ZORANA MIHAJLOVIĆ ŽENA U CRNOM U VLADI SRBIJE

Koliko je duboka čaša koju ne samo da prepune kapi nego očigledno nije dovoljan ni mlaz iz slavine? U trenutku kada se od naroda traži jedinstvo spram teških izazova pred kojima se zemlja nalazi i u vezi s odlukama koje „neće biti lake“ seme raskola ne nalazi se u nezavisnim intelektualcima ili nevladinim organizacijama, nego u samom vrhu državne vlasti, sa leve strane upravo onoga ko traži to jedinstvo

Piše Filip Rodić

Nikoga ne iznenađuje kada nevladine organizacije koje se zalažu za ljudska prava i odgovornost u odnosu na ratne zločine počinjene nad Srbima ne samo prihvataju nego i osmišljavaju raznorazne inicijative kojima se ističu zverstva Srba počinjena tokom proteklih ratova. Nikoga ne čudi što, na primer, „Žene u crnom“ obeležavaju otmicu 18 Bošnjaka i jednog Hrvata u Štrpcima, ali im ne pada na pamet da javnost podsete i na neki način obeleže i, recimo, otmicu srpskih rudara iz kopa Belaćevac na Kosovu i Metohiji. U Republici Srbiji teško da se može naći osoba koja nije čula za slučaj Štrpce, ali koliko vas je čulo za sudbinu 26 ubijenih i 13 kidnapovanih srpskih rudara? Što se tiče „Žena u crnom“ i srpskih zločina, stvar je jasna – srpske zločine potenciraju jer su za to plaćene novcem iz inostranstva i novcem onih kojima je u interesu da se Srbi predstave kao genocidan i zločinački narod koji je na Balkanu, ali i šire (krivi smo i za Prvi svetski rat, pa samim tim i za Drugi) doneo nesreću. One i njima slične su po američkim, ruskim i zakonima još nekih država proglašene „stranim agentima“. I to je u redu, „samo vi, djeco, radite svoj posao“ i zaradite svoj novac.
[restrictedarea] Suštinski i sistemski problem je, međutim, kada oni koji su plaćeni novcem građana (dok se eventualno ne utvrdi da i oni primaju neki novac sa nekog drugog računa) otvoreno i flagrantno zastupaju tuđe interese. Takav je slučaj sada sa levom rukom premijera Srbije Aleksandra Vučića, potpredsednicom vlade Srbije i ministarkom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zoranom Mihajlović. Prema informacijama kojima „Pečat“ raspolaže, potpredsednica Mihajlović je jedina na sednici vlade Srbije gde se izjašnjavalo o Nacrtu britanske rezolucije o „genocidu u Srebrenici“ podržala ovaj dokument, koji bi trebalo da je skandalozan ne samo zagriženim srpskim nacionalistima nego svakom normalnom Srbinu, pa i Bošnjaku i Britancu. Mora se priznati, međutim, da je čudno što je ona jedina bila za tu rezoluciju, jer u vladi sede i brojni drugi ministri koji bi, ako ne javno, onda barem privatno i intimno podržali ovakav dokument.

ZA ŠTA JE TO MIHAJLOVIĆEVA GLASALA? S obzirom, eto, da je Mihajlovićeva digla svoju, pretpostavljamo, desnu ruku i ispružila je ka nebu u znak podrške ovom dokumentu, skloni smo da poverujemo da se ona slaže s onim što je tamo napisano i da se iskreno slaže. Dakle, Zorana Mihajlović veruje ne samo u dogme iznete u toj rezoluciji o broju žrtava i načinu na koji je pokolj u Srebrenici izvršen (što nije dokazano van svake razumne sumnje i što se može osporiti na razne načine, kako je o tome „Pečat“ vrlo argumentovano pisao u prošlom broju) nego se slaže i sa stvarima koje su definitivno neistinite i lažne, počevši od licemernog stava iznetog u tački 8 ove rezolucije, da ona ima za cilj da doprinese „suštinskom pomirenju zasnovanom na dijalogu, prihvatanju dela iz prošlosti svih strana u sukobu…“ Pitanje je kako se taj dijalog zamišlja, ako se usvoji zahtev iz tačke 3 iste ove rezolucije da treba zabraniti negiranje „genocida“. Takođe, iz njene podrške proizlazi da Zorana Mihajlović veruje da su Srbi tokom rata u BiH masovno silovali ne samo žene nego i muškarce i dečake, i to u hiljadama, što piše u tački 13 preambule Nacrta rezolucije.
Iako je nama najbolnije ono što se u Nacrtu rezolucije navodi u vezi sa Srbima i njihovim zločinima, u njoj se krije još jedna poruka koja, ukoliko ona bude usvojena, može imati dalekosežne posledice ne samo po Srbiju nego po svet uopšte. Naime, ovde se na mala vrata pokušava progurati legitimizacija angloameričkog intervencionizma širom sveta i pravni temelj za njihove buduće intervencije na osnovu paušalne procene da se negde može dogoditi ne samo genocid nego i da su negde ugrožena prava seksualnih manjina (tačka 12). Ministarka Mihajlović na ovaj način podržava legitimizaciju preventivnih humanitarnih vojnih intervencija širom sveta poput one čija je žrtva pre 16 godina bila i njena sopstvena zemlja. Da li je to interes Srbije i u cilju regionalnog pomirenja, ili je interes imperijalističkih sila koje žele da neometano širom sveta sprovode „humanitarne intervencije“ zarad svojih sebičnih motiva?

ZORANINE KAPI Da je potpredsednica vlade Srbije u svom dosadašnjem radu imala neke ozbiljne rezultate, moglo bi joj se za ovaj skandalozan potez i progledati kroz prste i reći, neka, nema veze, ovim nije nanela neku preveliku štetu Srbiji i to se ne može porediti s korišću koju je zemlja od nje imala. Koliko smo, doista, do sada koristi imali od ove žene prvo u resoru energetike, a potom i u domenu građevine, infrastrukture i inih segmenata koji se nalaze pod njenim rukovodstvom? Takođe, ovde se postavlja pitanje i koliko je, radeći na nekim od ovih resora, radila u korist svoje države, a koliko na njenu štetu, odnosno, opet, u korist nekog drugog.
Pođimo od „Južnog toka“. Pre tri ili četiri godine nije svima moralo biti jasno da Zapad, SAD i Evropska unija na svaki način žele da unište ovaj projekat. To je postalo očigledno prošle godine, kada je Bugarska pod snažnim pritiskom odlučila da od njega odustane, što je Moskvu primoralo da se preorijentiše na „Turski tok“. I pre ovoga, međutim, u Srbiji su na vlasti bili ljudi koji su se trudili da pokvare srpsko-rusku saradnju u domenu energetike. To je radio lider partije, ili bolje reći interesne grupe „G17 Plus“, Mlađan Dinkić. Kada je njegov ostanak na vlasti postao nemoguć, ovu ulogu je preuzela Zorana Mihajlović, koja je, koincidencije li, u Srpsku naprednu stranku došla upravo iz Dinkićeve partije. Tokom svog boravka u Ministarstvu energetike, Mihajlovićeva je zahtevala gašenje „Srbijagasa“, samovoljno pokušavala da izmeni predlog sporazuma sa Rusijom, što je podrazumevalo i uključivanje u projekat Evropske banke za obnovu i razvoj, čime bi ova evropska institucija dobila deonice u gasovodu, i ometala početak građenja „Južnog toka“. Osnovano se može pretpostaviti da je upravo na nju mislio generalni direktor „Gazproma“ Aleksej Miler kada je rekao da neko iz srpskih vlasti koči „Južni tok“. Ovakva ocena ponovljena je i predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću tokom susreta sa njegovim ruskim kolegom Vladimirom Putinom, zbog čega je Nikolić, mimo uobičajene diplomatske prakse, još u Moskvi zbog ovoga uputio kritike na račun vlade Srbije. Posle ove posete, ubrzani su radovi na početku izgradnje „Južnog toka“, a ovim bi se objasnilo i to što ministarka energetike nije bila pozvana na ceremoniju otvaranja radova.
I u novom ministarstvu, Mihajlovićeva je pokazala podjednaku letargiju i lenjost, da ne kažemo sklonost ka opstrukciji svih mogućih dogovora sa Ruskom Federacijom. Kao jedan od primera ovog nedelanja navešćemo činjenicu da ruski kredit za železnicu u iznosu od 800 miliona dolara još nije iskorišćen, niti će to, po svemu sudeći, biti učinjeno u skorijoj budućnosti. Da ne pominjemo stanje na putevima i apsolutnu neažurnost u sprovođenju bilo kakvih radova.
Žena koja, po svemu sudeći, nije bila dovoljno agilna u ministarstvima gde je upravljala, s druge strane, previše je angažovana u medijima i sejanju razdora u srpskoj vlasti. Od prečestih i neretko vrlo neukusnih medijskih samoreklamerskih nastupa, do iskorišćavanja svake prilike da se napadnu predsednik Tomislav Nikolić i njegov tim, Mihajlovićeva je sipala previše kapi u svoju čašu. Glasanje za rezoluciju je, tako, tek poslednja kap, odnosno mlaz iz slavine.
S obzirom na sve, postavlja se logično pitanje zbog čega Aleksandar Vučić Zoranu Mihajlović i dalje drži u svom okruženju kao jednu od najbližih saradnica? Da li je to zato što misli isto što i ona, samo to ne govori javno? Da li se jedinstvo o kojem govori odnosi samo na narod, a ne i na članove vlade? Da li ne sme da je smeni jer bi se na taj način zamerio nekome moćnijem od sebe i pao u nemilost onih koji je, očigledno, protežiraju? Da li gaji guju u nedrima, ili misli da može prijatelje držati blizu sebe, a neprijatelje još bliže? Da li se radi o njegovoj samouverenosti ili manifestaciji slabosti?
[/restrictedarea]