Građa za rečnik 3 – Pravo da budem dezinformisan

Milovan Danojlić

O prilikama  u svetu, pa i u našoj životnoj okolini, mi znamo ono što nam saobraćajci  javnog mnjenja dopuste da čujemo i vidimo. Drugi izvori su slabo vidljivi i nelegitimni… U medijima slobodnog sveta i laž je mnogo slobodnija, življa i poletnija, pa je i učinak delatniji nego tamo gde caruje prostačka propaganda

Pravo da o svemu budem obavešten je licemerna sprdačina sa onim što mi je ostalo od zdrave pameti. Zar baš o svemu, i gde mene nađoše? Dugogodišnje iskustvo me je poučilo da gotovo sve što mi nude štampana i elektronska opštila uzimam sa rezervom. Njihov cilj nije obaveštavanje nego usmeravanje i ubeđivanje. Dakako, kao i u svakoj laži, i u ovim, medijskim krivotvorinama ima sastojaka istine, u tragovima i nehotičnim odblescima. Hvatanje pobuda zbog kojih neko okoliši i zamagljuje predmet takođe je vredna informacija. Naslutivši uzroke vrdanja i zaobilaženja, možemo izvući dobre posredne zaključke, pogotovo ako su nam poznata ograničenja kojima robuje izvestilac. Između čitaoca (gledaoca – slušaoca) i svetske scene razapeta je gusta mreža sita i rešeta za odabir, prečišćavanje i tumačenje građe. Pa i pored toga, ono što je prošlo kroz proces filtriranja zadržalo je neke elemente stvarnog stanja; naknadnim raščlanjavanjem dade se vaspostaviti ono što je zataškano, pogotovo ako imamo u vidu uviđavnost člankopisca prema preovlađujućoj ideologiji društvene zajednice u kojoj živi, njenim navikama i iluzijama, kao i obaveze prema poslodavcu, upućenom u više državne interese: on ih uvažava i kad je prema njima kritičan.

[restrictedarea]

Te tako, o prilikama u svetu, pa i u našoj životnoj okolini, mi znamo ono što nam saobraćajci javnog mnjenja dopuste da čujemo i vidimo. Drugi izvori su slabo vidljivi i nelegitimni. U prvom trenutku agresije na Libiju naši ljudi zaposleni u toj zemlji, kao i nastojnici hrišćanskih manastira, nešto kasnije, u Siriji, upozoravali su na nasilničku, ničim izazvanu prirodu intervencija, i na opasnost po miran suživot koja iz toga sledi. Ti su glasovi ubrzo nadjačani propagandnom hukom boraca za usrećenje čovečanstva po zapadnjačkom modelu, gde su se mediji stavili u službu ratne mašinerije. Onda su na poprište izišli islamisti, pa su se pokretači obesnih ratnih pohoda pretvorili u branioce naše ugrožene civilizacije. Početna varnica je zatrpana požarom koji je zaslepeo vid i razum javnosti.

Poštuje li se primirje dogovoreno u Minsku? Nedeljama se o tome ćutalo, da bismo nedavno čuli da rat ni u jednom času nije prestajao. Primirje je bilo na snazi dokle je to nekome odgovaralo, a oružje je progovorilo kad se javila potreba za produženje sankcija Rusiji. Istina je promenljiva data, ona se stalno preobražava. Sama po sebi, ako nije politički upotrebljiva, ona je suvišna i bezvredna. Laž je istina u privremenom obliku; na hladnoratovskom bokserskom meču svi su udarci trenutačni i privremeni. Dužnost verodostojnog izveštavanja se prepušta sutrašnjim istoričarima…

Prateći, od sredine prošlog veka do danas, pod različitim režimima i u svakojakim okolnostima, predstavljanje događaja u lokalnim i svetskim razmerama, počeo sam sumnjati ne samo u postojanje objektivne istine nego i u ljudsku potrebu da je znaju, i u sposobnost da joj se približe. Tačan broj postradalih u Srebrenici bio bi diverzantski čin u konstrukciji geostrateških predračuna, i doveo bi u nepriliku one koji su još u julu 1995. utvrdili konačan bilans. Pravo stanje tog, i sličnih događaja, poznato je jedino Višnjem a on se ne meša u uređivanje zemaljskih publikacija ni u forenzička istraživanja. Velike novinske agencije, odgovorne velikim državama, monopolisale su i medijsko tržište. Siromašnoj većini ljudskog roda ostaje da guta ono što joj se odozgo dobaci. Boraveći u Nepalu u trenutku rasturanja naše nekadašnje države, pokušao sam da iz jednog lista, štampanog na engleskom jeziku u Katmanduu, saznam šta se kod nas zbiva, a zanimalo me je i kako se, iz podnožja Himalaja, vidi naša drama. Nisam utažio znatiželju: kratke vesti su, bez izuzetka, bile preuzete od agencija sa anglosaksonskog područja. Siromašni Nepal ne može sebi dozvoliti luksuz odašiljanja stalnih ili specijalnih dopisnika na Balkan, kao što i mi, u Srbiji, o Nepalu, Kuvajtu, Siriji ili Čadu znamo samo ono što nam te agencije sažvakano posluže.

Uz ideološku i političku pristrasnost ide, prirodno, jedan niz uobičajenih ljudskih slabosti: neznalaštvo, površnost, duhovna ograničenost, rasne i klasne   predrasude, neupućenost u istorijsku perspektivu, nesposobnost sagledavanja celine… Svako je slep barem za jednu polovinu stvarnosti, zavisno od usvojene ideološke matrice. Na jednoj strani, najamnici Sedme sile strahuju od političkog progona, a na drugoj strani plaše se gubljenja posla. Što se uobličavanja tiče, očigledne su razlike stilske prirode. Tamo gde je sloboda izražavanja konačno ukinuta, stavovi se izlažu mehanički kruto i birokratski suvo, u dosadnim i jalovim frazama. Člankopisac ne brine o lepoti i uverljivosti napisa: on daje uputstva šta treba misliti, kako delovati, i tu nema mesta za stilske bravure.

U medijima slobodnog sveta i laž je mnogo slobodnija, življa i poletnija, pa je i učinak delatniji nego tamo gde caruje prostačka propaganda. Mediji su kontrolisani obazrivije, nevidljivim kanalima, daleko od malih izvođača radova, dovoljno pronicljivih da osete šta je nadređenima prihvatljivo a šta politički nekorektno. Autocenzura je dobrovoljna pogodba društvene pristojnosti, preduslov profesionalnog napredovanja. Onome kome pogodba ne odgovara ostaje saradnja u marginalnim listovima sa žalosno skromnim tiražima.

Čitalac rešen da po svaku cenu sazna neku istinu morao bi, u sadašnjim okolnostima, svakodnevno kupovati bar dvadesetak listova, kopati i sravnjivati, zagnjuriti se u meandre komparativnog izučavanja, da bi došao do zaključka u poznatoj izreci da je istina sa ove strane Pirineja laž sa one strane, i obrnuto. Ideološki, politički i nacionalno neutralna informacija većini ljudi nije potrebna. Istina po ljudskoj meri živi od opsesija, zabluda, unapred utvrđenih shvatanja i navijačkih strasti. U zadovoljavanju takvog čitaoca člankopisac mora uneti mnogo više žara nego onaj što se, sa druge strane barikade, bavi tužnom propagandnom rabotom.

Sve sam ovo, pre četvrt veka, pratio u početnom razdoblju kampanje protiv Srbije i Srba. Postupak u ocrnjivanju malih naroda i njihovih država odonda se u dlaku ponavlja. Između grubog obmanjivanja i suptilnog podvaljivanja na kraju sam izabrao apstinenciju. Nijedne strane novine ne uzimam u ruku, a od naših, povremeno, prelistam „najstariji list na Balkanu“.

Izbegavanje pune istine o izbeglicama

Masovna bežanija iz zemalja Bliskog istoka i severne Afrike predstavlja nam se kao vremenska nepogoda, kao sirotinjski egzodus podstaknut ko zna kakvim i kako izazvanim ratovima. Briselski čovekoljupci tu pojavu prate kao čisto tehnički problem, optužujući alave brodovlasnike, trgovce ljudskom mukom, italijansku obalsku stražu, neopremljena prihvatilišta, propustljive spoljašnje granice, sve i svakoga, sem onoga ko je katastrofu izazvao. A uzročnik je u samom političkom i vojnom vrhu zapadne Alijanse, sa slavnim vojnim pohodima, sa arapskim prolećima i pustinjskim olujama čiji je cilj bio obaranje mrskih diktatora i uvođenje demokratije u blizini naftnih izvora, iz čega je trebalo da usledi privredni bum i trijumf slobode i ljudskih prava po jedino važećem, globalističkom uzoru. Moderni krstaši su, kao i njihovi davni preci, hteli sve najbolje, a što je ispalo najgore, oni za to nisu krivi, i to im niko ne spočitava. Vojni udari na Irak, Avganistan, Libiju i Siriju najavljeni su kao viteški podvizi: trebalo je oboriti Sadama, Gadafija, Bin Ladena i Bašara el Asada pa da od Bagdada do Tripolija procvetaju ruže. Milioni ljudi su ubijeni ili su umoreni glađu, razrušene su državne strukture, zavladao je haos iz kojeg ljudi beže kud ko može, a o uzročnicima katastrofe Brisel, sa štampom slobodnog sveta, kukavno ćuti.

Izbegavanje pominjanja krivaca za izbegličku tragediju daje pravu sliku evropske moralne bede. Brisel, inače, nema milosti prema mađarskom odbrambenom egoizmu, a i naš ministar spoljnih poslova, socijalista liberalnog smera, veoma je zgranut. Gde to ide, u Dvadeset prvom veku?

[/restrictedarea]