Kako je jedan Moma dobio ulicu u Beogradu

KAPOR ZA POČETNIKE I NAPREDNIJE

Piše Vladimir Dimitrijević

Jednom i zauvek, Momo Kapor je postao srpski Čehov, a mnogo je razloga za uverenje da bi svaka velika kultura želela da ima takvog pisca

Ko bi rekao da će spomenicu, i to akademijsku, jednog dana dobiti Momo Kapor, razbarušeni dečak srpske književnosti, preodeven u „lakog pisca“ samo da bi lakše ustrelio čudovište besmisla u našoj epohi? Ali, eto, desilo se (i to pošto je Kapor, kako reče Nogo, „u ratu shvatio da je njegov život, za koji je tašto verovao da je najvažniji na svetu, postao skoro beznačajan pred velikom antičkom tragedijom naroda“): godine 2013, u izdanju Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, izašla je Spomenica akademiku Momi.

Posle predgovora R. P. Noga, „Od čega se prave romani“, sledi niz pouzdanih čitanja Kaporovog dela: Svetozar Koljević piše o njegovim kratkim pričama, Miloš Kovačević se bavi aluzivno-anegdotskom dominantom priče „Dragi naši“, Radovan Vučković roni u romane, Jovan Delić se, između ostalog, bavi autorstvom kad je u pitanju „Zelena čoja Montenegra“, Ranko Popović ukazuje na „Hroniku izgubljenog grada“, Marko Nedić na roman „Konte“, Branko Stojanović – onaj što ga je zatekao kao pisca u maskirnoj uniformi ‒ ide ka humoru i satiri „Eldorada“, Branko Letić se pozabavio Kaporovom „ženom koje nema“, izmaštanom Lenom iz „Ispovesti“, Ivo Tartalja čita roman – uputstvo „Kako postati pisac“, Branko Brđanin se posvećuje Kaporovom dramskom stvaralaštvu, Dragan Hamović otkriva piščevu Hercegovinu. U drugom delu je tekst Nikole Kusovca o Kaporu slikaru, D. J. Danilova o Kaporu putopiscu, a tu su i oproštajne reči Dobrice Ćosića, Miloša Šobajića i Matije Bećkovića.

Tako je, jednom i zauvek (a ovaj zbornik to dokazuje) Kapor postao srpski Čehov, pri čemu bi svaka velika kultura želela da ima takvog pisca (to reče Nogo, a čitaoci, već odavno, potvrđuju). Zbornik je, sa svom skrupuloznošću, priredio Dragan Hamović.

[restrictedarea]

KNJIGA RAZGOVORA

Majstor usmenosti, Momo Kapor je 2014, u poznatoj Ediciji „Razgovori s piscima“, dobio  svoj naslov – „Sentimentalni rat i mir Mome Kapora“ (priredili Ljiljana Kapor i Dragan Lakićević, objavili SKZ i Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“). Tu su mnoge – premnoge ozarenosti bonvivana koji je postao mudrac, pa čovek pada u iskušenje da obilato citira, povlačeći se u senku svoje neumešnosti da prepriča.

I ne odoleh. Dakle: „Svaki izabrani narod, a takav je srpski, mora da za to plati određenu cenu. To je taj slučaj koji nalikuje sudbini lepotica u malim mestima: svi im se dive, svi su zaljubljeni u njih, a one imaju nesrećne brakove i isti takav život.“ Ili: „U stvari, zašto kod nas ljudi ne idu kod psihijatra? Zato što se oni već kod prve ture u kafani ispovede: ‚Jao, šta mi se juče desilo, očajan sam!‘“ A kakav je svet? Na primer, ovakav: „Vi možete biti Rembrant u Njujorku i imaćete 300 dolara po slici, ako niste u opštem globalnom poretku Li Kastelija, jednog Jevreja koji diktira slikarstvo, koji je izmislio Raušenberga, Roja Lihtenštajna, onog što povećava stripove. A taj Lihtenštajn i danas košta milion dolara.“           I ovo: „Veliki svetski kompjuter je izračunao kako da se napravi idealan svet po uzoru šestorice ili desetorice staraca, kao kod Roberta Ladlama. I taj kompjuter kaže da ne može da stoji jedna država Srbija koja je lepa, okrugla, sjajna, jer nećemo moći tu da skladištimo svoj nuklearni otpad. Mi kao iracionalan narod kvarimo taj plan i moramo biti kažnjeni.“ Iz razgovora sa Nikitom Mihalkovim (Nikita dixit): „Jesi li primetio da nema američkog filma u kojem ne pogine barem sto ljudi, izrešeta ih neko, odlete u vazduh sa automobilom, padnu kroz prozor u reku /…/ Niko te ljude ne ožali, niti zna ko im je majka, niti imaju li sestru. Niti kako se zovu. Svi izginu kao da to uopšte nije važno. A /…/ pre 150 godina jedan student u Petrogradu ubio je jednu babu i o tome napiše knjigu jedan pisac, i onda se pišu disertacije o tome da li je student imao pravo da ubije nekorisnu babu ili nije. Eto, u tome je razlika između nas i njih. Zapad misli kako da živi, a mi mislimo zašto živeti.“

I, za kraj: „Više od pola svog života plašio sam se Rusa, a ostatak svog života plašim se za Ruse. Bila je komunistička strahovlada, bio je ogroman i moćan Sovjetski Savez, bili su logori, menze, crvene zastavice i mi smo se, sav mlad svet, opirali tome, pokušavali da se spasemo voleći nešto sasvim drugo, voleći džins, džez, žvakaće gume, čeznući za koka-kolom. Kada se raspao Sovjetski Savez, pokazalo se da se naša ljubav pretvorila u monstruma. Kao što se u našim životima često dešava da se neke ljubavi pretvore u monstrume, tako se i Amerika pretvorila u monstruma. Taj naš mit nam je pao direktno na glavu, pobio ljude, najlepše zgrade, srušio mostove, zagadio zemlju. A opet, sovjetski monstrum koji se raspao vratio se u negdašnje okvire svega što mi tamo volimo. A mi volimo ruski 19. vek u književnosti, pisce, muziku, da pijemo kao i oni, volimo pravoslavlje kojem pripadamo kao i oni. Odjednom se monstrum pretvorio u ljubav, a ljubav u monstruma. Fantastičan obrt u jednom životu.“

 

BAJKA

A, u stvari, bilo je ovako. U davna, pradavna vremena, kada je izgledalo da je Amerika „sav taj džez“, a kad su Rusiju gledali kroz zaleđeno okno GULAG-a, u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu živelo je siroče, čija je majka svojevremeno poginula štiteći ga grudima od šrapnela avionske bombe.  Bombu su na siročetov narod bacili potomci Getea i Mocarta zato što im se, onako nadljudski plavima, činilo da, kako reče njihov crnomanjasti vođa s brčićima, „narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav“.

I to siroče ne samo da je bilo željno života nego i žedno putovanja; s perom u jednoj i četkicom u drugoj ruci, ono je krenulo u beli svet, da ga čita svim čulima i da drugima prenosi utiske. A utisci su bili šarmantni, duhoviti, lakokrili, „u džinsu“; siroče se proglasilo za „lakog pisca“, za večnog puera koji nikad neće biti senex.  Jedino što nije potvrđivalo tu tezu bila je izvesna doza melanholije, koja je senčila njegove priče i slike, nastale u igri peludnih prstiju. Melanholija je poticala iz siročetovog zavičaja, za koji neki nisu ni verovali da postoji, jer se pričalo da „Hercegovina sav svet naseli, a sebe ne raseli“. A ljudi odatle behu setni – zbog pada sa „nevinih daljina sa očima zvezda“ (Dis) zbog uvida da „pre no što smo na zemlju pali,/ sve smo već videli i sve znali“ (Danojlić). Zato je i siroče bilo setno, sluteći da neće umaći istoriji ovog prostora i svog naroda.

I kad je bajkovita zemlja na brdovitom Balkanu počela da nestaje u plamenu pozorišnih kulisa zvanih „bratstvo i jedinstvo“, siroče je zauvek odraslo, a oči dečaka prestale su da plamsaju plamom nevinosti i stale da sjaju sjajem iskustva. Lakokrili džins-pisac postao je, kako reče neko, „pisac u maskirnoj uniformi“, i opet, sa perom u jednoj i kičicom u drugoj ruci, našao se van globtroterskih staza, na krševima i čukama užeg i šireg zavičaja, da pomogne svom narodu da ostane i opstane na dedovini, iako su naslednici onog usukanog s brčićima, za koje je siroče mislilo da su samo „sav taj džez“, rešili da unište sve svetske zavičaje, pa i siročetov.

Do tog časa, zemljaci su voleli siroče; od tog časa, počeli su da ga mrze oni što nisu želeli da budu sa svojim narodom kad je teško, i pretvarali se da su bombe Imperije bačene na taj narod isti onaj džez koji smo, nekad, voleli, misleći da su „kaubojci“ pozitivni, a Indijanci negativni junaci. Ali, siroče je omudralo i nije odstupalo. Ostalo je svoje i u slomu. Nije ga zanimalo što ga bezavičajci mrze, i što mu uskraćuju zasluženu slavu slikara i pisca. Otišlo je sa ovoga sveta ne žaleći što je izabralo pravu stranu.

I tek kada je otišlo, počelo je da nedostaje. Čak i nekima od onih koji ga, zbog skidanja džinsa i maskiranja u uniformu, nisu više voleli. I toliko im je nedostajalo da je počelo da im se priviđa na ulicama velikog grada na ušću Save u Dunav, gde je nastalo toliko njegovih priča i slika. I onda su rešili da mu u tom gradu, „u kome sve zaigra, pa se vrti“, i koji sija kao „iskopan stari mač“, daju jednu ulicu, gde bi, makar s proleća, mogla da se, tajno, prospe pelud sa njegovih zlatnih prstiju.

 

EPILOG

I tako se desilo ‒ inicijativa „Politike“ da po slikaru, književniku i novinaru Momi Kaporu bude nazvana jedna od prestoničkih ulica usvojena je u Skupštini grada. Bez ijednog glasa protiv, odbornici su izglasali predlog da deo Mačvanske na Vračaru – od Bore Stankovića do Tamnavske – ponese Kaporovo ime.

Srešćemo se u šetnji, zar ne?

[/restrictedarea]