IZMAČE NAM!

Milorad Vučelić / glavni urednik

Britanski Bi-Bi-Si je u subotu 11. jula obavestio svoje konzumente da je premijer Srbije Aleksandar Vučić „oteran iz Srebrenice“. Kada imamo u vidu poslovični engleski cinizam, kao i najviši stepen umešanosti engleskih tajnih službi u organizaciju atentata na Vučića, pravilno čitanje ove vesti bilo bi – izmače nam! Ili tačnije, izmače nam ovoga puta.

Ali Bi-Bi-Si je ovom prilikom nadmašio nenadmašni RTS. Napad na premijera Srbije počeo je oko deset do jedan. RTS je imao Dnevnik u 13 časova. Imao je višekratnog izveštača sa lica mesta i to je bio čuveni Zoran Stanojević čiji je interni nadimak „Bibisić“, upravo zbog njegove specijalizacije na pomenutoj britanskoj radio-televizijskoj stanici. Punih dvadeset minuta posle napada, „Bibisić“ u direktnom javljanju nije našao za shodno da obavesti gledaoce da se desilo to što se desilo. Pomenuti novinarski vuk i as je čak istakao na samom kraju TV Dnevnika da je „generalno atmosfera koja vlada puna dobronamernosti prema gostima koji su došli iz Srbije“ i „da nismo imali nikakvih neprijatnosti“.

Naš RTS „Bibisić“ je doduše napomenuo da je bilo nekih „dobacivanja“ misleći, valjda, onako bibisijevski i engleski, na kamenice koje su letele ka glavi premijera Srbije i na pripadnike njegovog obezbeđenja.

[restrictedarea]

Oni koji su pratili direktan prenos Srebreničke manifestacije na američkoj televiziji „N1“ u to vreme su već gledali nekoliko puta ponovljen snimak ubilačkog napada na Aleksandra Vučića. Ima i nas koji uopšte nismo bili iznenađeni onim što se prvom ministru Srbije desilo u Srebrenici. Iznenađeni nisu bili ni Bakir Izetbegović ni Ahmet Davutoglu. Ali nas je, istini za volju, prilično umirio i opustio glavni urednik NSPM Đorđe Vukadinović koji je u vreme kamenovanja predsednika vlade Srbije gostovao na pomenutoj (američkoj) televizijskoj stanici. Uzdržano razložno je diskutovao sa jednom po izgledu mladom a svakako nevladinom devojkom o pojmu genocida a onda je naprasno istakao da je bezbednost na Srebreničkom pomenu „dovoljno dobro organizovana“ i da je u tu svrhu angažovano preko hiljadu policajaca, vojnika i stranih agenata. Prelazeći sa opšteg na posebno, Vukadinović je potom onako strogo analitički i bespogovorno ustvrdio da je sam Vučić „u tom bezbednosnom smislu tu u Srebrenici bezbedniji maltene nego igde drugde“ na celom svetu. Oni koji su već dugo uvereni u Vukadinovićevu analitičku moć odahnuli su. Ali samo na tren jer je u tom trenutku počeo linč nad Vučićem. Slučaj, ističemo reč slučaj,  udesio je da Vukadinovićeve apodiktičke reči izgledaju kao šlagvort brutalnom nasilju koje smo nakon dva minuta imali prilike da gledamo. Ne pamti se da su nečije tvrdnje tako munjevito i tako užasno bile demantovane a analitička moć predviđanja tako dovedena u pitanje.  Poznata je pravna sentenca po kojoj „slučaj škodi koga zgodi“ a eto ovoga puta je pogodio našeg Đorđa Vukadinovića. Kod Vučića nije bilo reči o igri slučaja jer je sve bilo i organizovano i namerno. Ali i tu je zakazala sposobnost predviđanja i sprečavanja i to onih koji su profesionalno zaduženi za takvo delovanje a ne tek samozvano analitički priučeni.

Kada bismo imali priliku da se malo udubimo u ovu problematiku lako bismo prepoznali i istorijski bezbroj puta ponovljenu srpsku lakovernost.

Eto, RTS je prećutao događaj i to sa lica mesta i uživo, naš analitičar se prevario, ali morali su da proteknu sati da neki političar, koji nije i ministar, iz vladajućeg SNS da političku izjavu. Napadno je bilo javno odsustvo nekih ministara ili ministarki koji inače ne propuštaju priliku da se izjasne o svemu i svačemu, od donjeg veša do frizure. Izvinjavajuća okolnost može biti i to što se u svom informisanju isključivo oslanjaju na RTS ili na strane listove koji izlaze na srpskom  jeziku. Možda je došlo i do medijske blokade njihovih pravovremenih reakcija? Doduše, jedan me je prijatelj u vreme specijalne emisije na hitrom i pravovremnom  „Pinku“ upozorio da se stvar sa reakcijom na napad na predsednika vlade može iskomplikovati ako dođe do glasanja u samoj vladi. Jer, ovde je reč o produženom dejstvu britanske rezolucije o Srebrenici koja je, ruskim vetom, tako efektno potopljena u Savetu bezbednosti UN.

Primetno je da se u oceni događaja u Srebrenici svesno previđa izvesna tradicionalna ritualnost ovog napada koja nije iskazana samo u verskim poklicima „Alahu ekber“ nego i u kamenovanju, i po njihovom poimanju stvari, ponižavajućem bacanju patika i cipela na žrtvu.

U oceni užasnog događaja posebno se ističu oni koji izgovor i opravdanje za atentat na Vučića traže u njegovom političkom „bekgraundu“. Prvo, oni na taj način pokušavaju da demonstriraju svoje tobože besprekorno pamćenje koje izostaje kada je bilo šta drugo u pitanju. Recimo, kada insistiraju na već ogavnom stereotipu „devedesetih“ uvek zaborave na Dejtonski sporazum iz 1995. i Pariski mirovni ugovor s početka 1996. godine. Po pravilu njihovoj pažnji ili analitičkim moćima izmiče potpuna doslednost političara iz drugih etničkih zajednica, vera i naroda, onih koji i danas deluju i delaju u punoj saglasnosti sa svojom „političkom“ i svakom drugom prošlošću iliti „bekgraundom“. Još manje su zainteresovani da pomenu doslednost u  radu stranih obaveštajnih službi pa čak i kada se neposredno suoče sa fotosom njima dobro poznatog  Džordža Bazbija. Mi znamo za njegova nedela u službi njenog kraljevskog visočanstva, ali mnogi urednici medija i kadrova iz nevladinih organizacija dobro znaju i njegov lik. A sada, eto, zahvaljujući igri slučaja, taj lik znamo i mi. (Svestranije i više o ovoj temi možete čitati u ovom broju „Pečata“, u tekstu Filipa Rodića „Bakir Izetbegović i kamen pomirenja“.)

Posebna su poslastica onaj dobro poznati šablon nasilnih simetrija („mi smo sinoć u Beogradu imali iste te scene“?!?) i prikrivanja i zamućivanja neposrednih događaja koji danas svakom iole normalnom izgledaju potpuno nadrealno. Masovni i organizovani linč prikazuje se kao „ispad nekoliko pojedinaca“ i „pojedinih ekstremista“,  „negativna tenzija“ i „nelepa slika“. Uzdržane i odmerene a istinoljubive reakcije javnosti i verni opisi medija pretvaraju se u „katastrofalne“. Sama suština ovakvog načina delovanja i propagande može se prepoznati u rečima onih koji tvrde da „napad na Vučića najviše šteti žrtvama“. Valjda bi bilo normalno i ljudski zaključiti da je ipak najviše štete podnela neposredna žrtva ovog linča a ne bilo ko ili bilo šta drugo. Tek posredno i naknadno može se pribegavati očitavanju simboličkih značenja.

Tako bi se, kada je već reč o simbolici, lako dalo zaključiti da su kamen i odmazda simboli do sada favorizovanog tobožnjeg pomirenja. Da im ovoga puta visoki predstavnik Srbije ne izmače, verovatno bi bilo znatno više simbolike za ovu vrstu suočavanja sa istinom i pomirenjem.

[/restrictedarea]