Beg roma u srbiju

Ciganska je tuga pregolema:

Evropa ima standarde ali nema dušu

Piše Nikola Martić

Uznemirenje koje je kod zemunskih Roma izazvalo docnije suspendovano rešenje o rušenju njihovih kuća gotovo je beznačajno prema strahovima što bi kod njih mogle pobuditi vesti iz Evrope: u Mađarskoj Rome serijski ubijaju, u Nemačkoj pale zgrade gde su sa drugim izbeglicama, u Bugarskoj iz budžeta plaćaju betonske zidove kojima ih ograđuju a u Francuskoj i Slovačkoj ih brutalno napadaju…

Romima izbeglim sa Kosmeta, stanovnicima zemunskog naselja „Ratko Mitrović“ (poznatog kao „Grmeč“)  naloženo je da se isele iz svojih kuća. Kako piše u zvaničnim rešenjima poslatim iz Opštine Zemun, oni moraju o svom trošku i u roku od jednog dana (!) sami da uklone svoje domove. Ukoliko ne postupe kako je naloženo, moraće da plate kaznu od 50.000 dinara a kuće će im, kaže se u dokumentu, biti „uklonjene“ u režiji gradskih vlasti.

U ovom delu Zemuna već 16 godina živi oko 50 uglavnom romskih porodica. Od kako su im uručena ova rešenja, žive u strahu i egzistencijalnoj neizvesnosti. Ipak, odvažili su se da ne izvrše nalog.

U zategnutoj situaciji oglasila se ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastukture i potpredsednica Vlade Republike Srbije Zorana Mihajlović, koja je rešenja, sa potpisom i pečatom opštinskih čelnika, nazvala „birokratskom greškom“. Kaže, „niko ne može da bude raseljen ukoliko ne postoji alternativni smeštaj“. Ostaju, međutim, otvorena pitanja da li je neko ova rešenja, kao oficijelni dokument lokalne samouprave, u međuvremenu poništio, i šta bi se desilo u slučaju da su građani postupili kako im je „greškom“ naloženo.

 Siromašni i „nepristojno bogati“

Ovo iskustvo zemunskih Roma nije, nažalost, usamljen incident, već još jedan primer u nizu koji jasno ilustruje da je nemarnost zajednice prema određenim, osobito ugroženim i marginalizovanim društvenim grupama (višečlane porodice sa decom, i to bez obzira na nacionalnost) i dalje prisutna.

Uznemiravanje kakvo su iskusile romske porodice iz „Grmeča“ doživeli su pre nekoliko godina i stanovnici „neformalnog naselja Belvil“. Reč je o oko 250 domaćinstava tj. približno 1000 ljudi. Oni su, uz koordinaciju i u režiji gradske vlasti (a uz finansiranje i nadzor EU koja je za ovu svrhu odredila 3,6 miliona evra „pomoći“!) bili nasilno iseljeni i premešteni ili u udaljene beogradske opštine (kontejnersko „naselje“ Makiš) ili u napuštene seoske kuće daleko od bilo kakvih resursa društvene zajednice (škola, obdanište, ambulanta i sl.) i bez šanse za zaposlenje.

Odluka vlasti da na ovakav način „očisti“ strogi centar grada od „neprihvatljivo siromašnih građana“ koji su „uzurpirali najprofitabilnije zemljište u gradu“ samo je otužna manifestacija ovdašnje zvanične servilnosti prema domaćim ili stranim „građanima prvog reda“, „nepristojno bogatim“ ljudima koji traže pravo da svoj novac neutvrđenog porekla ulože u izgradnju „novog centra grada“ – posao veka što će im, kako se nadaju, donositi nesrazmerno visoke profite.

Sve ovo govori da je vreme  kada će javna uprava štititi interes „malog“ čoveka koji je daleko od sistema odlučivanja još stvar budućnosti i da treba popričekati dane kada će ona u punoj meri uvažavati i interes pojedinaca i grupa na „margini“ društva a ne samo onih što novcem (ko zna kako stečenim) nastoje da te obične građane beskrupulozno „pregaze“. Danas, nažalost, uprava više nego očigledno služi i korporativnim interesima krupnog kapitala i sklona je da sebe svede na servis što će se pobrinuti da ovaj „primarni“ interes bude ostvaren „po zakonima“, koje je, inače, legitimno donositi „u hodu“. Za sve građane koji se slučajno nađu na putu interesima krupnog kapitala (makar i samo mestom gde živi njihova porodica) vlast će, uz pomoć Evropske unije, uredno i „po zakonu“ pripremiti neko novo kontejnersko naselje, daleko od očiju javnosti.

U nastojanju da se ovo osetljivo pitanje humanizuje i uredi na civilizacijski prihvatljiviji način, vlada je osnovala radnu grupu za izradu nacrta zakona kojim bi se zabranilo prinudno raseljavanje i ustanovile smernice kojima bi se obezbedilo da svako buduće raseljavanje bude sprovedeno u skladu sa međunarodnim standardima.

Ako nema para, nađe se dobre volje

Ali za ove grupe ljudi ni evropska iskustva, uprkos standardima, nisu umirujuća. „Dojče vele“ javlja da je Romsko naselje u Vidinu, u evropskoj Bugarskoj, odeljeno od grada betonskim zidom. Zid je podignut poreskim novcem, na silu i uprkos peticijama Roma iz naselja. Ljudi kažu da žive u getu i samo im još „fali“ policijski čas.

Mediji javljaju da su u Mađarskoj Romi i Arapi predmet do sada nezabeležene mržnje, veće nego ikad u postkomunističkoj istoriji ove države. Tamošnja javnost je okupirana debatom o ubistvima Roma, koja su dobila obrise serijskih zločina. Zid koji Mađari dižu na svojoj južnoj granici poruka je i Romima a ne samo izbeglicama sa severa Afrike.

„Dojče vele“, pri tome, javlja da je veća diskriminacija Roma u EU nego na Balkanu. Dokaz za to je činjenica da na Balkanu nema tako brutalnih napada na Rome kakvi su zabeleženi u Mađarskoj, Slovačkoj ili Francuskoj.

Ljudi širom Nemačke, tvrdi ovaj medij, sve češće otvoreno daju do znanja da u svom susedstvu ne žele izbeglice – Rome i Albance sa Kosmeta ili žitelje Sirije i Eritreje. Svoj animozitet oni iskazuju na javnim skupovima i u javnim upravama i samo ove godine je u Nemačkoj registrovano čak 13 podmetnutih požara u zgradama gde izbeglice ili već žive ili su samo planirane za prihvatne centre. Štampa piše da su došljaci u Nemačkoj žrtve sadista i rasista u redovima privatnih firmi za obezbeđenje izbegličkih centara. Slika mladog Alžirca na podu, kome monstrum iz obezbeđenja čizmom pritiska vrat, uznemirila je i Rome sa Balkana.

Takvo ponašanje prema Romima u Srbiji je nezamislivo i nikada nije imalo šanse da zaživi, zato što to ovdašnji vrednosni sistem, iako uzdrman, ne bi nikako pozdravio. Problemi u Srbiji su drugačije prirode i generisani su odsustvom sredstava kojima bi inače u celini korektan odnos  većine građana prema komšijama Romima bio unapređivan i materijalizovan njihovim boljim životom.

Ali ako nema para, ima dobre volje, o čemu svedoči i jedno nedavno saopštenje Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Rečeno je da će rešavanje problema nelegalnih objekata i proces raseljavanja neformalnih romskih naselja (evikcija) biti uređen propisom. To pitanje je deo nove Strategije za unapređivanje položaja Roma čije se usvajanje očekuje u septembru ove jeseni. Ipak, navedeno je, s obzirom na očekivana iskušenja pred Srbijom, tek minorni segment neophodnih priprema za ono što nam preti.

Uputstva  sporazuma o readmisiji?

Problem sa takozvanim „neformalnim romskim naseljima“, naime, u Srbiji traje već nekoliko godina a posebno je pogoršan potpisivanjem Sporazuma o readmisiji Vlade Republike Srbije i Evropske unije krajem 2007. godine. Ovim sporazumom je regulisano pitanje Roma koji su u EU ušli sa teritorije Republike Srbije, što ne znači da iz Srbije zaista i potiču. Predviđeno je da svi oni, čak i lica za koja nije dokazano da su državljani Srbije, moraju da budu deportovani nazad. Prema nekim procenama, direktna posledica ovog sporazuma je mogući „povratak“ preko 100000 ljudi na terotoriju Republike Srbije.

Jedan od njih, kosmetski Rom Haki Ibrahimi, azilant koji je svoj dom napustio u vreme NATO agresije na Srbiju i SRJ (učestvovala i Nemačka) danas živi u varošici u blizini Bona i kaže: „Nadam se da ću ostati. Nemam gde da se vratim. U Gnjilanu gde mi je bila kuća, sada je autobuska stanica.“

Uprkos njegovim nadanjima, velika je verovatnoća da ga čeka deportacija, čime bi se priključio novim hiljadama nesrećnika kojima će biti oduzet status azilanta, zbog čega ih čeka deportacija u Srbiju. Tome je kumovalo i jedno gotovo neshvatljivo rešenje ovog sporazuma: njime se predviđa da će „Srbija prihvatiti, na zahtev države članice i bez posebnih formalnosti, osim onih koje predviđa sporazum, svako lice koje ne ispunjava ili više ne ispunjava važeće uslove za ulazak, boravak ili nastanjenje na teritoriji države članice molilje, ukoliko je dokazano ili ako je moguće na osnovu podnetih ‚prima facie‘ dokaza verodostojno pretpostaviti (!) da je lice državljanin Srbije.“ Drugim rečima, dovoljno je samo pretpostaviti, kako stoji u tekstu sporazuma, da je nepoželjni azilant ujedno i državljanin Srbije – i to je samo po sebi dovoljno da ovo lice bude upućeno u Srbiju. I laiku je jasno šta je stvarna pozadina jednog međunarodnog sporazuma koji prepoznaje institut „pretpostavke“ – cilj je potpuna arbitrarnost u odlučivanju i to, kako stoji u tekstu, čak i „bez posebnih formalnosti“. Poniženjima nikad kraja.

Potrebna strategija …

Srbija je, inače, poslednjih meseci opterećena sve većim brojem imigranata koji, bežeći iz razorenih zemalja (po aršinima i u interesu „razvijenih zapadnih demokratija“) pokušavaju da se domognu obećane zemlje što im je uništila domovinu. Na desetine hiljada ljudi (prema nekim procenama, i više od 100000) do sada je ilegalno stupilo na teritoriju Republike Srbije u nameri da dođe do EU (uglavnom do Mađarske). Gotovo svi oni su, međutim, ovde i ostali jer Evropska unija ne želi novi talas imigranata (preko Mediterana je u Italiju već ušlo oko 170000 ljudi, uglavnom iz Sirije, razorene od američki sponzorisane Al Kaide – tzv. Islamske države). Inače, prema podacima „Amnesti internešenela“, više od 50 procenata stanovništva Sirije je trenutno raseljeno (!) a oko četiri miliona primorano da napusti svoju državu. Većina se nalazi u Turskoj, Libanu, Jordanu, Iraku i Egiptu.

Ovu armiju ljudi sa Bliskog istoka, ali i iz Afrike (uglavnom iz Libije, koju je, takođe, razorio NATO) članice Evropske unije danas nastoje da „rasporede“ međusobno po posebno utvrđenim kvotama, mada oko toga još uvek ne postoji konsenzus. Procenjuje se da će se na pragu Evrope pojaviti još jedan talas od još 100 ili 200 hiljada očajnika i tim povodom u Briselu su arbitrarno odlučili, i to bez „posebnih formalnosti“, da ih zadrže u karantinskom predvorju svoje zajednice – u Republici Srbiji. Čak je i „Amnesti internešenel“ konstatovao početkom prošlog meseca da su „Srbija i Makedonija postale ventil za odliv nagomilanih imigranta koje niko u Evropskoj uniji ne želi da prihvati“.

Tako, jednim potezom pera i sa malo „dobre volje“ briselskih birokrata i beogradskih „visokih predstavnika EU“, naša država je postala ne samo stecište svih nepoželjnih Roma iz čitave Evropske unije, i to bez svoje volje i suprotno želji ovih ljudi, nego i veliki kolektivni centar za većinu imigranata sa Bliskog istoka. Srbija i Makedonija su tako sada prostor opasnog socijalnog eksperimenta i potencijalni „rasadnik“ islamskog fundamentalizma.

Preteći pritisak masovnog povratka azilanata iz Evropske unije i mogući izbeglički „cunami“ sa severa Afrike stavljaju Srbiju u situaciju u kojoj mora da pripremi strategiju za hvatanje ukoštac sa posledicama ovakvih gigantskih kretanja masa. Sastavni deo te strategije morali bi da budu i propisi koji bi odluke izmestili iz prostora diskrecije ovog ili onog funkcionera u objektivnu zakonsku ravan.

[/restrictedarea]