Dijamantska ogrlica Republike Srpske

Piše Stefan Karganović

Od Jerevana do Banjaluke, i na širokom prostranstvu koje ih deli, povećanje tarife za korišćenje struje postalo je sudbinsko pitanje od životnog značaja koje talasa razgnevljene mase i potresa vlade i države. Na ulicama, povećanje od deset ili dvanaest procenata u ceni ovog resursa percipira se kao –  nepodnošljivo

Kao što je poznato (ili na mnogim periferijskim ulicama bar vlada takav utisak) u demokratskom, neoliberalnom centru svetske metropole struja je društveno dobro koje, kao vazduh, pripada i pod bagatelnim uslovima dostupno je – svima. Nepravedno poskupljenje struje pojavljuje se – i sa sumnjivom redovnošću prerasta u užareno političko pitanje prvoga reda – isključivo u državama koje su zainteresovane ili da pristupe Carinskom savezu, ili da preko svoje teritorije propuste gasovod „Turski tok“, ili su sklone prijateljskim odnosima sa Ruskom Federacijom. U opštem, buntovničkom otporu toj nepravdi, sasvim čudesno Ukrajina je jedini vidljivi izuzetak, mada je u toj novoj prozapadnoj demokratiji od aprila cena struje skočila za celih 19 odsto, a očekuje se da će se do marta 2017. još povećati, za skromnih 250 odsto.

Niste primetili da se na ulicama Ukrajine niko ne žali na zanemarljive neprijatnosti kao što je poskupljenje struje? Možda se to nalazi u nekoj vezi sa činjenicom da su aktivisti „Kanvasa“, bivšeg „Otpora“, napustili Ukrajinu još krajem februara 2014. godine, zadovoljni uspešno obavljenim poslom na njenoj teritoriji. Trenutno, pored Karakasa i Kita, Ekvadora, oni se nalaze u Jerevanu, Skoplju i Banjaluci. To je razlog zašto izveštaji o nepodnošljivim cenama struje i sličnim nepravdama sada pristižu odatle, a ne više iz Kijeva. Možda je međunarodna prezaposlenost aktivista takođe razlog zašto promociju srpskog izdanja knjige njihovog direktora Srđe Popovića „Mustra za revoluciju“ u Beogradu još uvek sa nestrpljenjem – čekamo.

[restrictedarea]

ŽELJKA CVIJANOVIĆ KAO MARIJA ANTOANETA Pored široko rasprostranjenih nemira u vezi sa cenom struje, način kako ta „mustra“ funkcioniše ovih dana ilustrovan je u Republici Srpskoj. Kao nedavno u Makedoniji (da, nerazumni teoretičari zavere samo insistiraju na nekim apsurdnim paralelama) i u Banjaluci je izbila afera oko kompromitujućih snimaka telefonskih razgovora na najvišem državnom nivou. Prema optužbama opozicije, premijerka Željka Cvijanović snimljena je kako se sa jednim saradnikom dogovara o „kupovini“ opozicionih poslanika kako bi se još više učvrstila parlamentarna prednost vladajuće većine.

Dramatičan razvoj ove afere u Republici Srpskoj i trapava reakcija sistema na njeno izbijanje, međutim, čini posve razumnom izvlačenje još jedne, nimalo apsurdne paralele. Ljubitelji istorije će se setiti čuvene afere sa dijamantskom ogrlicom 1780-ih godina, u predrevolucionarnoj Francuskoj. U toj, po svemu sudeći perfidno nameštenoj aferi, kraljica Marija Antoaneta je definitivno izvukla deblji kraj, što je ujedno označilo i početak kraja sistema u čijem se vrhu nalazila.

Elem, ova afera u Banjaluci, koja je pre oko dva meseca počela dramatičnim optužbama opozicionih oratora u Narodnoj skupštini, pre nekoliko dana u istom dostojanstvenom domu doživela je, kako bi se izrazili u ovim stvarima već uveliko cinični Francuzi, svoj coup de théâtre.

Slično reakciji sklerotičnog režima Luja XVI, koji je smatrao da će pitanje ogrlice lako skinuti sa dnevnog reda prebacivanjem odgovornosti na kardinala Roana, optužena vlast u Republici Srpskoj se branila tvrdnjom da je snimanje privatnih razgovora bez sudskog naloga ozbiljan prekršaj prava građana (u ovom slučaju premijerke i njenog saradnika) na privatnost. Međutim, mada formalno besprekorno tačna, ova konstatacija nije impresionirala nikog zato što je kolosalno promašila pravu prirodu postavljene zamke. Od samog početka, ta zamka nikada nije bila formalnopravne, nego isključivo i beskrupulozno političke prirode. Isto kao i afera u Francuskoj, osamdesetih godina osamnaestog veka.

KOLIKO JE SNIMAK AUTENTIČAN? Ne prepoznajući suštinu izazova, nagađa se da je vlast sporni snimak poslala stručnjacima tehničke službe Ministarstva unutrašnjih poslova RS na proveru autentičnosti. Pa čak ni toliko nije učinjeno sa dovoljnom ažurnošću, na stranu očigledna činjenica da u nastalom političkom ambijentu, bez obzira na vrhunsku stručnost tehničkog osoblja MUP-a Republike Srpske, kredibilitet njihovog izveštaja o spornom audio-snimku nikada ne bi mogao dobiti onako visoku ocenu kakvu sa profesionalnog stanovišta nesumnjivo zaslužuje.

Elementary, my dear Watson, rekao bi Šerlok Holms, samo izgleda da se Artur Konan Dojl u Republici Srpskoj vrlo slabo čita. Prošle nedelje, propuštenu dvomesečnu šansu optuženih vlasti da verovatno montirani snimak pošalju nekoj uglednoj stranoj forenzičkoj laboratoriji na analizu koja bi obelodanila prevaru (raskrinkani lažni audio-snimak ruskih oficira kako se navodno dogovaraju o obaranju malezijskog aviona MH-17 prošle godine još uvek je u živom sećanju) iskoristio je komični „Danton“ skupštinske opozicije, Dragan Čavić.

Svaki skandal gde može da glumi javnog tribuna i koji odvraća pažnju od katastrofalne afere „Izveštaja o Srebrenici“ 2004. godine, što je nanela nepopravljivu štetu ugledu Republike Srpske i u očima javnosti Čavića žigosala za sva vremena, dobrodošao mu je kao poklon s neba.

„Prema Čavićevim rečima“, kako navode agencije „Beta“ i „Srna“, „MUP Republike Srpske i nadležna tužilaštva imali su šansu da reše pitanja u vezi sa spornim audio-materijalom“.

Zatim sledi predvidljivi sledeći potez provincijalnog balkanskog aktera koji je čak i sam mogao da izmozga, i bez sugestije nalogodavaca sa oksfordskim akcentom: „Čavić je najavio da će kopiju spornog audio-materijala uputiti na forenzičku analizu u renomiranu evropsku instituciju koja se bavi ovim poslom kako bi bila utvrđena njegova autentičnost i istina.“

Videćemo kakvu će „renomiranu evropsku instituciju“ Čavić izabrati ali čitaoci „Pečata“ i javnost u Republici Srpskoj mogu biti sigurni da će blagovremeno dobiti sve potrebne informacije o pozadini te institucije, i o svim drugim „institucijama“ sa kojima ona po zadatku sarađuje.

 

TEHNOLOGIJA FALSIFIKOVANJA Međutim, pre nego što ta tema postane aktuelna, čitaoci već sada treba da budu upoznati sa nepojmljivim tehničkim mogućnostima za izvođenje sofisticirane, običnom uhu neprepoznatljive prevare u ovoj materiji.

Javnosti nije u dovoljnoj meri poznato do kakvog stepena je uznapredovala audio-tehnologija i kako se to odražava na potencijalnu nepouzdanost naizgled verodostojnog snimljenog materijala. Tu bolnu lekciju odbrane u Haškom tribunalu nikada nisu u potpunosti naučile. Izvestan broj ključnih navodnih „presretnutih razgovora“ srpskih optuženika korišćen je od strane Tužilaštva u audio vidu, ali bez energičnog zahtevanja odbrana da snimci budu podvrgnuti adekvatnoj profesionalnoj proveri autentičnosti pre nego što budu razmotrene njihove moguće pravne implikacije.

Razlog je da branioci, kao ni javnost u Srbiji i Republici Srpskoj, nisu bili adekvatno upućeni u naučna dostignuća na ovom polju i način kako bi te nove tehnologije mogle da utiču na integritet dokaznog materijala. Kao što je danas moguće u laboratoriji proizvesti naizgled autentična ali potpuno lažna DNK očitavanja, moguće je veštački iskonstruisati nečiji glas tako da zvuči potpuno autentično, mada uopšte ne pripada navodnom govorniku.

Naziv te tehnologije je „preoblikovanje glasa“, odn. „voice conversion“ ili „voice morphing“. U stručnoj literaturi definiše se kao „izmena glasovnih signala jednog govornika (izvora) tako da zvuči kao da ih je izgovorio različit govornik (ciljni govornik). (Yannis Stylianou, Olivier Cappe, i Eric Moulines, „Continuous Probabilistic Transform for Voice Conversion“, IEEE TRANSACTIONS ON SPEECH AND AUDIO PROCESSING, Vol. 6, No. 2 March 1998, str. 131)

Druga grupa istraživača tu tehnologiju opisuje na sledeći način: „Preoblikovanje glasa je vrsta obrade govora koja se bavi izmenom percipiranog identiteta govornika. Drugim rečima, glasovni signal koji izgovara prvi govornik, izvorni govornik, menja se tako da zvuči kao da ga je izgovorio drugi, ciljni govornik.“ (Jani Nurminen et al, „Voice conversion“, Speech Enhancement, Modeling and Recognition – Algorithms and Applications, Tamperere University of Technology, Finland)

Finski naučnici ovako prikazuju moguće primene ove tehnologije:

„Izraz preoblikovanje glasa odnosi se na izmenu identiteta govornika… Opšte uzev, to se postiže korišćenjem glasovnih podataka preuzetih od izvornog i ciljanog govornika, posle čega se stvara model na osnovu kojeg se pravi izmena (konverzija). Tehnologija glasovne konverzije koristi se za proizvođenje novih glasova koji se uz minimum troškova mogu vezati za određene ličnosti.“

Kao mnoge slične nove tehnologije, široko posmatrano, i ova ima dvojnu upotrebu. Benigna upotreba očigledno bi bilo dubliranje stranih filmova na način kojim se reprodukuje izvorna tekstura glasa glumaca. Ali opaki potencijal iste tehnologije takođe je očigledan.

Kao što je već viđeno u Haškom tribunalu (general Krstić je bio vidljivo šokiran kada je u sudnici pušten audio-snimak gde glas neverovatno sličan njegovom izriče čuvene reči, „pobite ih sve“) primenom te iste tehnologije stvara se i ubedljiv privid da je optužena osoba na svoju štetu rekla nešto – što nikada nije stvarno izgovorila.

Maštu je teško obuzdati. Kako bi gospodin Čavić reagovao kada bi se u Skupštini pustio uredno forenzički provereni audio-snimak nekog njegovog ugodnog razgovora, sa osobom, na primer, koja srpski priča sa, recimo, šarmantnim britanskim naglaskom?

[/restrictedarea]