Grčka drama Angele Me rkel

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Hrabro (iako riskantno) grčko NE pretvorilo se u politički poraz nemačke kancelarke: njen „recept“ nemilosrdne štednje i refinansiranja starih dugova novim (i enormnim) zaduženjima doživela je definitivno krah a to što niko u Nemačkoj, s obzirom na ovu katastrofu, (još) ne traži ostavku Angele Merkel samo je, konstatuje jedan autoritativni ekspert, znak tamošnje „bolesne političke kulture“

Ishod nedeljnog grčkog referenduma, i nesporni trijumf premijera Aleksisa Ciprasa, ozbiljno je uzdrmao najmoćniju ženu Evrope i neprikosnovenu nemačku kancelarku: Angela Merkel je, i po oceni najvećih domaćih autoriteta, suočena s najtežim političkim iskušenjima otkad je na vlasti.

Sve što sada bude učinila, u dramatično iznuđenoj situaciji, kao u tamnom vilajetu, neće proći bez teških posledica: dovedena je ozbiljno u pitanje njena reputacija „spasioca evra“ (evrozone) a moguće i njen (na sledećim izborima) kancelarski tron. Grčka drama postala je najednom drama Angele Merkel.

Ako definitivno pusti Grčku niz vodu, živeće s teškim političkim opterećenjem i blamažom. Ako pak smogne snage da ovoga puta zaista pomogne Grke, pri čemu je, uz dalju finansijsku pomoć, neizbežan i (osetniji) otpis grčkog duga, suočiće se sa narastajućim otporom u sopstvenim, stranačkim, pa i vladinim redovima, čije „rogušenje“ prema novoj (levičarskoj) vladi u Atini je sama, i kad joj to nije bila namera, indirektno podsticala.

Odgovornost i krivica To što već sada niko u Nemačkoj, s obzirom na katastrofalne posledice njene političke filozofije u dužničkoj krizi kad je reč o Grčkoj, s diktatom rigorozne štednje i refinansiranja starih dugova novim (i enormnim) zaduživanjima, ne traži ostavku Angele Merkel, samo je, po uverenju (autoritativnog) Volfganga Minhaua (osnivač „Fajnenšel tajmsa“ za Nemačku i informacionog servisa za evrozonu) „znak (tamošnje) bolesne političke kulture“.

I oni koji otvoreno i sve oštrije kritikuju Angelu Merkel priznaju da ona, dakako, ne može biti jedini krivac što su stvari s Grčkom otišle „po zlu putu“, ali jeste najodgovornija: njenu „komandu“ sledili su bukvalno svi čiji su prsti umešani u grčku agoniju.

Uvukla je u „tim spasitelja“ (famozna Trojka, koja je posle Ciprasovog dolaska na vlast i otvorene grčke pobune preimenovana u „Institucije“) pored institucija pod njenim (velikim) uplivom (Evropska komisija, Evropska centralna banka) i Međunarodni monetarni fond. Robusni svetski finansijski policajac trebalo je da garantuje bespogovornu realizaciju njene (ubistvene) terapije: naglašeno oprezna i delikatna u unutrašnjoj politici, Merkelova je s gvozdenom upornošću (i bezobzirnošću) punih pet godina tokom dužničke krize forsirala politiku koja je ostavljala pustoš i (izvornu) grčku dramu pretvarala u tragediju.

[restrictedarea]

Potcenjivanje (narodnih) emocija Njeni kritičari primećuju da je nemačka kancelarka gvozdenom upornošću, koja se graničila s bezobzirnošću, istrajavala na svojoj drastičnoj „recepturi“, u koju je, očigledno, duboko verovala, potcenjujući pritom snagu (narodnih) emocija u krizi. Nije previše obraćala pažnju na to što su je u grčkim medijima poredili sa Hitlerom i nacistima. Mislila je: to treba samo stoički podneti. Kasno je pronašla reči saosećanja i obraćanja Grcima kao „ponosnom narodu“.

Nemačkoj kancelarki se sada to vraća kao bumerang. Za njeno ime se (prevashodno) vezuje ogromna patnja grčkih žrtava njene politike, prema kojoj je dugo bila hladno indiferentna i nehajna (tek u poslednje vreme počela je da barata rečima saosećanja) ali su i dalje sve oči uprte u nju. Samo bi ona, naime, mogla da radikalno preseče „grčki čvor“. Pojedini nemački eksperti, koji su se oglasili u medijima, sugerišu Merkelovoj da bude inicijator međunarodne konferencije posvećene enormnom grčkom dugu (preko trista milijardi evra!) i skine davljeničku ruku sa grčkog grla odustajanjem od dosadašnje ultimativne politike: ne postoji primer da je davljenik spasen – davljenjem.

Sporni otpis duga Nema (još) nagoveštaja o spremnosti nemačke kancelarke da to učini, iako je, u pomirljivom tonu, poručila da su vrata za razgovore otvorena. Odbija, bar za sada, da se u te razgovore (pregovore) stavi na dnevni red eventualno otpisivanje duga Grcima, ekonomski, inače, neizbežno i racionalno. Bilo bi to, čuje se od strane zvaničnika u Berlinu, navodno nepravedno prema drugim zemljama, takođe pogođenim dužničkom (i finansijskom) krizom koje nisu mogle da računaju na takvu velikodušnost.

Tu nemačku tvrdokornost, koju javno najgrlatije demonstrira ministar finansija Volfgang Šojble (da je po njegovom, Grčka bi već bila oterana iz evrozone) uzdrmalo je priznanje Međunarodnog monetarnog fonda da je otpisivanje duga praktično neizbežno.

To je, konstatuje se u Berlinu, davanje municije Ciprasu u pregovorima sa ostalim poveriocima. Zakasnelo suočavanje sa istinom od koje su samo političari okretali glave: i laicima je, naime, odavno bilo znano da se Grčka ne može izbaviti ispod tolikog dužničkog bremena, koje su poverioci samo uvećavali kako bi se stvarao privid u zemljama poveriocima i među kreditorima da će novac biti vraćen.

Čas otrežnjenja Kucnuo je čas za otrežnjenje. Umesto što „priča bajke“, bulevarski ali visokotiražni „Bild“, pa time i veoma uticajan, bar kad je reč o stvaranju atmosfere i usmeravanju raspoloženja „širokih masa“, traži od kancelarke da narod posluži vinom, dakle da saopšti, konačno, istinu: nema ništa od vraćanja novca.

„Bild“ je, inače, ispratio Merkelovu na hitno sazvani, vanredni Samit šefova država i vlada evrozone (minuli utorak uveče) s jedinom temom – šta i kako dalje posle grčkog „ne“ – s izričitom porukom da na tom skupu „ostane čelična“. Među pet stavki s kojima je čelična kancelarka, po „Bildu“, trebalo da sedne za briselski sto, nalazi se, uz zahtev da se promptno aktivira „gregzit“ (izgon Grčke iz evrozone: s ponovnim uvođenjem drahme njen izvoz bi postao konkurentan, privreda bi oživela) nalazi se i onaj o otpisu (najmanje) polovine duga (Nemačka je kreditirala Grke sa oko devedeset milijardi evra) bez čega se Grčka ne može, privredno i finansijski, uopšte sanirati.

Šta sada, frau Merkel „Dežurno pitanje“ najčešće upućivano kancelarki neposredno posle reskog i „šokantnog“ grčkog „ne“ bilo je: Šta sad, frau Merkel? Pitanje se, dakako, ticalo njenih „čeličnih“ obećanja: da Grčka može računati na finansijsku pomoć samo ako striktno primenjuje radikalnu reformsku (njenu) terapiju, s drastičnim kresanjem izdataka i rigoroznom štednjom, da evropska solidarnost (sa Grcima u nevolji) podrazumeva (grčku) solidnost i temeljitost u ispunjavanju obećanja i obaveza da će (umirujuća poruka upućena domaćoj javnosti) svaki cent pozajmice biti vraćen.

Neočekivani rezultat grčkog referendumskog izjašnjavanja izazvao je očiglednu pometnju u Briselu i Berlinu. Očekivalo se da će Grci, suočeni sa zatvorenim bankama i otvorenim pretnjama (ako ne prihvatite zahteve poverilaca, srljate u propast) okrenuti leđa Ciprasu.

Tome je trebalo da posluže upozorenja slata u jakim dozama grčkom narodu neposredno pred referendum (kao i pred parlamentarne izbore) čemu je svoj doprinos dala i sama Merkelova. Kancelarka je, prema mišljenju pojedinih nemačkih (serioznih) analitičara, ulazila u arenu s ideološkim predubeđenjima. Upozoravala je da se Grčka s „ovom vladom“ ne pridržava „osnovnih evropskih principa“, da Cipras vozi otvorenih očiju kroz zid. Bilo joj je „neshvatljivo“ da jedan premijer igra rulet sa čitavom zemljom. Išla su upozorenja kako Nemačka i Evropa neće dozvoliti da ih Cipras ucenjuje, da Evrogrupa „neće klečati pred njim“.

Poručivalo se da bi eventualni Ciprasov uspeh, u šta se nije previše verovalo ali se od te mogućnosti strahovalo, predstavljao njegovu Pirovu pobedu, iza koje bi sledio haos: krah ekonomije, depresija, masovna nezaposlenost, socijalne napetosti, raspad bankarskog sistema, eksplozivna situacija koja bi uzdrmala NATO (Grčka je strateški važna, na isturenoj poziciji) i „uznemirila“ Sjedinjene Američke Države…

Uzdrmani premijer, preko noći tribun i državnik Sve je to trebalo da prene i užasne Grke. Da nad tim „ponorom“ prihvate „racionalnu ponudu“ kreditora i ne povedu se za Ciprasovim opsenarstvom. Nije pobedio strah. Pobedili su ponos jednog naroda i njegovo dostojanstvo. Grci su napravili hrabar izbor, čija impresivnost je sadržana u činjenici da su taj izbor napravili svesni rizika i neizvesnosti s kojom će se, neminovno, suočiti.

Tako se dogodilo ono što su režiseri sumornih scenarija i predskazanja najmanje želeli: umesto očekivanog pada, iz gotovo nemoguće situacije (ključalo je čak i u njegovoj „Sirizi“) premijer je preko noći postao narodni tribun i – državnik. A pošto ništa ne uspeva tako brzo kao uspeh, Cipras je, u časovima velikog trijumfa, na urgentnom sastanku sa šefovima svih stranaka kod predsednika Republike, samo nekoliko sati posle referenduma, uspeo da dobije snažnu podršku opozicije i dodatni mandat (uz onaj gotovo plebiscitarni, narodni) u teškim pregovorima s poveriocima. Sada je u Briselu mogao da se pojavi s „punim plućima“ i snažnim legitimitetom.

U opštem muku i „glasnoj tišini“ koja je nastupila posle vesti o ishodu referenduma, evropski lideri su počeli da cede kroz zube pomirljivije reči i poruke. I Merkelova je progovorila u tom tonu: Grčkoj je mesto u evrozoni i u Evropskoj uniji.

U nemačkim medijima su se pojavili mogući „graditelji mostova“ između nepomirljivih frontova. Imenovani su, u tom (posredničkom) svojstvu, francuski predsednik Fransoa Oland (Merkelova je već u ponedeljak veče skoknula do Pariza) i italijanski premijer Mateo Renci. Njegova opaska izrečena neposredno pred vanredni Samit evrozone – ako ostanemo zatočenici strogih propisa i birokratije, to bi mogao da bude kraj Evrope – zvučala je dramatično i otrežnjujuće, kao znak da je kompromis, kao „vezivno tkivo“ svake zajednice, ipak moguć.

Dobitnička žrtva Sam Cipras je povukao, u tom kontekstu, vešt šahovski (politički) potez: žrtvovao je provokativnog ministra finansija Varufakisa, koji je predstavljao noćnu moru svojim kolegama u evrozoni (najviše je iritirao onog najmoćnijeg, nemačkog ministra finansija Šojblea) i kreditore. Ono što kreditori rade Grčkoj, konstatovao je u španskom „El mundu“, ima samo jedno ime: terorizam.

Iako samo odškrinuta, ipak se, po svemu sudeći – a stvari će biti mnogo jasnije kad se ovaj broj „Pečata“ nađe pred čitaocima – otvaraju, prvi put, vrata za časne pregovore, bez diktata i ucena: Merkelova ne bi smela, upozoravaju ličnosti od ugleda i autoriteta, da konačno pusti Grčku niz vodu. Eventualnim izgonom iz evrozone, nemačka kancelarka bi izvukla prvi kamen (oslonac) iz evropske kuće. Ona je očigledno, i konačno, toga svesna.

[/restrictedarea]