Hadži Aleksandar Đurović – SEĆANJE KOJE NE SME DA IZBLEDI

Razgovarala Mila Milosavljević

Snimajući film „Đurđevak crveni“, trudio sam se, svim snagama, da stvorim delo posle čijeg gledanja će se svi zamisliti i zapitati koliko toga ne znamo a trebalo bi da znamo, koliko toga zaboravljamo a trebalo bi da pamtimo i na kraju, koliko lako i olako prihvatamo stvari koje nam se serviraju a ne bismo smeli

Među nagrađenim filmovima na festivalu „Svetlost svetu“, nedavno održanom u Rusiji u Jaroslavlju, našlo se i ostvarenje pod nazivom „Đurđevak crveni“ mladog beogradskog reditelja Hadži Aleksandra Đurovića. Bavi se temom Jasenovca, govori o nastanku danas popularne pesme „Đurđevdan“ i otkriva tragične okolnosti u kojima je ispevana (ispevali su je 1942. godine Srbi na putu ka stratištu gde su ih vodile ustaše koji su ih naposletku i zaklali). Film je osvojio drugu nagradu u kategoriji za kratki igrani film.

Otkuda nadahnuće da se latite jedne ovako teške teme? Jasenovac  je jedna od živih rana srpskog naroda, teško da će ikada biti zaceljena?

Odluku da snimim ovaj film doneo sam čim sam čuo priču o nastanku pesme „Đurđevdan“, sa željom da spojim dve istorijske činjenice, nastanak pesme  i čuvenu priču iz logora Jasenovac o Svetom Vukašinu. Nekako je čudno da je  prošlo toliko decenija da se niko nije osmelio i našao motiva da uradi filmsku priču o ovom događaju. Odlučivši da tragom ove potresne i tužne priče napravim filmsku, u startu sam znao da ne želim da se bavim politikom, niti pak da na jedan eksplicitan način pokažem sve strahote koje su se dešavale i ukažem na njih, već sam nastojao da moj film bude svojevrsno upozorenje da mi kao narod ne treba tako olako da zaboravljamo i da neretko olako prihvatamo stvari onako kako nam se plasiraju. Poslednjih godina pesma „Đurđevdan“ se peva na svadbama, rođendanima, raznim veseljima i priredbama a malo kome su poznate okolnosti pod kojima je ona nastala. „Đurđevdan“ je ojkaška pesma i nastala je 1942. godine, spevali su je Srbi koje su iz Jasenovačkog logora  ustaše sprovodile do gubilišta.

[restrictedarea]

Kako je kratka forma postala vaš izbor u radu na ovom filmu?

Mislim da je uspeh ovog filma i u tome što smo kroz poetiku minimalizma uspeli da prenesemo emociju, onako kako sam i želeo. Svestan sam, međutim, da moj film ne može da prođe na festivalima na Zapadu, ali ja sve svoje filmove radim pre svega za svoju dušu, u nastojanju da ispričam svoju priču. Verujem da će i ova priča bez obzira što je ispričana u kratkoj formi  biti zapažena od strane publike i da će ostati kao trajan dokument i svojevrsno svedočanstvo o jednom događaju koji je zabeležen u istoriji i koji ne sme da se zaboravi. Tokom studija na Akademiji umetnosti u Beogradu bio sam u prilici da čujem od svojih profesora da je teže napraviti dobar kratkometražni film od – dugometražnog, jer u dugometražnom možete da imate greške koje se provuku tokom tih sat, sat i po vremena, dok u okviru kratke forme morate emociju da „spakujete“ u kratko vreme, a to je vrlo teško, jer nemate nikakav tok i morate direktno da uđete u priču i da u nju uvedete gledaoce i uverite ih u njenu istinitost. S druge strane, dugometražni filmovi su skupi. Opet, kratka priča me inspiriše i kao čitaoca i kao pisca. I sam ih pišem i na neki način vežbam sposobnost iskazivanja u kratkoj formi, jer to ne bih mogao u okviru dugometražnog filma. Kratka filmska forma ima lakšu prođu i na većini domaćih i stranih festivala. Spomenuo bih i internet, preko kojeg ta kratka forma filma može da dođe do velikog broja ljudi. Veoma sam ponosan što je moju ideju u potpunosti ispratila sjajna glumačka ekipa, na čelu sa    Tanasijem  Uzunovićem, Andrejom Šepetkovskim, Goranom Jevtićem.

Film „Đurđevak crveni“ radili ste u crno-beloj tehnici. Zašto?

Nastojao sam da estetika filma „Đurđevak crveni“ bude u maniru filmova pedesetih, šezdesetih, i to kompletno, od fotografije, montaže, kadraže, do kompletne estetike i formata slike, i u formi dokumentarca. S druge strane, ja u filmovima ne volim krv. Zato sam nastojao da izbegnem tu vrstu ekstremizma u prikazivanju tih brutalnih scena. Tako ni u jednom kadru nemam eksplicitno nasilje i mislim da bi to film odvelo na jednu sasvim drugu stranu. Takođe, smatram da ako bi film bio u boji, ne bi imao taj efekat. Mislim da je estetski lepši crno-beli film. Ovde je prisutan i kontrast ‒ stradalnici, zatočenici na putu u smrt, krenuli su u belom, u belim seljačkim košuljama, a vode ih vojnici u crnom. Mislim da je za  vrstu estetike mnogo bolja crno-bela slika. Trudio sam se da i zvuk odgovara filmu.

Uz pomoć jedne ojkaške grupe iz Majura uradio sam aranžman pesme u ojkaškom stilu.

U vašem filmu nema mnogo dijaloga, naprotiv, on je sveden na minimum. Da li vam je u tom slučaju bilo teže da iskažete ključnu emociju koja „nosi“ film?

Glumci koji učestvuju u filmu „Đurđevak crveni“ su moji već stari saradnici, budući da smo radili na nekoliko projekata. Moj jedini zahtev je bio da imamo što manje dijaloga. Još tokom studija na Akademiji umetnosti, tačnije na samom početku studija, učili su nas da je film estetika zvuka i slike, i da sve što treba da se kaže može upravo uz pomoć slike i zvuka. Stoga sam se trudio da dijaloge svedem na najmanju moguću meru. Važno mi je bilo da se čuje rečenica koju je iznedrila istorija ustaških zločina prema nevinom srpskom narodu, a glasi: ,,Samo ti, sine, radi svoj posao“, a izgovara je stari Vukašin svom krvniku. Pesma dominira, kao i emocija koja iz nje proizlazi. Stoga film „Đurđevak crveni“ još jednom razotkriva neuništivu volju i nadu nevinih stradalnika i lakoću njihovog suočavanja sa smrću. Smatram da smo na ovaj način podigli svojevrstan spomenik onima kojima se čak ni imena ni grobovi ne znaju, ali koje je pesma ispevana u poslednjim, najtežim satima njihovog života oživela za sva vremena.

Zanimljivo je da vi potpisujete i scenario i režiju i produkciju. Kako vam je to pošlo za rukom?

Kad god otpočnem sa radom na novom filmu, nastojim da budem kompletan autor. Sam pišem, režiram, snimam i montiram. Veoma sam ponosan na film „Đurđevak crveni“ jer sam ga radio u potpunosti uključiv i produkciju. Jedino je dizajn zvuka radio jedan od mojih kolega. Inače,  muzikom se bavim deset godina, a osim toga, na Akademiji smo imali predmet Radio-režija kod profesora Miroslava Jokića i tu smo naučili mnogo stvari oko režije zvuka. Stoga se uvek trudim da zvuk bude takav da iako ne gledate film, možete na osnovu zvuka da stvarate atmosferu i obrnuto, da nemate zvuk a imate sliku. To jeste prednost i nadam se da sam ono što sam naučio naučio dobro.

Shodno propozicijama festivala u Jaroslavlju, film niste prikazivali pre festivalske premijere. Odgledala ga je, međutim, publika, žiri u Jaroslavlju, a verujem i ljudi iz vašeg bliskog okruženja. Kakve su reakcije na vaš film?

Film je bio gotov  još prošle godine u oktobru a odgledao ga je mali broj ljudi, moji roditelji, prijatelji, glumci, nekolicina mojih studenata sa Akademije. Svi oni su bili iznenađeni tematikom i svi su listom imali utisak blagog šoka. Ja sam se i do sada bavio dramama, trudeći se da ih ispričam na jedan lak način. Sa temom Jasenovca se to jednostavno nije moglo. Vrlo sam se trudio da stvorim delo posle čijeg gledanja će se svi zamisliti i zapitati koliko toga ne znamo a trebalo bi da znamo, koliko toga zaboravljamo a trebalo bi da pamtimo i na kraju, koliko lako i olako prihvatamo stvari koje nam se serviraju a ne bismo smeli.

Upravo ste se vratili sa Vidovdanskog festivala u Crnoj Gori gde je premijerno prikazan vaš film „Vi idite, ja neću“, koji govori o kosovskoj tragediji. Recite nam više o samom filmu, ali i o vašim budućim autorskim planovima?

Sledi mi jedno radno leto. Učestvujem na nekoliko festivala, radim na jednom scenariju za dugometražni film, kao i na scenariju jednog kratkog filma koji pravim na osnovu svoje knjige, a nju spremam za ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu. Ono što smatram značajnim događajem u svojoj karijeri svakako će biti beogradska premijera mog filma pod nazivom ,,Vi idite, ja neću“, rađenog po istoimenoj knjizi mitropolita Amfilohija, a on razotkriva kosovsko raspeće i veliku tragediju Srba sa prostora Kosova i Metohije. Veoma, veoma sam ponosan na ovo ostvarenje i nadam se da sam kao umetnik i kao čovek odgovorio visini zadatka koji predstavlja jedno ovakvo delo, a ono je istovremeno i važno istorijsko svedočanstvo za generacije što dolaze.

[/restrictedarea]