Evromani: potrebno je više Evrope

Specijalno za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Kako stvari stoje, Evropa postoji samo kao forma porobljavanja naroda i kao diktatura finansija, i to u kontekstu perverznog sistema gde ne odlučuju parlamenti i suvereni narodi, već bankari i finansije, u bestidnoj oligarhiji koja ne misli, nego samo kalkuliše protiv planete i naroda. Kantov san je zamenjen košmarom evrokratije: misliti da se može izaći iz prvog, bez izlaska iz drugog, senzacionalna je greška, nažalost, u velikoj meri hegemonijska u današnjoj političkoj i kulturnoj panorami

Nova vrsta na svetu su „evromani“. To su oni koji ne mogu da žive bez evra, Evropske unije i Centralne banke. U današnjem scenariju finansijskog genocida i bankarskog lihvarstva, evromani nastavljaju da ponavljaju mantru „potrebno nam je više Evrope“, a to je tipično za zavisnike od droge koji govore „želim je još više“. Ako je zlo – a teško je poreći da nije – Evropa evra i banaka (to je jedina Evropa koja danas postoji!) kazati „potrebno nam je više Evrope“ isto je kao kada se kaže, u svetlu tragedije narkomana, „potrebno nam je više droge“.

Definiciju „evromana“ dugujem iskrenom prijatelju, hrabrom novinaru Aleksandru Montanariju. Razgovarati sa evromanima je nemoguće, ne toliko zbog uobičajene izreke „Contra negantem principia non est disputandum“ (ne može se raspravljati sa principima poricanja, prim. prev.) nego zbog činjenice da, zahvaljujući svojoj zavisnosti, oni ne mogu zamisliti svet bez evra i bez Centralne banke. Iz toga sledi očigledan paradoks, vidljiv svima: tragedije koje evromani najavljuju kao neizbežne, ako se izađe iz evra (beda, osiromašenje, sukobi, nasilje itd.) obavezno se ostvaruju, ako se ostane u evrokratskom sistemu. Grčka je jedan od takvih primera, vrlo tragičnih primera.

Kako stvari stoje, Evropa postoji samo kao forma porobljavanja naroda i kao diktatura finansija, i to u kontekstu perverznog sistema gde ne odlučuju parlamenti i suvereni narodi, već bankari i finansije, u bestidnoj oligarhiji koja ne misli, nego samo kalkuliše protiv planete i naroda. Kantov san je zamenjen košmarom evrokratije: misliti da se može izaći iz prvog, bez izlaska iz drugog, senzacionalna je greška, nažalost, u velikoj meri hegemonijska u današnjoj političkoj i kulturnoj panorami.

Moderan sistem – napisao je pesnik Ezra Paund – koristi dug da bi nametnuo ropstvo: dužnik završava u ropstvu kod zajmodavca, a podređenost je čisto ekonomske i finansijske prirode. Lihvarstvo „vređa božju dobrotu“, piše Dante u „Božanstvenoj komediji“ („Pakao“, Pevanje jedanaesto, stihovi 95-96). A Grčka se buni protiv lihvarstva finansijskog kapitala. Protiv zelenaštva su bili Dante i Aristotel, Toma i Marks, Platon i Paund. A mi bi trebalo sada da ga prihvatimo, jer  „Evropa to traži od nas“ i to zahteva gospođa Merkel?

Vratimo se na metaforu droge i evromana. Potrebna je eliminacija droge (a ne intenziviranje doze sa „potrebno nam je više Evrope“!) a u našem slučaju, da se napusti ludi evrokratski projekat, da se vrati nacionalni demokratski suverenitet (Ciprasova Grčka dolazi li i kod nas?) i da se nastavi dalje s alternativnim oblicima zajednice, uvek na osnovu priznavanja slobodnih i jednakih. Prava Evropa bila bi ona u kojoj bi Grčka i Nemačka bile slobodni i jednaki subjekti, a ne, kao  danas, u odnosu sluge (Grčka) i gazde (Nemačka) u skladu sa asimetrijom zasnovanom na osnovu ekonomskih veza.

Prava Evropa – kojoj je ova današnja negacija u perverznom obliku – jeste Evropa pluraliteta, slobodnih i suverenih naroda, sa svojim jezikom i svojim tradicijama, gde odlučuju narodi, a ne ekonomije, ljudi od krvi i mesa, a ne „senzibilno nadsenzibilni“ entiteti – kako bi to rekao Marks – tržišta i finansija.

Evro, štaviše, nije bio „greška“: to je bilo ispunjenje fatalnog procesa depolitizacije privrede započetog 1989. godine Kao što sam pokušao da objasnim u svom delu „Budućnost je naša“ (Bompijani, 2014) evro i Evropska unija su, u stvari, ovaploćenje „apsolutnog kapitalizma“, gde su suvereni samo tržište i realnost „puna teoloških hirova“ (Marks) kao što su Centralna banka, koju niko nije demokratski izabrao, a svejedno odlučuje o životu naroda.

Stoga, borba protiv kapitala u odbrani rada i naroda mora biti, danas, pre svega, borba protiv evra i finansijske diktature sramno nazvane „Evropska unija“. Preko evrokratskog državnog udara uspostavljen je pravi finansijski cezarizam, pod kojim su se ovlašćenja demokratskih vlada preselila u ustanove lišene narodnog konsenzusa, van bilo kakve narodne kontrole. Uspostavljen je apsolutni suverenitet finansijskih tržišta i proizveden autentični oligarhijski otklon od demokratije. Vreme je za dezintoksikaciju, pre nego što se desi neumitna „overdoza“.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović