Ustav nije svaštara!

BANALIZOVANJE USTAVNIH PROMENA NA DELU: BEZIDEJNOST KVAZIUSTAVOTVORACA

Piše Vladan Petrov

Pričom o ustavnim promenama urušava se ugled najvišeg pravnog akta, jer se stiče utisak da važeći Ustav ne treba ni poštovati… Učestalo najavljivanje ustavnih promena doprinosi svođenju ustavnog pitanja na nivo svakodnevnog, uobičajenog, svima razumljivog i dostupnog… Premda se zvanično ništa ne dešava, jer nema formalnog pokretanja postupka za promenu Ustava, stvara se privid da je ustavno pitanje neprestano otvoreno

Žan Žikel, francuski profesor ustavnog prava, piše da se „banalizovanje ustavne promene (…) završava relativizovanjem značaja ustava kao vrhovne norme“. Pod „banalizovanjem ustavne promene“ podrazumeva česte promene ustava koje ugrožavaju ustavnu stabilnost. U Srbiji, banalizovanje ustavnih promena ostvaruje se pričom o promeni Ustava (pravim razliku između „priče“ i „razgovora“ kako nas je poučio Milovan Danojlić u jednom ranijem broju Pečata). U nju se uključuju mediji, političari, zaštitnici ljudskih prava, politički analitičari, ali i profesori ustavnog prava (i sâm upadam u zamku, objašnjavajući da li i šta treba menjati u Ustavu). Premda se zvanično ništa ne dešava, jer nema formalnog pokretanja postupka za promenu Ustava, stvara se privid da je ustavno pitanje neprestano otvoreno.

Pričom o ustavnim promenama urušava se ugled najvišeg pravnog akta, jer se stiče utisak da važeći Ustav ne treba ni poštovati. Kad postoje ustavne odredbe koje treba menjati, to se ne čini medijskim izjavama političara i stručnjaka. Za to postoji Ustavom propisani postupak. Učestalo najavljivanje ustavnih promena doprinosi svođenju ustavnog pitanja na nivo svakodnevnog, uobičajenog, svima razumljivog i dostupnog. Ravnodušnost građana prema Ustavu i njegovo potiskivanje, po oceni Ustavnog suda političkim aktom, Briselskim sporazumom, to je izgleda cilj banalizovanja ustavnih promena.

STRANCI – NEPRIHVATLJIVI! Tako je, pre nekoliko nedelja, narodni poslanik Zoran Babić, šef akcionog tima za reformu političkog sistema – neformalnog političkog tela formiranog pri Narodnoj skupštini, izjavio: „Neophodno je da u ovaj posao budu uključeni svi politički akteri. Ovde nije reč samo o promeni Ustava već o reformi čitavog političkog sistema, pa su teme razne, razni su zakoni koje treba donositi i o kojima treba razgovarati. Zato ćemo uputiti javni poziv svima, pa i međunarodnoj zajednici, pre svega telima EU, da nam pomognu kako bismo našli najbolja rešenja za Srbiju… Strancima je mesto u državnom timu s obzirom na to da je Srbija na jasno definisanom evropskom putu, i da iz tih zemalja treba uzimati najbolja rešenja.“ Kakvu poruku ova izjava nosi?

[restrictedarea]

Prvo, ona sadrži tvrdnju da stranci treba da učestvuju u reformi političkog sistema i kasnijoj promeni Ustava. To bi bio dokaz da je „Srbija na jasno definisanom evropskom putu“. Prava reforma političkog i ustavnog sistema mora biti posledica unutrašnjih, a ne spoljnih razloga. Ona treba da se sprovede zbog našeg puta, a ne zbog „evropskog“ ili bilo kog drugog. U moderno doba, kada su svi ustavi i zakoni sveta dostupni na internetu, nije jasno kakva bi bila uloga stranaca. Nekada je profesor Miodrag Jovičić – za koga sam slušao da je imao običaj da po podu radne sobe prostre tekstove ustava i upoređuje njihova rešenja – bio neprikosnoven u poznavanju uporednog ustavnog prava. Ima i danas Jovičićevih naslednika.

Srpska ustavnost jeste izgrađivana na evropskim uzorima („Sretenjski“ ustav od 1835 – „francuski rasad u srpskoj šumi“) ali je i prednjačila u odnosu na mnoge evropske ustave (npr. proporcionalni izborni sistem prema Ustavu od 1888). Nema podataka o značajnijem učešću stranaca u rešavanju ustavnog pitanja. U vreme Prvog srpskog ustanka (1807) Paulučijevu konvenciju (sporazum između Karađorđa i markiza Fedora Osipoviča Paulučija, ruskog izaslanika) koja je sadržala odredbe o organizaciji vlasti, pisali su Rusi, ali to nije bio pravi ustav. Nisu to bili ni ustavni akti od 1808. i 1811, u čijem pisanju je učestvovao Rus Rodofinikin. Da ne preskočim „Turski“ ustav od 1838, donet kao Hatišerif, u izvornom tekstu na arapskom.

Ustav mora imati u sebi nečeg „autobiografskog“. To „autobiografsko“ ne može biti dobijeno spolja. Stranci, ma koliko vrsni stručnjaci, to izvorno svojstvo ustava ne poznaju. Stoga je ideja o učešću stranaca u reformi političkog sistema i promeni Ustava sasvim neprihvatljiva.

ŠTO PRE ZABORAVITI „JAVNI POZIV“ Drugo, „javni poziv“ upućen svima da učestvuju u reformi političkog sistema i promeni Ustava može se shvatiti kao politički potez, ali je još jedan primer banalizovanja ustavnih promena. Nikada nisam čuo da se za reformu političkog sistema i promenu ustava raspisuje „javni konkurs“, a da kandidati ne moraju ispunjavati nikakve uslove, osim dobre volje da se na „konkurs“ jave. Ustav nije svaštara, već delo konstitucionalnog majstorstva. Građani treba da ga prihvate i osećaju kao svoj, ali da bi bilo tako, ne može da ga piše svako. „Sretenjski“ ustav od 1835. pisao je jedan od naših najučenijih ljudi, Dimitrije Davidović. Ustav od 1888, najbolji srpski ustav u devetnaestom veku, delo je političke mudrosti kralja Milana, a pravničke veštine Milovana Milovanovića, ustavnog pravnika nesvakidašnjeg dara. Ustav Srbije od 1990. i Ustav SRJ od 1992. vezuju se za ime Ratka Markovića. Najljući kritičari ovih ustava spočitavali su profesoru Markoviću ideološko-političko opredeljenje. Nisu osporavali njegovu vrhunsku stručnost, posvećenost ustavnom pravu i umeće kazivanja.

Dakle, treba što pre zaboraviti na ideju o „javnom pozivu“ upućenom „svima“ da učestvuju u reformi političkog sistema i promeni Ustava. Trenutni nosioci političke vlasti imaju jak demokratski legitimitet i mogu, pod uslovom da znaju, predložiti kako i u kom pravcu reformisati politički i ustavni sistem. Za njih bi bilo dobro da obezbede podršku što većeg dela parlamentarne i (van)parlamentarne opozicije. Očekivati da se svi saglase u vezi sa svim pitanjima ili je politički naivno ili politički licemerno. Neka akcioni tim za reformu političkog sistema radi i ponudi rezultate. O njima će se, ako oni budu pretočeni u formalni predlog za promenu Ustava, izjasniti građani na referendumu. Za sada su nosioci vlasti ponudili samo jednu meru, koja nije ni nova ni suštinska za reformu političkog i ustavnog sistema. Reč je o smanjenju broja narodnih poslanika. U jesen 2009. godine, tadašnji predsednik Republike, Boris Tadić, spominjao je neophodnost smanjenja broja narodnih poslanika, ali nije pokrenuo postupak ustavne promene. To se desilo početkom 2011. godine, kada je preko trista hiljada birača, okupljenih oko tada opozicione Srpske napredne stranke, podnelo predlog za promenu Ustava u cilju smanjenja broja narodnih poslanika. Premda se o predlogu ovlašćenog predlagača za promenu Ustava mora raspravljati i odlučivati, tadašnja skupštinska većina nije uvrstila predlog u dnevni red. Ni podnosilac predloga se više nije zanimao za svoj predlog. To je bio još jedan od primera banalizovanja ustavnih promena.

SAMO „RAM ZA SLIKU“ Koju poruku nosi izjava narodnog poslanika Babića? Poruku da ne postoji ideja   -vodilja, nema koncepcije mogućih političkih i ustavnih promena. Zbog toga upućujem poziv ustavopravcima kojima je stalo do države i državnosti da ujedinjenim snagama pokušaju izgraditi, ne čekajući na političare, ono što Srbiji nedostaje, a to je ustavni model.

Ustavni model za Srbiju, pored opštih ustavnih načela (vladavina prava, podela vlasti, nezavisnost sudstva itd.) mora obuhvatiti nacionalne ustavne vrednosti. Bez ovih drugih, koje čine jezgro ustavnog identiteta Srbije, ustavni model biće možda dopadljiv i zavodljiv, moderan i napredan, ali ostaće samo „ram za sliku“ koja nije naslikana. Kad evropejska „groznica“ prođe, prava slika će nedostajati, a jeftini ram biće preskupo plaćen. Stoga nam je potreban ustavni model koji će, dobrim delom, biti izveden iz dva normativno najvrednija srpska ustava, Ustava od 1888. i Ustava od 1990.

 

Autor je profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i predsednik Srpskog pravničkog kluba

[/restrictedarea]