Jevgenij Primakov (1929–2015) – Zaokret iznad Atlantika

Piše Andrej Sorokin („Odnako“)

Putinova suverena politika  u stvari je nasleđe Primakovljevog „zaokreta iznad Atlantika“ 24. marta 1999. godine. Jednako je nerazumljiva „zapadnim partnerima“

Povodom odlaska državnika Jevgenija Primakova (upravo državnika – ne političara ili javnog funkcionera!) možemo se prisetiti mnogih stvari. Ali danas se svi sećaju njegovog čuvenog „zaokreta iznad Atlantika“, 24. marta 1999. godine.
To je pravedno i logično. Bio je to vrhunac političke biografije Jevgenija Primakova, iz prostog razloga što je to bio zaokret naše zemlje – iz tačke iz koje naizgled nije bilo povratka.
Danas o tome govorimo ne samo da bismo se setili Primakova nego zato što tek sad možemo formulisati razumevanje onoga što se zaista dogodilo iznad Atlantika 24. marta 1999. godine.
Racionalnim kategorijama postupak tadašnjeg šefa ruske vlade ne može se objasniti. Šta se tim zaokretom promenilo? Da li je zaustavljeno uništavanje Srbije? Ne.
Da li su naši „američki partneri“ time naterani da razmisle „o sudbini sveta“? Ne. Oni su se začudili takvom flagrantnom kršenju bontona – i odmah na to zaboravili. Čak nisu ni shvatili zbog čega je „ruski partner“ postao toliko kapriciozan: Ruse, u stvari, niko ništa nije pitao, ali su ih uz dužno poštovanje informisali – šta je još bilo potrebno?
Da li je taj zaokret poslužio kao sredstvo trgovine, da li nam je doneo nekakav profit? Naprotiv. Primakov je odustao od razgovora sa Gorom povodom materijalne pomoći Ruskoj Federaciji posle difolta. I respektabilna otadžbinska štampa tih dana se veoma uzbudila, jer je „nepromišljeni prekid“ Otadžbinu koštao 150 milijardi američkog novca. Još više: osramotio nas je pred „civilizovanim svetom“, i to besplatno.
Možda je taj gest solidarnosti sa bratskim narodom ojačao autoritet i geopolitičke pozicije Rusije na Balkanu? Ne bi se reklo: „evropski izbor“ tamošnjih elita ostao je nepokolebljiv.
U stvari, baš u toj iracionalnosti krije se vrednost Primakovljevog „zaokreta iznad Atlantika“! To nije bio spoljnopolitički potez. Kao što sada shvatamo, to je bio poziv upućen sopstvenoj zemlji!
Naša misija – nije u tome da nešto dobijemo. I tim pre nije da pokažemo aroganciju, uvređenost ili „majku majčinu“. Naša misija je – da budemo Rusija, da garantujemo pravičnost. Čak i poslednjim snagama. Čak i bez izgleda na dobitak.
Veličina države, vojna moć, kulturna samodovoljnost – sve je to izvedeno iz ove misije i njenog osiguranja. A medenjaci na poklon – to su samo posledice. Kao što pokazuju naša istorijska iskustva – ne baš obavezne.
Ali i bez medenjaka – mi smo čisti pred Bogom i pred sobom. To i jeste ruska pobeda.
Mudri Primakov bio je prvi koji je, nakon bezumne i katastrofalne decenije, glasno i očajnički kriknuo o tome pred celim svetom. Toliko glasno i očajnički – da bi ga čula Rusija, zalutala u prašumi „spajanja sa civilizovanim svetom“.
I, uzgred, sam Jevgenij Maksimovič od toga nije imao nikakve karijerističke koristi: uskoro ga je „sklonilo“ sa premijerstva – čak uprkos ubedljivim pobedama nad defoltom. A pobede nad defoltom, da i to kažemo, takođe su bile rezultat ruske narodne tradicije – kada se država u svojoj ekonomskoj politici bar malo okrenula stvaranju, a ne špekulacijama i parazitizmu. Iz ovoga „bar malo“, da vas podsetim, takođe je nastala čitava histerija o „crvenom revanšu“. Poučno, zar ne?
I Putinova uporna politika suvereniteta u stvari je nasleđe upravo tog „zaokreta iznad Atlantika“. Jednako nerazumljiva racionalnoj logici „zapadnih partnera“. Mi, kažu nam, igramo svoju igru sa Ukrajinom i Evropom, a moskovski licencirani klanovi treba samo da lepo ažuriraju sporazume sa gospodarima sveta, da nastave da izdržavaju i Rusku Federaciju, kao svoju zakonitu teritoriju, i Ukrajinu takođe – a taj čudni Putin govori o nekakvim „crvenim linijama“ i zbog nečega uleće u konflikt.
Baš kao Primakov 1999. godine.
Oni nas ne razumeju, kao ni pre – i Bogu hvala! Znači, sve je kako treba. Samo što je od tada prošlo više od petnaest godina. Današnja Putinova upornost, današnje razumevanje naše istorijske misije i koristi – to više nije gest očaja. To je već pragmatična politika – u tom smislu pragmatična da je obezbeđena i snagom i autoritetom, i širokim krugom istomišljenika u svetu, i što je najvažnije, podrškom građana same Rusije.
I ako za puni trijumf pravde širom sveta nešto nedostaje, prisetite se od čega smo krenuli. Ako ne izdamo sami sebe, onda će i snaga narasti i pobeda će doći.
To i jeste ono najvažnije čemu nas je naučio Jevgenij Maksimovič Primakov.

Preveo Ž. Nikčević