Haški tribunal kao instrument američke politike

„Srebrenički masakr“ puni 20 godina (4. deo)

Pišu Edvard Herman i Dejvid Piterson sa Srebreničkom istraživačkom grupom (Srebrenica Research Group)

Kako su Međunarodni sud pravde i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju upotrebljeni kao sredstvo za produžetak rata drugim sredstvima

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) na svet je 23. maja 1993. godine doneo Savet bezbednosti, određujući njegovu strukturu i okvire, pažljivo prateći nacrt koji je generalnom sekretaru UN predao Stejt department. Svega nekoliko meseci pre ovoga, decembra 1992, u predstavljanju koje je na Konferenciji o bivšoj Jugoslaviji u Ženevi održao američki državni sekretar Lorens Iglberger, on je pozvao na stvaranje „drugog Nirnberga“. Vreme je da „počnemo sa identifikacijom osoba koje će možda morati da odgovaraju za zločine protiv čovečnosti i da jasno (narodu Srbije) ukažemo na opasnost da deli neizbežnu sudbinu onih koji, u njegovo ime, sprovode etničko čišćenje“, rekao je on tada. Iglberger je imenovao i potencijalne zločince, najvećim delom Srbe, koji bi bili izvedeni pred taj „drugi Nirnberg“. Lista je sadržavala tri značajna imena – Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića – optužene za „sprovođenje samoubilačkog sna o Velikoj Srbiji“. Ovo je bila virtuelna objava rata srpskim entitetima, a Haški tribunal bio bi instrument u tom ratu.

 

„Pravda“ iznad mira SAD su bile dominantna sila iza Haškog tribunala od njegovog začeća. Na početku obezbeđujući mu najveći deo finansija i osoblja, kasnije sa državnom sekretarkom Madlen Olbrajt, koja je lično probrala tužiteljke Luiz Arbur i Karlu del Ponte, a one su, zajedno sa prvobitnim tužiocem Ričardom Goldstonom, detaljno sledile američku agendu. SAD su imale ratnu agendu u Jugoslaviji od 1992, ili ranije, i njenim sprovođenjem su uzrokovale propast mirovnih napora od Lisabonskog sporazuma februara 1992, do vremena Dejtona (kraj 1995) i onda ponovo u Rambujeu (početkom 1999) gde su organizovale neuspeh mirovnih pregovora o Kosovu i pripremile pozornicu za NATO bombardovanje. Tokom ovog perioda (1992‒1999) SAD su se oslanjale na davanje prioriteta „pravdi“ nad mirom koristeći navodne zahteve za „pravdom“ kako bi sabotirale mirovne napore i, istovremeno, omogućujući uspešno gonjenje srpskih vojnih i političkih lidera.

Haški tribunal je osmišljen da odigra ključnu ulogu u ovom ratnohuškačkom programu. Javno bi identifikovao zlikovce (uglavnom Srbe) koje je to diskvalifikovalo iz političkih pregovora, a američke i NATO snage bi povremeno, tragajući za „pravdom“, bile primorane da hvataju srpske zlikovce. Džon Laflend je prepričao incident iz 1997. godine, kada je britanski SAS „ubio haškog optuženika“ umesto da ga uhapsi. Madlen Olbrajt je, navodno, izrazila zadovoljstvo kada je čula tu vest. „Sledeći put kada budemo došli u grad, bićemo shvaćeni kao vrlo ozbiljni i zastrašujući ljudi,  a to je ono što bi trebalo da budemo“, rekla je ona.

[restrictedarea]

Kada je Haški tribunal, 24. jula 1995. godine, optužio Karadžića i Mladića, zvaničnici Suda su se hvalili kako su optužnice ovu dvojicu lidera bosanskih Srba uklonile iz svih mirovnih pregovora. „Izazivam bilo koga da sedne za pregovarački sto sa nekim ko je optužen za genocid“, rekao je predsednik Haškog tribunala Antonio Kaseze odmah nakon toga. Još dramatičnije je što su Milošević i četvorica drugih Srba bili optuženi maja 1999, kada je tužiteljka Luiz Arbur javno iznela svoju nameru da ih ukloni kao pregovaračke partnere: „Ova optužnica postavlja ozbiljna pitanja o prikladnosti (optuženika) da budu garanti bilo kakvog dogovora, a kamoli mirovnog sporazuma.“

Istovremeno, SAD i NATO mogli su da potpuno nekažnjeno krše zakon, i to uz pokriće Haškog tribunala. Bombardovanje Jugoslavije 1999. bilo je direktno kršenje Povelje UN, ali uz SAD i NATO koji kontrolišu sprovođenje zakona, ni UN, niti Međunarodni sud pravde (MSP) niti Haški tribunal nisu mogli da se bave ovim zločinom agresije. Jugoslavija je od MSP 28. aprila 1999. zatražila da spreči deset država članica NATO da napadaju zemlju; Jugoslavija je od MSP zatražila i da presudi o legalnosti napada. U Slučaju o legalnosti upotrebe sile, koji se produžio do decembra 2004, MSP je u svih deset zahteva Jugoslavije odlučio da nema jurisdikciju da o njima presuđuje. U slučaju SAD, na primer, MSP je još 2. juna 1999, dok su i dalje napadale Jugoslaviju, odlučio da, s obzirom da „SAD nisu pristale na jurisdikciju… i neće to učiniti, MKS nema alternativu: U nedostatku pristanka SAD… Sud ne može imati jurisdikciju“. Na isti način odbačeno je i ostalih devet slučajeva.

Uočljiv je kontrast između nespremnosti MSP da se bavi „najvišim međunarodnim zločinom“ u slučaju NATO agresije na Jugoslaviju 1999. i sveobuhvatnog bavljenja MSP navodima o „genocidu“ u vezi sa ubistvima oko Srebrenice u slučaju iz 2007. o Sprovođenju konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (odnosno tužbi BiH protiv SR Jugoslavije).

U oba slučaja, tužioci su se pozvali na jurisdikciju MSP (Jugoslavija 1999. i BiH od 1993.) u skladu sa članom IX Konvencije o genocidu, jasnom članu koji omogućava potpisnicama Konvencije da svoje sporove predaju MSP na presuđivanje. U oba slučaja, tuženi su (deset članica NATO od 1999. i Jugoslavija 2006.) tvrdili da MSP nema jurisdikciju da razmatra slučaj. Međutim, dok je u jednom slučaju (Jugoslavija protiv SAD) MSPS prihvatio odbacivanje jurisdikcije od strane optuženog (impotentni MSP se potčinio bezakonju SAD i NATO) u drugom slučaju (BiH protiv Jugoslavije) MSP je marljivo izneo argumente kako bi pokazao da u stvari ima jurisdikciju i oko 40 odsto svoje presude posvetio upravo odbrani jurisdikcije, te, glasanjem deset prema pet, „odbacio prigovore… tuženog u vezi sa tim da Sud nema jurisdikciju; i potvrđuje da ima jurisdikciju na osnovu člana IX Konvencije…“ I tokom NATO bombardovanja, alijansa je počinila ozbiljne ratne zločine, što je postajalo sve ozbiljnije kako je rat sve više pretvaran u uništavanje srpskog civilnog društva; optužnica protiv Miloševića maja 1999. bila je stoga dobro tempirana da skrene pažnju sa sve opsežnijih SAD-NATO ratnih zločina. Ovde, i tokom svih ratova u raspadu Jugoslavije, optužnice i javne kampanje Haškog tribunala imale su za cilj da se diskredituju etnički Srbi i njihove vođe, a da se NATO prikaže u dobrom svetlu. Pristrasnost Haškog tribunala često je bila groteskna. Odbacujući masivni dosije o ratnim zločinima NATO koji je, u ime velike pravne zajednice, predao kanadski profesor prava Majkl Mendel, Kancelarija tužilaštva odbila je čak i da pokrene istragu i saopštila da Tužilaštvo prihvata „generalno pouzdane“ i „iskreno date“ dokaze koje je NATO dao da je možda počinio „greške“ i „pogrešne procene“, ali da nije namerno gađao civile i zaključio da, s obzirom da je ubio samo 495 civila (što je sporna brojka) „jednostavno ne postoje dokazi neophodni za osnovu tužbe za genocid ili zločine protiv čovečnosti“. U početnoj optužnici protiv Miloševića i drugih za Kosovo, tužilac je, međutim, smatrao da 344 ubistva, od čega je samo 45 počinjeno pre početka NATO bombardovanja (u Račku 15. januara 1999) pruža „neophodnu osnovu“ za optužnicu. Ali, Jugoslavija je bila meta SAD-NATO, pa samim tim, i meta Haškog tribunala.

Pravo i propaganda Jasno je da ovde nemamo posla sa ozbiljnom pravnom organizacijom, nego pre sa političkom i propagandnom rukom strana koje su vodile rat protiv etničkih Srba od početka devedesetih nadalje. Kao što je Milošević izjavio tokom svog prvog pojavljivanja pred Haškim tribunalom, „cilj ovog Suda je da opravda zločine počinjene u Jugoslaviji“, s čime se mnogi američki i NATO zvaničnici u suštini slažu. Tako je Majkl Šarf, bivši advokat Stejt departmenta i glavni arhitekta Statuta Haškog tribunala, priznao u Vašington postu da je u američkim krugovima „Tribunal uglavnom smatran… za malo više od instrumenta za odnose s javnošću i kao potencijalno korisna alatka… Optužnice… bi služile da se diplomatski izoluju grešni lideri i ojačaju njihovi domaći rivali (odnosno da se pomogne promena režima) i ojača međunarodna politička volja da se uvedu sankcije ili upotrebi sila“. Dejvid Šefer, nekadašnji pomoćnik Madlen Olbrajt i prvi američki ambasador za pitanja ratnih zločina, slaže se s ovim, ali to još jasnije kaže: SAD su nameravale da Haški tribunal „koriste kao buzdovan u sprovođenju politike SAD i NATO“. Predsednik Međunarodne organizacije za progres Hans Kehler takođe se slagao sa Miloševićem (kao i Šarf i Šefer) u vezi sa političkom službom Haškog tribunala, ali je isticao i njegovu nelegalnost. Kehler je 1999. istakao da kao što Savet bezbednosti nema nikakav autoritet na polju krivičnog prava, tako je i njegovo kreiranje ad hoc tribunala nelegalno. Delovanje Saveta bezbednosti u uspostavljanju Haškog tribunala bilo je, stoga, ultra vires – izvan legitimnih ovlašćenja Saveta bezbednosti. Kehler je ukazao i na perverzan, pa čak i orvelijanski, karakter Haškog tribunala, s obzirom da su ga oformile i koriste ga strane koje u stvari ratuju i time krše član 2 Povelje UN kojim se zabranjuje „pretnja ili upotreba sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države“. „Ako ovaj novi oblik politike pravedničke sile ne bude proveren, u vremenu koje je pred nama mogu biti preduzete slične akcije protiv drugih suverenih zemalja i njihovih rukovodstava. U tom slučaju ‚vladavina sile‘ zameniće ‚vladavinu zakona‘ u međunarodnim odnosima“, upozorio je Kehler. To se tako očigledno i desilo dve godine kasnije, kada su iste vlade izvršile invaziju na Avganistan, pa dve godine kasnije Irak itd, bez ikakvih prepreka „međunarodne zajednice“.

Baveći se „srebreničkim masakrom“, Haški tribunal igrao je političku ulogu koja mu je dodeljena bez ikakvih iskakanja i vrlo efikasno, uz podršku zapadnog establišmenta, uključujući i medije „glavnog toka“. Bosanski Srbi su bili stalna meta, sa Karadžićem i Mladićem koji su optuženi za genocid (itd) još 24. jula 1995, uglavnom na osnovu dela u vezi sa opsadom Sarajeva, kao i sa logorima u Prijedoru, što su dramatične optužbe koje nisu slučajno iznete nedugo po padu Srebrenice, a optužbe za „genocid“ u Srebrenici dodate su 14. novembra iste godine.

U važnoj presudi u slučaju komandanta Drinskog korpusa VRS Radoslava Krstića od 2. avgusta 2001, Tribunal je odlučio da sudbina stanovnika „zaštićene zone“ u Srebrenici (ubistva kao i nasilno preseljavanje) predstavlja „genocid“ i Krstića osudio na 46 godina zatvora (kasnije smanjeno na 35 godina zbog „pomaganja i podsticanja“ zločina genocida). Sudsko veće ustanovilo je da su „snage bosanskih Srba pogubile više hiljada bosanskih muslimana“ čiji je ukupan broj „verovatno u okviru sedam do osam hiljada muškaraca“. Sudsko veće je, međutim, utvrdilo da su njegovi „eksperti“ (u ovom slučaju Australijanac Din Mening) bili u stanju samo da „konzervativno procene da je minimum od 2028 tela ekshumiran iz masovnih grobnica“ (kojih je od 2001. bilo ukupno 21). Štaviše, u vreme ove presude i uprkos tvrdnje sudskog veća u suprotno, bilo je malo forenzičkih dokaza za utvrđivanje uzroka njihove smrti – da li su postojeći ljudski ostaci bili žrtve pogubljenja ili ubijene u borbi, ili čak da li su bili žrtve ratovanja u Srebrenici i oko nje u julu 1995.

Sudije jesu priznale da su neki možda bili žrtve borbi, ali opet su, uz jako malo dokaza, zaključili da „rezultati forenzičkih istraga ukazuju da većina ekshumiranih tela nije ubijena u borbama; bili su ubijeni u masovnim egzekucijama“. Ovome su dodali sledeći non-sequitur: kombinovani dokazi podržavaju tezu da je većina od najmanje 7475 nestalih iz Srebrenice, „u stvari pogubljena i sahranjena u masovnim grobnicama“. Ali, kao što je tvrdio Majkl Mandel, većina od 7475 je samo 3736, tako da brojka sudskog veća od sedam do osam hiljada bosanskih muslimana koje su pogubile snage bosanskih Srba predstavlja „pravni oblik propagande“ i elegantno pokazivanje pristrasnosti i spremnosti da se dostigne cilj od 8000 kako bi se podržala optužba za „genocid“.

 

Nastaviće se…

[/restrictedarea]