Čiji će biti Visoki Dečani?

Piše Nikola Vrzić

Da li to Srbija lagano ustaje iz svog dosadašnjeg odnosa prema susedima, ili ustaje zato što joj je dopušteno da to učini? Tek, unapred propala hrvatska proslava „Oluje“, dobijena srebrenička bitka sa Britancima i prijatno iznenađujuće borbeni stav prema mogućnosti da Kosovo na jesen postane članica UNESKO-a pokazuju da, u najmanju ruku, Srbija ima potencijala da se uspravi. Što znači da sada uglavnom od nas zavisi da li ćemo taj potencijal pokušati i da ostvarimo

I dalje se sećamo zato što ti šamari i dalje peku, a peku još i više zato što ih je onaj koji ih je primio u ime Srbije – Boris Tadić – primio sa osmesima karakterističnim za snishodljivost, baš onu ličnu snishodljivost kojom je obeležio i čitavu politiku Srbije u odnosima s njenim (našim) susedima dok je tu politiku bio u prilici da kreira. U ponedeljak 19. jula 2010. godine Tadić je, predsednik Srbije, najpre na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu 15 minuta stajao i čekao predsednika Hrvatske Ivu Josipovića. Pa mu je poklonio „Leksikon YU mitologije“ uz posvetu „Ivi, prijateljski, Boris“, na šta mu prijatelj Ivo nije uzvratio sličnim poklonom koji bi nostalgičnom setom upućivao na zajedničko nasleđe već je Tadiću na „Leksikon YU mitologije“ uzvraćeno knjigom Josipovićevog savetnika za braniteljska pitanja Predraga Freda Matića „Ništa lažno“, o Matićevoj borbi protiv Srba i JNA posle koje su ga Srbi zarobili, što je u knjizi takođe opisano, sigurno, s puno lepih reči namenjenih Srbima. A na tu je provokaciju šamarom Tadić Josipoviću odgovorio novim poklonom, ikonom Svete Bogorodice iz Sabornog hrama Svetog Dimitrija u Dalju, inače najvećeg srpskog pravoslavnog hrama u tom delu Hrvatske, koja je iz Dalja u Srbiju bila sklonjena da je Hrvati ne bi uništili, uz propratnu ocenu (Tadićevu) da je „vraćanje ikone, koja pripada Hrvatskoj i njenim građanima, nezavisno od nacionalne pripadnosti, veliki simbolični, ali i konkretni politički čin“.

[restrictedarea]

PROMENA STAVA

I možemo samo da zamislimo kakvi bi sve simbolički i politički činovi, prigodno začinjeni provokacijama i uvredama Srbiji, propratili, za ovu jesen najavljeni, ulazak Kosova u UNESKO, Organizaciju Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu, samo da je Tadić ostao u prilici da na onakav način, snishodljivo, dakle, i uglavnom do isključivo na našu štetu, izgrađuje dobrosusedske odnose u regionu Zapadnog Balkana.

Vlada koja je nasledila Tadićevu, Aleksandra Vučića, iako joj je u prvo vreme na čelu bio Ivica Dačić, Tadićevu je politiku umnogome nastavila, prvenstveno kada je reč o politici pogubnih evrointegracija, približavanja NATO-u i istovremenog briselskog udaljavanja od srpskog Kosova i Metohije. Mnogi su, s Vučićevim dolaskom na vlast, konstatovali i da Vučić na vlast ne bi ni došao da nije bilo sigurno – kako god da se takve stvari osiguravaju – da nije bilo sigurno da će uraditi ono što Tadić nije stigao i/ili nije smeo da uradi, što je stav koji je ozbiljnu potvrdu dobio Prvim (briselskim) sporazumom o principima koji regulišu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine.

Da stvari ipak nisu tako jednostavne, da Aleksandar Vučić ipak nije samo Boris Tadić sa nešto drugačijom retorikom, pokazalo se kada je na red stigao zahtev naših zapadnih prijatelja da, po ugledu na njih, i sami i samoubilački uvedemo sankcije Rusiji. Ovome se zahtevu Srbija Aleksandra Vučića, kao što je poznato, uspešno usprotivila, uz tu zadivljujuću i prilično neprimećenu novost da se Srbija pokazala sposobnom da brine i o sopstvenom interesu, umesto da samo služi ispunjavanju tuđeg.

Ova je promena stava – ozbiljna u meri u kojoj su bili ozbiljni pritisci da takve promene ne bude a pritisci su bili ozbiljni koliko je ozbiljan i sukob evroatlantskog Zapada i Rusije, dakle veoma – dakle ovaj povratak srpskom stanovištu počeo je da daje i konkretne, tadićevski rečeno, i simboličke i političke rezultate. Umesto da sa Britancima razgovaramo o njihovoj pokvarenoj rezoluciji o Srebrenici kojom su hteli da nas anatemišu kao genocidni narod da bi nam ukinuli Republiku Srpsku – kao što je inače preporučio Boris Tadić, valjda da bismo ih zamolili da ne budu toliko pokvareni – toj smo se rezoluciji otvoreno suprotstavili (uz izuzetak potpredsednice vlade Zorane Mihajlović koja nije videla ništa sporno) i uz rusku pomoć, koju smo takođe otvoreno zatražili da bismo se zaštitili od naših zapadnih prijatelja, britanski je naum neslavno propao. Pa smo Hrvatima upropastili vojnu paradu povodom 20. obljetnice „Oluje“, na koju im, zbog srpskog negodovanja jer drugog razloga nema, neće doći niko od važnih gostiju i saučesnika u „Oluji“ koje su pozvali. I pripretili smo, zvanično, ne samo da ćemo „svim raspoloživim diplomatskim sredstvima nastojati da (…) sprečimo članstvo Kosova u UNESKO“-u, već smo i, kudikamo još ozbiljnije, najavili da bi ulazak Kosova u ovu međunarodnu organizaciju imao i „izrazito negativan uticaj na aktuelni dijalog Beograda i Prištine u Briselu“. Što je naročito interesantno zato što se nastavak „aktuelnog dijaloga Beograda i Prištine u Briselu“ vezuje za predstojeći, priželjkivani Drugi briselski sporazum kojim bi Srbija trebalo da pristane na ulazak Kosova u međunarodne organizacije kakva je i UNESKO.

SREBRENIČKA POBEDA

Krenimo redom, od Britanaca i od Srebrenice. Koliko im je bilo stalo da svoju rezoluciju, iz svojih interesa naravno, proguraju kroz Savet bezbednosti, dovoljno pokazuje već i podatak da su SB-u podneli čitavih sedam nacrta rezolucije o Srebrenici, čime su sebi priredili mnogo veću blamažu nego da su odustali posle prvog neprihvatljivog nacrta. Podnošenjem još šest nacrta pokazali su i svoju veliku želju, i još veću nemoć da tu želju ostvare. I za taj je britanski poraz naočigled čitavog sveta, koliko Rusija svojim vetom, zaslužna i Srbija koja ju je zamolila da taj veto uloži. Da ne bude nikakve zabune: ovom svojom borbom za sopstveni interes ušli smo u ozbiljan sukob sa Britancima i njihovim partnerima s one strane Atlantika. Što je još gore, u tom smo sukobu pobedili. I još gore, pobedili smo zahvaljujući Rusima čime je naše strateško partnerstvo sa Rusijom značajno ojačano, a to je upravo razvoj događaja koji su Britanci i njihovi transatlantski partneri želeli ne samo da izbegnu već i da ga okrenu u suprotnom smeru ne bi li Ruse i potpuno istisnuli sa Balkana. Upravo tome su, tom kidanju veza Srbije i Rusije, uostalom i služili zapadni pritisci da Rusima uvedemo ekonomske sankcije.

Imajući to u vidu, možda i ne čudi ono što je Aleksandru Vučiću priređeno u srebreničkim Potočarima 11. jula, onaj linč s primesama atentata i pokušaja izazivanja haosa na Zapadnom Balkanu koji su srpskom premijeru priredili Britanci, Amerikanci (ne zaboravimo da je na licu mesta bila i američka CIA, uz Bila Klintona koji je tamo bio u trostrukom svojstvu bivšeg predsednika SAD, ličnog izaslanika aktuelnog predsednika SAD, i potencijalne prve dame SAD, ako Hilari Klinton postane predsednik, i pažnji agenata CIA zasigurno nije promakla rupa na ogradi kroz koju su napadači nasrnuli na Vučića i njegovu pratnju) i njihovi bošnjački dužnici i saučesnici. I ovaj im se napad, međutim, vratio kao bumerang. Ne samo što nisu izazvali haos i krvoproliće – a makar jedno od ta dva im je zasigurno bilo u planu – već se i proslava srpskog genocida u Potočarima, kojoj je prisustvo srpskog premijera trebalo da pruži dodatni legitimitet, pretvorila u haos iz kojega je predstavnik Srbije, umesto kao zločinac-pokajnik, otišavši u Srebrenicu Tadićevim stopama (ali i sa odbačenom britanskom rezolucijom kao bitnom razlikom u odnosu na bivšeg predsednika Srbije) odatle izašao kao nesumnjivi moralni pobednik. Umesto zločinac, tamo je bio žrtva.

Ovu svoju neočekivanu i novostečenu nadmoć Vučić je demonstrirao i ove srede, kada je velikodušnošću pobednika u Beogradu, sve sa šetnjom kroz Knez Mihailovu ulicu koja je protekla bez incidenata i uz pesmu, dočekao troglavo Predsedništvo BiH. Bakir Izetbegović, koji je Vučića u Srebrenici dočekao kamenicama, u Srbiji je dočekan pogačom i solju; ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Iako sve te prizore napadnog a svakako lažnog prijateljstva nije bilo sasvim lako gledati, Vučić je uspeo da uradi ono što je i želeo. Njegovi gosti – sa izuzetkom Bakira Izetbegovića koji je izgubio šahovsku partiju na Kalemegdanu – nisu doživeli ni najmanju neprijatnost iako su bili namerno izloženi javnosti, čime se premijer Srbije pokazao kao gospodar situacije koju je uspešno iskontrolisao uprkos svim mogućim bezbednosnim i rizicima od zaista spontanih incidenata. Ali i više od toga, ovo ugošćavanje Bakira Izetbegovića – koga je prethodno dovoljno jasno označio kao vinovnika srebreničkog linča u pokušaju – i ostale dvojice članova Predsedništva BiH (Mladen Ivanić i Dragan Čović) koji su tu bili u funkciji ikebane, ima i svoju važnu političku upotrebnu vrednost; beogradskom dobrodošlicom posle onakve srebreničke demonstrirao je Vučić svoju, kako se to kaže, posvećenost regionalnom pomirenju, što će mu biti važan adut kada u budućnosti, a doći će trenutak i za to, bude morao žestoko da se založi za Republiku Srpsku, ako već ne želi da je prepusti ukidanju kakvo joj priželjkuju inspiratori britanske srebreničke rezolucije. Pri čemu upravo taj srpski otpor britanskoj rezoluciji pruža opipljivu nadu da Republika Srpska neće biti ostavljena na cedilu…

Ono na šta pak u svakom slučaju treba računati jeste da poraz koji su Britanci (i Amerikanci) doživeli nije označio i kraj srpske borbe za Republiku Srpsku. Da, rezolucija im nije prošla, ali to ne znači da će Britanci i Amerikanci odustati od svoje namere da Republiku Srpsku ukinu ili barem dovoljno obesmisle. S tim u vezi, još jedno zapažanje, čije moguće posledice, doduše, ne treba preuveličavati; uprkos tome što se Srbija ovim povodom otvoreno suprotstavila njenim saveznicima i patronima, Nemačka, u liku kancelarke Angele Merkel i izaslanika Evropskog parlamenta za Srbiju, Nemca (uprkos zbunjujućem imenu) Dejvida Mekalistera, ni rečju nije kritikovala tako nekonstruktivno ponašanje Srbije. Poprilično neobično, i videćemo na šta će to da izađe; kriterijumi su nam niski, dovoljno će biti već i ako, pored britanskog i američkog, ne budemo izloženi i sinhronizovanom nemačkom pritisku, jer bi to moglo da nam pruži izvestan manevarski prostor.

DIPLOMATIJA„OLUJE”

Elem, sred ove srebreničke pobede u bici koja nam je bila nametnuta, Srbija je, začuđujuće, smogla snage da sama otvori u bitku s Hrvatskom, i da u toj bici pobedi. Uspeli smo, naime, da im pokvarimo vojnu paradu kojom će da proslave 20. godišnjicu etničkog čišćenja Srba iz Republike Srpske Krajine u vojno–redarstvenoj operaciji „Oluja“. Već je dovoljno nepriličan gest bila – u odnosu na Tadićevu zaostavštinu – zajednička sednica vlada Srbije i Republike Srpske 26. juna na kojoj je doneta odluka da 5. avgust, dan u kojem je pala Krajina, zajednički, s obe strane Drine, obeležimo kao Dan sećanja na stradale i prognane Srbe. Da bismo potom, posle najava da će Hrvati ovaj dan proslaviti vojnom paradom sa svojim NATO saveznicima, situaciju i zaoštrili. Rečima Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova: „Taj dan, sa aspekta srpskog pitanja, nema šta da se slavi, a naročito je neprikladno da strane vojske učestvuju u tome. To je antisrpski stav.“

Iako je već i ovakvo pokazivanje zuba državi kojoj želimo da se pridružimo u Evropskoj uniji, pa i od njenog glasa zavisimo, predstavljao (prijatno) iznenađenje, iznenađenje je postalo još i veće kada su NATO partneri Hrvatske, skroz do Nemaca i Amerikanaca, Hrvatskoj počeli da otkazuju gostovanje svojih vojnika u svečanom defileu. „Srbijanska diplomacija“, konstatuje riječki „Novi list“, „pokazala se sposobnijom i uspješnijom od hrvatske, koja je sve svoje saveznice u NATO savezu pozvala da pošalju svoje vojnike na veliku vojnu paradu što će se na 20. obljetnicu ‚Oluje‘ 4. kolovoza održati u Zagrebu, no, zahvaljujući upravo snažnom pritisku Srbije, naišla je na iznimno hladan odziv… Hrvatska (će se) morati suočiti sa činjenicom da su sve njezine europske i atlantske saveznice, ponajprije one glavne, poput Sjedinjenih Američkih Država, Njemačke i Velike Britanije, dobre odnose sa Srbijom i potrebu da ne naljute tu zemlju, koja nije članica EU i NATO-a, pretpostavili ‚savezničkim‘ i ‚partnerskim‘ odnosima s Hrvatskom. Za Hrvatsku je osobito bolno držanje američke strane – ključne hrvatske saveznice u vrijeme ‚Oluje‘ – koja je unatoč snažnom lobiranju hrvatske strane odbila poslati svoje vojnike da neposredno sudjeluju na paradi u hrvatskoj prijestolnici.“

Ova diplomatska i simbolična pobeda Srbije nad Hrvatskom, posle svih onih poniženja koja nam je priredio Boris Tadić, nesumnjivo bodri. Uz radost, ipak, i pitanje da li smo još nešto, osim izvesnog moralnog zadovoljenja, ovom pobedom želeli da ostvarimo, a uz sve to i podozrenje u pogledu iskazane spremnosti hrvatskih saveznika da nam udovolje. Ne veruj Danajcima ni kad darove nose, shvatili su Trojanci ali prekasno, a u kom bi pravcu trebalo tražiti uzroke našeg podozrenja, možda pokazuje onaj NATO SOFA sporazum o kojem smo pisali pre dve nedelje. Uostalom, samo će vreme pokazati da li nas ova diplomatska pobeda nad Hrvatskom vodi ka uspostavljanju nekog uravnoteženijeg (pa i prirodnijeg) balkanskog poretka, ili nas vodi ulasku u NATO pa nas zarad tog cilja ne treba provocirati sitnicom kao što je hrvatska vojna parada.

UNESKO I BRISEL 2

Ako je ovogodišnja Srebrenica predstavljala nesumnjivu srpsku pobedu, a ovogodišnja „Oluja“ pobedu koju prihvatamo sa izvesnom dozom upitanosti da li se iza nje krije i još ponešto, treći krak iznenadnog srpskog interesovanja za sopstveni interes i definitivno će pokazati da li je Srbija počela da ustaje, ili je reč o pukim trzajima. Reč je o zahtevu Kosova za ulazak u UNESKO, čija će nam sudbina pokazati čiji su Visoki Dečani. I bukvalno i u simboličkom značenju, a teško je utvrditi koje nam je od ta dva važnije.

Prošlog četvrtka, 16. jula, kosovski šef diplomatije Hašim Tači preko svog tviter naloga obavestio je svet da je Kosovo „upravo apliciralo za članstvo u UNESKO“ iako je UNESKO potom saopštio da o toj aplikaciji (još?) ne zna ništa. U svakom slučaju, odluka će, kako se najavljuje, biti doneta 3. oktobra, na sledećem zasedanju Generalne konferencije ove organizacije.

Najpre ovo da razjasnimo: eventualni ulazak Kosova u UNESKO teoretski je moguć čak i ako Kosovo nije članica UN. Član 2 Ustava UNESKO, u svojim stavovima 2 i 3, naime, navodi da države koje nisu članice UN u UNESKO mogu da budu primljene po preporuci Izvršnog odbora, i potom uz dve trećine glasova prisutnih na Generalnoj konferenciji. Ulazak Kosova u ovu organizaciju ne bi za Srbiju značio samo dodatno međunarodno legalizovanje statusa ove jednostrano proglašene države već bismo izgubili i sve srpske svetinje na Kosovu i Metohiji. One bi, naime, postale kosovske, to jest albanske, o čemu svedoči član 4 Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine iz 1972. godine koji eksplicitno navodi da svakovrsna briga o kulturnoj i prirodnoj baštini „prvenstveno pripada državi“ članici UNESKO u kojoj se ta baština nalazi. Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška… ulaskom Kosova u UNESKO prestali bi da budu srpski spomenici i postali bi baština onih koji su te spomenike uništavali, što je zbilja perverzno koliko i nezamislivo, ali, ipak, moguće.

Tri su stalne članice UNESKO koje nisu i članice UN. Palestina, koja, doduše, još od 1974. ima status posmatrača u Generalnoj skupštini UN kao „nedržavni entitet“, i Kukova ostrva i Nijue, pacifička ostrvca u „slobodnom savezu“ sa obližnjim Novim Zelandom, koji su članice UNESKO postali pošto je Novi Zeland 10. novembra 1988. doneo deklaraciju kojom im je odobrio članstvo u međunarodnim organizacijama.

Upravo nas ova novozelandska deklaracija dovodi i do prečeg puta Kosova do UNESKO, prečeg u odnosu na neizvesno i ipak teško ostvarivo pridobijanje dvotrećinske većine. A to je pristanak Srbije da Kosovo uđe u međunarodne organizacije kojim će svako protivljenje svih drugih postati besmisleno. A takav se pristanak od Srbije traži, kao što je „Pečat“ već upozorio, u sklopu predstojećeg Drugog briselskog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Dobro obavešteni Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose, preko američkog Radija „Slobodna Evropa“, samouvereno najavljuje: „Ovih dana će biti potpisana i tačka koja se tiče saradnje u međunarodnim organizacijama – naime, to da Srbija neće sprečavati članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama… To je na stolu bilo i februara 2013. godine, samo je tada Dačić molio odlaganje i, evo, odlagalo se do 2015.“

Nema baš nikakve sumnje da su i naši zvaničnici sasvim svesni zahteva koji ih čeka. I utoliko je značajnija već spomenuta reakcija našeg Ministarstva spoljnih poslova, koje je i najavilo da ćemo „svim raspoloživim diplomatskim sredstvima nastojati da (…) sprečimo članstvo Kosova u UNESKO“, i pripretilo da bi čak i „svako razmatranje zahteva za prijem Kosova u UNESKO (…) imalo izrazito negativan uticaj na aktuelni dijalog Beograda i Prištine u Briselu“. Što bi trebalo da znači – to jest, ako nas Ministarstvo ne obmanjuje žestoko – da od onako zamišljenog „Brisela 2“, kako ga opisuje Dušan Janjić, neće biti ništa, jer ne možemo da se svim silama borimo protiv ulaska Kosova u UNESKO i da zbog toga pretimo propašću briselskog dijaloga a da se istovremeno u tom briselskom dijalogu saglašavamo sa ulaskom Kosova u međunarodne organizacije kakva je i UNESKO.

S druge strane pak, naše opiranje ovom zahtevu, borba za sopstveni interes umesto pristajanja na tuđinski diktat, predstavljala bi i poželjan ali i logičan i ne sasvim iznenađujući nastavak onoga što smo već uradili u vezi sa britanskom Srebrenicom i hrvatskom „Olujom“. Istovremeno, odbijanje onako zamišljenog „Brisela 2“ predstavljalo bi i verovatan kraj dosadašnjeg toka naših evrointegracija, postavljenih tako da mogu da idu samo preko odvajanja Kosova i Metohije od Srbije. A kako ćemo bez EU integracija i bez sve one finansijske pomoći koju je od EU (i MMF, to jest Amerikanaca) dobila, recimo, Grčka? Pa i tu nam se otvara alternativa. Ruski „Sputnjik“ je, naime, 9. jula objavio i te kako značajnu informaciju koja je u srpskim medijima, koliko nam je poznato, potpuno prećutana ako je uopšte i uočena. Lusijano Kutinjo, predsednik Brazilske razvojne banke, govorio je o mogućnosti da Nova razvojna banka (NDB) BRIKS, koja je konačno počela s radom, kreditira i evropske zemlje. „Predsednik brazilske banke“, preneo je „Sputnjik“, „rekao je da EU već ima snažne institucije i razvojne banke, izražavajući sumnju da bi NDB podržavala razvijene ekonomije koje imaju postojeću efikasnu infrastrukturu“. Ali, i evo nas kod ključne poruke: „Kutinjo je dodao da bi pozdravio priliku da pomogne balkanskim državama, naročito Makedoniji i Srbiji. ‚Ove zemlje su na periferiji Evropske unije. One zaslužuju pažnju, to nisu potpuno razvijene ekonomije, i mislim da bi Nova razvojna banka tamo mogla da preduzme akciju u budućnosti.‘“

I to je to. Pošto smo pokazali da možemo da se (iz)borimo za sopstveni interes, i da čak i ekonomsku alternativu nametanju tuđeg interesa ipak možemo da imamo jer je MMF dobio takmaca koji i hoće i može da nam pomogne, izgovora za dalja popuštanja sve je manje.

Pa da vidimo čiji su, i čiji će biti Visoki Dečani…

[/restrictedarea]