubljana pre šest godina, baš zahvaljujući dogovoru o arbitražnom rešavanju graničnog spora – skinula blokadu sa hrvatskih pristupnih pregovora i omogućila Hrvatskoj da 2013. postane član EU.

[restrictedarea]

I dok se u Ljubljani vajkaju što su popustili pod pritiskom Vašingtona i Brisela i dopustili „Hrvatima da uđu u EU“ uprkos nerešenom graničnom pitanju, u Zagrebu činjenicu da su Sekolec i Drenikova ekspresno podneli ostavke tumače kao slovenačko priznanje da je došlo do nedozvoljenih uticaja na odlučivanje Arbitražnog suda. Hrvatska je danas punopravni član kako EU tako i NATO, pa joj je „Pirangejt“ došao „kao naručen“ kako bi se ratosiljala nepovoljne arbitraže. Slovenija se našla usred, naizgled, izgubljene bitke; očuvanje Piranskog zaliva i izlaz na otvoreno more – to je proteklih 20 godina bila jabuka razdora između dve zemlje, uz neprestane incidente na kopnu i moru. I kad se početkom sedmice činilo da je Hrvatska nadigrala komšije u odbrani i zaštiti nacionalnog interesa, pokazalo se da i Slovenija ume da igra lukavo. Iako se očekivalo da će na upražnjeno sudijsko mesto u petočlanom veću „ad hoc“ Suda u Hagu imenovati sudiju iz domaćeg Ustavnog suda, premijer Cerar je 28. jula iznenadio sve – Ljubljana je za svog novog predstavnika, na opšte iznenađenje kod kuće a još više „preko grane“, imenovala francuskog sudiju Ronija Abrahama, inače predsedavajućeg sudiju Međunarodnog suda pravde u Hagu (ICJ). Što je šah-mat za Hrvatsku, koja će posle takvog poteza Slovenije sad teško sprovesti i svetu objasniti već najavljeno povlačenje iz arbitraže.

Ljubljana u međuvremenu pokušava da sanira bruku zbog otkrića da su njeni najviši predstavnici (Drenikova i Sekolec) amaterski neoprezno ćaskali o najvažnijem državnom pitanju putem nekriptovanog, najobičnijeg stacionarnog telefona koji je, kako upozoravaju slovenački stručnjaci za bezbednost, uz upotrebu jednostavnih aplikacija i jeftine opreme – „mogao da prisluškuje ko je hteo“. Afera je otkrila i da je „nezavisnost“ arbitražnih sudija više formalna nego suštinska, jer se „ionako zna“ da će „i slovenački i hrvatski predstavnik u arbitraži“, dakle sudija imenovan od strane svoje države – zastupati stavove sopstvene države, pa tako konačna odluka uistinu zavisi od presude preostale trojice „stranaca“. Da nije tako, arbitraža, odnosno „posredovanje trećeg“ – uopšte ne bi bila moguća.

SLOVENAČKI DŽOKER IZ HAGA

Ispalo je da je sve pitanje dobrog tajminga: Hrvatska je na prepad „striptizirala“ slovenačke aktere arbitražnog procesa kao trulo voće koje je upropastilo proces, pa se latila diplomatske ofanzive i već tokom proteklog vikenda poslala pisma širom sveta, počevši od Brisela i Evropske komisije, u kojima je optužila Ljubljanu da je skrivila propast arbitraže. Slovenačka politika se našla u čudu; još naročito kada je Milanović ekspresno, 27. jula, najavio izlazak iz arbitraže kao gotovu stvar. Ceraru nije preostalo drugo nego da uzvrati udarac i manje od 24 sata kasnije jednostrane hrvatske poteze matira munjevitim izborom slovenačkog novog predstavnika u Arbitražnom veću.

Spor oko morske i kopnene granice između Slovenije i Hrvatske traje još od raspada SFRJ 1991. godine, a sad preti da se vrati na početak, ali u mnogo opasnijem obliku. Pored tinjanja novih incidenata u Piranskom zalivu, jasno je da je Hrvatska nakanila da sprovede predvidljiv scenario prema kojem Sabor izglasava jednostrani izlazak Hrvatske iz arbitražnog sporazuma. Slovenija tvrdi da to ne bi omelo rad Arbitražnog suda, pa iako Hrvatska odbija učešće, arbitri svejedno mogu da donesu presudu. Zagreb bi, izvesno, tvrdio da je ne priznaje, da je nevažeća i da je neće poštovati. Slovenija bi potom mogla da presavije tabak i tuži Hrvatsku zbog nepoštovanja arbitražne presude – pred Međunarodnom sudom pravde (u Hagu). S obzirom da je poštovanje ugovorenih obaveza važeće pravilo običajnog međunarodnog prava, a otkaz ugovora samo izuzetak koji potvrđuje to pravilo i samo je ponekad dozvoljen, Slovenija bi verovatno imala velike šanse da uspe u tom sporu. Nema sumnje da bi se pozvala na pravilo „pacta sunt servanda“ (ugovori se moraju poštovati) dok bi se Hrvatska oslanjala na postulat „clausula rebus, sic stantibus“ (promenjene okolnosti traže poništenje ugovora). Zagreb bi, to je izvesno – teško dokazao da okolnosti jesu promenjene, naročito jer Ljubljana upozorava da nisu.

Svaka druga varijanta bi za Sloveniju bila jednaka svilenom gajtanu, jer bi Hrvatska, koja je u međuvremenu ojačala u regionu (i zbog slovenačkog napuštanja politike blokade njenog prijema u NATO i EU) u narednoj fazi mogla i sama da se obrati Međunarodnom sudu pravde (kao glavnom sudskom organu UN) u potrazi za konačnim rešenjem pograničnog pitanja. Ljubljana strepi od takve tužbe jer se „Sud (ICJ) strogo drži međunarodnog prava“, dok je arbitraža konstruisana tako da „uzme u obzir i dobrosusedske odnose“, što je voda na mlin slovenačkim interesima. U slučaju da o granici raspravlja ICJ, Slovenija bi (prema procenama njenih eksperata) lošije prošla –možda bi u Piranskom zalivu dobila nešto veću površinu mora, ali ne i toliko željeni „kontakt“ svog teritorijalnog mora sa međunarodnim vodama Jadrana.

PRITISAK STEJT DEPARTMENTA

Za to da je do sporazuma između dve sukobljene države uopšte došlo 2009. godine zaslužan je pritisak Evropske unije a naročito SAD, posle čega je slovenačka strana bila prisiljena da popusti i odustane od dalje blokade. Stejt department je tada arbitražni sporazum između Slovenije i Hrvatske pohvalio kao „primer“ za rešavanje sličnih problema u regionu. Hrvatska ima nerešene granične sporove sa Srbijom, BiH i Crnom Gorom, pa Vašington upozorava da bi debakl u slučaju slovenačko-hrvatske arbitraže predstavljao nezgodan presedan po usud drugih pograničnih međusobica. Vašington je najviše zaslužan za skidanje slovenačke „blokade“ zbog koje je Hrvatska izgubila dve godine, tapkajući u mestu u pregovorima sa EU. U Hrvatskoj je, međutim, uvreženo mišljenje da je zvanični Zagreb bio prisiljen na sporazum sa Slovencima, pa je vrebao priliku kako da se „izvuče“ iz arbitraže. Proces je ubrzao slovenački ministar spoljnih poslova Karel Erjavec koji se ovog proleća na dve lokalne televizije, verujući da ih Hrvati ne prate – pohvalio poverljivim saznanjima da će arbitraža biti povoljna po Sloveniju. Zamenica hrvatske ministarke spoljnih poslova Vesne Pusić pozvala se nedavno na te Erjavčeve izjave zahvaljujući kojima je zvanični Zagreb zaključio da protivnici intenzivno muljaju oko ishoda arbitražnog postupka…

Sve to je pokazna vežba i za Srbiju, koja je danas u poziciji sličnoj onoj gde je 2009. bila Hrvatska, kada je zbog „pridruživanja EU“ morala da zanemari politiku principijelnog pridržavanja međunarodnog prava nauštrb kompromisa sa članicama EU sklonim „pragmatičnim dogovorima“. Činjenica je da Hrvatska sada dokazuje i da članstvo u EU nije garancija za poštovanje međunarodnih ugovora, ne obazirući se na to da njeno ponašanje rađa sumnje u svrsishodnost rešavanja pograničnih pitanja putem arbitraže. Jer ako Hrvatska može da potpiše, ratifikuje pa odbaci sporazum kojim je osnovan poseban „ad hoc“ tribunal za rešavanje graničnog spora sa Slovenijom – šta je sprečava da isto uradi i u slučaju potencijalne arbitraže sa Srbijom, BiH ili Crnom Gorom?

Analitičari upozoravaju da ovo nije jedini primer – Hrvatska je tokom protekle dve decenije jednostrano odbacila više od dvadeset različitih ugovora potpisanih sa Slovenijom. Posledično, slovenački komentatori već dugo upozoravaju da reč pa ni potpis hrvatskih političara ne vrede mnogo, što bi srpske diplomate, poučene slovenačko-hrvatskim debaklom, trebalo da uzmu na znanje. Na stranu činjenica da je Hrvatska, članica istog političkog i vojnog bloka kao i Slovenija, upotrebila obaveštajne metode protiv susedne zemlje i prisluškivala njene građane sve kako bi sabotirala rad Međunarodnog tribunala i oduzela Sloveniji šansu nesmetanog prolaska do otvorenog mora. Zar je to ta „sretna porodica evropskih naroda“?

Kreativno rešenje

Slovenačka javnost je ogorčena nad licemerjem hrvatske politike, naročito otkako je premijer Milanović na pitanje „Hoće li  ‚Pirangejt‘ poremetiti odnose dveju zemalja?“, iz Zagreba poručio da –  „neće“. Državna RTV „Slovenija“ je iz novinarskih arhiva odmah izvukla snimke hrvatskih ribara koji su sa svojih barki godinama „častili“ kolege sa slovenačke strane međe pokazivanjem genitalija i golih zadnjica, uz psovke i uvrede. Takvim čarkama je došao prividni kraj 2001. godine kada su tadašnji premijeri Janez Drnovšek i Ivica Račan parafirali sporazum o granici. On je bio kratkog veka – hrvatske partije su se pobunile, pa ga odbacuje Sabor, posle čega Hrvatska 2002. godine šalje Sloveniji pismo da odbija sporazum o granici, iako su ga već potvrdile vlade obe države. Usledilo je nov period incidenata. Situacija je dovedena do usijanja kada su se preko nišana gledali slovenački i hrvatski specijalci, ali je sukob izbegnut, iako su slovenačke elitne jedinice dobile naređenje da zaposednu deo sporne teritorije. Naređenje nisu izvršili, a Slovenija se osvetila Hrvatskoj tokom njenih pregovora za članstvo u Uniji. Slovenija je 2009. blokirala čak 14 hrvatskih pretpristupnih poglavlja – posle čega sledi intervencija velikih sila i kompromis u obliku „ad hoc“ arbitraže. Kuriozitet tog sporazuma jeste odredba prema kojoj arbitražne sudije treba da nađu rešenje za „tačku spajanja“ (junction) slovenačkog teritorijalnog mora sa međunarodnim vodama Jadrana, kao i da se oslone na „stanje dana 25. 06. 1991“, znači na doba kada je Slovenija kontrolisala veći deo Piranskog zaliva i uživala slobodan izlazak na otvoreno more – u okviru SFRJ. Što je u startu predstavljalo prednost za Sloveniju. Ni to nije sve – arbitrima je stavljeno na dušu da u presudu unesu i „princip pravičnosti“, a ne samo slovo međunarodnog prava.

Slovenija insistira na „pravičnosti“, uverena da samo „ad hoc“ tribunal (a ne Međunarodni sud pravde, kojem „pravičnost nije tema“) može omogućiti nesmetan prolaz slovenačkim i inim brodovima kako do otvorenog mora tako i do Luke Kopar. Što nije nevažno ako se zna da su hrvatski pregovarači u prošlosti uslovljavali prolaz brodova tadašnje državne tvorevine Srbije i Crne Gore kroz hrvatsko teritorijalno more do Slovenije i njenih luka. Ono što u nastaloj situaciji Hrvatska nikako ne želi jeste „koridor“ koji bi spajao slovenačko teritorijalno more sa međunarodnim vodama Jadrana. Hrvatski političari tvrde da bi u tom slučaju Hrvatska izgubila morsku granicu sa Italijom, pa bi izgubila i (prestižni) status „italijanskog suseda“, jer se južnije na Jadranu granice teritorijalnog mora te dve države nigde ne dotiču.

 

BLAMAŽA NA KVADRAT

Hrvatske žalbe u vezi sa kompromitovanjem Arbitražnog suda nisu izmišljene ali jesu preuveličane. Posle ratifikacije arbitražnog sporazuma, formirano je telo od pet sudija, od kojih su trojica stranci, dok su Slovenija i Hrvatska imale pravo da imenuju po jednog svog predstavnika. Jesu razgovori između slovenačkog sudije Sekoleca i službenice slovenačkog MIP-a Simone Drenik zgazili pravilo o nazavisnosti sudija i nemešanju u rad suda, zbog čega su oboje podneli ostavke, ali to ne znači da su i ostale sudije problematične. Što nije omelo hrvatske medije, akademike, političare da jednoglasno problematizuju ceo proces i traže da se „kontaminirana arbitraža“ odmah prekine. Zašto? Zato što dostupni audio-snimci upućuju na zaključak da se čak trojica (od pet) međunarodnih sudija slažu da bi Slovenija trebalo da dobije najmanje dve trećine Piranskog zaliva i prilaz do međunarodnog mora. Hrvatska je do poslednjeg poteza Cerarove vlade i imenovanja sudije Abrahama bila u prednosti, ali je njegovim uvođenjem u igru priterana uza zid pošto bi sad morala da ukalja i njegov pravnički autoritet, a time i Suda (ICJ) kojem inače predsedava.

 

Roni Abraham, lik i delo

RTV „Slovenija“ je objavila i kraću biografiju novog izabranika slovenačke vlade, a publici ga je približila kroz njegov pravnički angažman protiv interesa Srbije: Roni Abraham (63) rođen u Aleksandriji, Egipat, zastupao Francusku pred Međunarodnim sudom pravde u tužbi Jugoslavije protiv država NATO koje su 1999. godine vojno intervenisale u Jugoslaviji (sve propraćeno snimcima bombardovanja Beograda). „Jugoslavija zloupotrebljava Sud za politički forum“, citira RTV „Slovenija“ Abrahamovu zaključnu reč sa ročišta, uz naglasak da je posle dolaska na čelo pomenute institucije sudio i „u tužbama Srbije i Hrvatske zbog navodnog genocida“, koje su odbačene.

 

[/restrictedarea] hairy women эkspress zaйm rostovonlaйn zaйm bez %zaйm pod procentы ufa