Хаџи Александар Ђуровић – СЕЋАЊЕ КОЈЕ НЕ СМЕ ДА ИЗБЛЕДИ

Разговарала Мила Милосављевић

Снимајући филм „Ђурђевак црвени“, трудио сам се, свим снагама, да створим дело после чијег гледања ће се сви замислити и запитати колико тога не знамо а требало би да знамо, колико тога заборављамо а требало би да памтимо и на крају, колико лако и олако прихватамо ствари које нам се сервирају а не бисмо смели

Међу награђеним филмовима на фестивалу „Светлост свету“, недавно одржаном у Русији у Јарослављу, нашло се и остварење под називом „Ђурђевак црвени“ младог београдског редитеља Хаџи Александра Ђуровића. Бави се темом Јасеновца, говори о настанку данас популарне песме „Ђурђевдан“ и открива трагичне околности у којима је испевана (испевали су је 1942. године Срби на путу ка стратишту где су их водиле усташе који су их напослетку и заклали). Филм је освојио другу награду у категорији за кратки играни филм.

Откуда надахнуће да се латите једне овако тешке теме? Јасеновац  је једна од живих рана српског народа, тешко да ће икада бити зацељена?

Одлуку да снимим овај филм донео сам чим сам чуо причу о настанку песме „Ђурђевдан“, са жељом да спојим две историјске чињенице, настанак песме  и чувену причу из логора Јасеновац о Светом Вукашину. Некако је чудно да је  прошло толико деценија да се нико није осмелио и нашао мотива да уради филмску причу о овом догађају. Одлучивши да трагом ове потресне и тужне приче направим филмску, у старту сам знао да не желим да се бавим политиком, нити пак да на један експлицитан начин покажем све страхоте које су се дешавале и укажем на њих, већ сам настојао да мој филм буде својеврсно упозорење да ми као народ не треба тако олако да заборављамо и да неретко олако прихватамо ствари онако како нам се пласирају. Последњих година песма „Ђурђевдан“ се пева на свадбама, рођенданима, разним весељима и приредбама а мало коме су познате околности под којима је она настала. „Ђурђевдан“ је ојкашка песма и настала је 1942. године, спевали су је Срби које су из Јасеновачког логора  усташе спроводиле до губилишта.

[restrictedarea]

Како је кратка форма постала ваш избор у раду на овом филму?

Мислим да је успех овог филма и у томе што смо кроз поетику минимализма успели да пренесемо емоцију, онако како сам и желео. Свестан сам, међутим, да мој филм не може да прође на фестивалима на Западу, али ја све своје филмове радим пре свега за своју душу, у настојању да испричам своју причу. Верујем да ће и ова прича без обзира што је испричана у краткој форми  бити запажена од стране публике и да ће остати као трајан документ и својеврсно сведочанство о једном догађају који је забележен у историји и који не сме да се заборави. Током студија на Академији уметности у Београду био сам у прилици да чујем од својих професора да је теже направити добар краткометражни филм од – дугометражног, јер у дугометражном можете да имате грешке које се провуку током тих сат, сат и по времена, док у оквиру кратке форме морате емоцију да „спакујете“ у кратко време, а то је врло тешко, јер немате никакав ток и морате директно да уђете у причу и да у њу уведете гледаоце и уверите их у њену истинитост. С друге стране, дугометражни филмови су скупи. Опет, кратка прича ме инспирише и као читаоца и као писца. И сам их пишем и на неки начин вежбам способност исказивања у краткој форми, јер то не бих могао у оквиру дугометражног филма. Кратка филмска форма има лакшу прођу и на већини домаћих и страних фестивала. Споменуо бих и интернет, преко којег та кратка форма филма може да дође до великог броја људи. Веома сам поносан што је моју идеју у потпуности испратила сјајна глумачка екипа, на челу са    Танасијем  Узуновићем, Андрејом Шепетковским, Гораном Јевтићем.

Филм „Ђурђевак црвени“ радили сте у црно-белој техници. Зашто?

Настојао сам да естетика филма „Ђурђевак црвени“ буде у маниру филмова педесетих, шездесетих, и то комплетно, од фотографије, монтаже, кадраже, до комплетне естетике и формата слике, и у форми документарца. С друге стране, ја у филмовима не волим крв. Зато сам настојао да избегнем ту врсту екстремизма у приказивању тих бруталних сцена. Тако ни у једном кадру немам експлицитно насиље и мислим да би то филм одвело на једну сасвим другу страну. Такође, сматрам да ако би филм био у боји, не би имао тај ефекат. Мислим да је естетски лепши црно-бели филм. Овде је присутан и контраст ‒ страдалници, заточеници на путу у смрт, кренули су у белом, у белим сељачким кошуљама, а воде их војници у црном. Мислим да је за  врсту естетике много боља црно-бела слика. Трудио сам се да и звук одговара филму.

Уз помоћ једне ојкашке групе из Мајура урадио сам аранжман песме у ојкашком стилу.

У вашем филму нема много дијалога, напротив, он је сведен на минимум. Да ли вам је у том случају било теже да искажете кључну емоцију која „носи“ филм?

Глумци који учествују у филму „Ђурђевак црвени“ су моји већ стари сарадници, будући да смо радили на неколико пројеката. Мој једини захтев је био да имамо што мање дијалога. Још током студија на Академији уметности, тачније на самом почетку студија, учили су нас да је филм естетика звука и слике, и да све што треба да се каже може управо уз помоћ слике и звука. Стога сам се трудио да дијалоге сведем на најмању могућу меру. Важно ми је било да се чује реченица коју је изнедрила историја усташких злочина према невином српском народу, а гласи: ,,Само ти, сине, ради свој посао“, а изговара је стари Вукашин свом крвнику. Песма доминира, као и емоција која из ње произлази. Стога филм „Ђурђевак црвени“ још једном разоткрива неуништиву вољу и наду невиних страдалника и лакоћу њиховог суочавања са смрћу. Сматрам да смо на овај начин подигли својеврстан споменик онима којима се чак ни имена ни гробови не знају, али које је песма испевана у последњим, најтежим сатима њиховог живота оживела за сва времена.

Занимљиво је да ви потписујете и сценарио и режију и продукцију. Како вам је то пошло за руком?

Кад год отпочнем са радом на новом филму, настојим да будем комплетан аутор. Сам пишем, режирам, снимам и монтирам. Веома сам поносан на филм „Ђурђевак црвени“ јер сам га радио у потпуности укључив и продукцију. Једино је дизајн звука радио један од мојих колега. Иначе,  музиком се бавим десет година, а осим тога, на Академији смо имали предмет Радио-режија код професора Мирослава Јокића и ту смо научили много ствари око режије звука. Стога се увек трудим да звук буде такав да иако не гледате филм, можете на основу звука да стварате атмосферу и обрнуто, да немате звук а имате слику. То јесте предност и надам се да сам оно што сам научио научио добро.

Сходно пропозицијама фестивала у Јарослављу, филм нисте приказивали пре фестивалске премијере. Одгледала га је, међутим, публика, жири у Јарослављу, а верујем и људи из вашег блиског окружења. Какве су реакције на ваш филм?

Филм је био готов  још прошле године у октобру а одгледао га је мали број људи, моји родитељи, пријатељи, глумци, неколицина мојих студената са Академије. Сви они су били изненађени тематиком и сви су листом имали утисак благог шока. Ја сам се и до сада бавио драмама, трудећи се да их испричам на један лак начин. Са темом Јасеновца се то једноставно није могло. Врло сам се трудио да створим дело после чијег гледања ће се сви замислити и запитати колико тога не знамо а требало би да знамо, колико тога заборављамо а требало би да памтимо и на крају, колико лако и олако прихватамо ствари које нам се сервирају а не бисмо смели.

Управо сте се вратили са Видовданског фестивала у Црној Гори где је премијерно приказан ваш филм „Ви идите, ја нећу“, који говори о косовској трагедији. Реците нам више о самом филму, али и о вашим будућим ауторским плановима?

Следи ми једно радно лето. Учествујем на неколико фестивала, радим на једном сценарију за дугометражни филм, као и на сценарију једног кратког филма који правим на основу своје књиге, а њу спремам за овогодишњи Сајам књига у Београду. Оно што сматрам значајним догађајем у својој каријери свакако ће бити београдска премијера мог филма под називом ,,Ви идите, ја нећу“, рађеног по истоименој књизи митрополита Амфилохија, а он разоткрива косовско распеће и велику трагедију Срба са простора Косова и Метохије. Веома, веома сам поносан на ово остварење и надам се да сам као уметник и као човек одговорио висини задатка који представља једно овакво дело, а оно је истовремено и важно историјско сведочанство за генерације што долазе.

[/restrictedarea]