Efraim Zurof – Prekrajanje Holokausta

Razgovarala Nataša Jovanović

Pitanje da li Hrvati, minimalizujući žrtve NDH, poštuju evropske vrednosti, je, čini mi se, ipak pitanje za Hrvate. Ja nisam ustaša

Rezolucija o Srebrenici je politički projekat zemalja koje za takvu vrstu ocena nisu kvalifikovane. One nisu u stanju da procene i proglase nešto genocidom. Namera autora ovog nacrta je očigledna i u krajnjoj instanci vodi ka promeni paradigme gledanja na dešavanja ne samo ona vezana za poslednji rat na prostoru bivše Jugoslavije već i na poimanje stradanja uopšte.

Sličnu situaciju imali smo kada su Slovenija, Litvanija i Mađarska komunizam proglasile genocidom i svako delo negiranja komunizma kao genocida krivičnim delom. Ta formulacija genocida u svojoj osnovi nije tačna. Komunisti jesu počinili stravične zločine u tim zemljama, ali za razliku od nacista komunizam nije postojao sa namerom da zbriše određene narode sa lica zemlje, nikada nije bio tvorac oružja za masovno ubijanje kao što gulazi nikada nisu bili koncentracioni logori, kaže u razgovoru za „Pečat“ Efraim Zurof, izraelski istoričar američkog porekla, direktor jerusalimskog Centra „Simon Vizental“, član Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu i jedan od najpoznatijih svetskih lovaca na naciste.

 

Da li objašnjenje za insistiranje na usvajanju rezolucije leži u činjenici da je Zapad, služeći se presedanom Srebrenice, pokrenuo talas humanitarnih intervencija sa milionskim žrtvama, pri čemu je sebe lišio svake odgovornosti?

Ovakva i slične rezolucije su najveći neprijatelji istorije i sećanja. Namera je jasna, dok svoje intervencije pravdaju humanim motivima koji su začudo probuđeni tek nakon Srebrenice, Srbe kao učesnike u sukobu u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije markiraju kao loše momke. Otuda je bila neophodna jedna ovakva rezolucija. No, Srebrenica nije genocid. Genocid podrazumeva nečiju nameru da zbriše ceo drugi narod, ali kada nečije vojne snage, u ovom slučaju srpske, u ratu poštede žene i decu, onda to nije genocid.

[restrictedarea]

Da li argumenti koje je Vitalij Čurkin izneo na SB UN, pozivajući Ameriku i Britaniju na odgovornost zbog počinjenih zločina, predstavljaju jedini ispravan odgovor na revizionističke pokušaje?

Rusi mogu da pominju Vijetnam i napalm bombe tamo korišćene ali sve to, po mom sudu, obična je glupost, jer u tim trenucima Sovjetski Savez je bio važan igrač i ne mogu ga poštedeti odgovornosti. Rusija danas jeste veoma aktivna u pokušajima da spreči revizionističke pokušaje istorije koje sprovode krugovi u baltičkim zemljama. Razlog leži u tome što je pobeda nad nacistima najveća pobeda u istoriji Sovjetskog Saveza. No oni nikada nisu priznali činjenicu da su nacisti bukvalno izdvojili Jevreje kako bi ih zbrisali iz Sovjetskog Saveza. Za njih je Drugi svetski rat borba ideologija i pobeda komunizma, pri čemu, u želji da se nametnu kao jedini narod što je položio svoje žrtve u borbi protiv Hitlera, izbegavaju da pomenu da je nacizam motivisan antisemitizmom. I danas u zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, na mestima gde je stradalo na desetine hiljada Jevreja, na spomeniku ili ulazu u neki od memorijalnih centara možete pročitati da je reč o žrtvama fašizma. Istina je da su Nemci i Austrijanci u Ukrajini, Litvaniji, Estoniji i Letoniji ubijali Jevreje.

Da li proces promene paradigme u tumačenju uzroka Prvog svetskog rata i generalno savremene nemačke istorije predstavljaju uvod u brisanje Holokausta?

Istočna Evropa pokušava da promeni istoriju ne samo ratova koji su potresali svet i njihove uloge u njima već i istoriju samog Holokausta. Zemlje koje zagovaraju revizionistički pristup istorijskim činjenicama pokušavaju da prikriju svoje zločine koje su činili njihovi sunarodnici. Kolaboracionizam u Istočnoj Evropi bio je prirodna pojava, pa ne čudi očigledna tendencija u evropskim političkim i naučnim krugovima da se uspostavi paralela između komunizma i nacizma. U Zapadnoj Evropi pak ljudi možda jesu bili saučesnici, ali nisu direktno učestvovali u kolektivnom ubijanju. Žrtve Holokausta mahom su stradale na tlu Istočne Evrope, u baltičkim zemljama gde je ideja masovnog ubistva bila rado prihvaćena.

Nedavno je zbog činjenica na koje je ukazao na komemoraciji žrtvama ustaškog zločina u Jadovnu, ministar Vulin naišao na oštre kritike hrvatskih političara i biskupa Katoličke crkve. Da li ovo ograđivanje od zločina i zločinaca govori ne samo o hrvatskim već uopšte evropskim vrednostima?

Pitanje da li su na taj način poštovane evropske vrednosti, je, čini mi se, ipak pitanje za Hrvate. Ja nisam ustaša. Ali mogu da kažem kako EU tretira Izrael. EU od Izraela traži da se pomiri sa ljudima koji ne žele pomirenje, i ne priznaju legitimitet države Izrael i stvaraju haos po Bliskom istoku. Bila bi ludost dati Palestincima državu. To bi bio samoubilački akt. Tri nedelje kako bi dobili državu, Hamas bi došao na vlast i imali bismo rakete na aerodromu „Ben Gurion“. EU ima ozbiljne mane i ja je posmatram iz perspektive čoveka koji u tom projektu traži i prepoznaje odnos ovih zemalja prema muslimanskom elementu.

Da li bi uspon Turske kao velike sile mogao da ugrozi Izrael?

Turska već stvara probleme, jer ima jednog Erdogana, za koga mogu bez ustručavanja da kažem da je manijak i antisemita.

Kao lovcu na naciste, poznata vam je istorija pacovskih kanala i uloga Vatikana u njima. Da li bi antisemitizam 1939. mogao da zaživi bez religije i Katoličke crkve i kako u tom svetlu tumačite papin dolazak u Sarajevo i poruke koje je poslao?

Hrvatska je savršena potvrda činjenice da antisemitizam ne bi mogao da zaživi, bar ne u onom obimu, da nije bio skopčan sa religijom i Katoličkom crkvom.

Uloga Vatikana u NDH je bila velika. Krunoslav Draganović, recimo, bio je drugi čovek u pacovskim kanalima – njima su se nacisti prebacivali u Južnu Ameriku. Šezdesetih godina on se vraća u Jugoslaviju i provodi mirnu starost sve do svoje smrti.

Današnja poseta pape Franje Sarajevu nosi sa sobom neke dobre, ali i poruke nad kojima bi trebalo da se zapita. Jedna od njih je i izostanak posete Jasenovcu.

Da li raspoloženje duhova i razvoj okolnosti ne samo na evropskom kontinentu već i na Bliskom istoku i u Ukrajini strah od mogućeg nadolazećeg rata čine opravdanim?

Postoji jedna stara jevrejska izreka gde stoji da „nakon rušenja drugog hrama, moć proročanstva ostaje budalama“. Problem sa kojim se svet danas suočava jeste širenje muslimanskog fundamentalizma koji isključuje svaku toleranciju. Ne bih smeo da dajem nikakve procene, ali ukoliko bi došlo do velikog rata, on bi se nesumnjivo vodio protiv islamskog sveta i džihadista.

Ambasador Izraela u Beogradu povodom napada na premijera Srbije u Potočarima izjavio je da su kamenice na njega bile uperene protiv tolerancije i mira na Balkanu. Da li vi prepoznajete isti rukopis?

To je istina koja se ne može drugačije nazvati. Ovde nije pitanje jednog čoveka već svega onoga što on oličava u trenutku dok ide na mezarje u Potočarima. Nekom je zasmetala ta poruka koju je poneo sa sobom.

[/restrictedarea]

IZ BIOGRAFIJE

Efraim Zurof (eng. Efraim Zuroff; Njujork, 5. septembar 1948.) izraelski istoričar američkog porekla, igra važnu ulogu u otkrivanju nacista koji su izvedeni pred sud u zadnje tri decenije, zbog čega nosi nadimak „Poslednji lovac na naciste“. Zurof je direktor „Simon Vizental“ centra u Jerusalimu. Istražuje nacističke zločine i traga za zločincima jer se još uvek kriju. Autor je godišnjaka „Status riport“, gde se govori o istragama i izručenjima nacista širom sveta. Posebno je poznat po tome što je ušao u trag zapovedniku ustaškog logora Jasenovac Dinku Šakiću, a on se nalazio u Argentini.
Član Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu. Dr Zurof je 15. oktobra 2008. proglašen počasnim građaninom Novog Sada.