Slavica Garonja – Pakleni ritam naših ratova

Razgovarala Mila Milosavljević

Predugo nije bilo nikakvog literarnog ni naučnog traga, svesti da je tamo, u Slavoniji, bilo toliko ratnih stradanja i da je postojao izuzetno jak Narodnooslobodilački pokret u kojem su učestvovali gotovo svi, od deteta do starca. Ništa, sve do 1991. Onda su poverovali, ali je već bilo kasno

Da ne bismo stalno imali topos kućnih zgarišta, trebalo je odavno, već na početku 20. veka, imati zaokruženu etničku državu, zaštićenu teritoriju, naravno, pre svega, narod u njoj. Jer to je bio san najumnijih srpskih glava i pesnika u 19. veku. Tu naročito mislim na zauvek propušten istorijski trenutak kada je Kraljevina Srbija kao pobednica u Prvom svetskom ratu, sa milionskim žrtvama, mogla da bira granice – i u svoj sastav da uvede sve dinarske Srbe. Umesto njih dobili smo braću Hrvate i Slovence kao nosioce vlasti i u imenu nove Kraljevine, a što je sve rezultiralo ogromnim srpskim žrtvama u Drugom svetskom ratu, upravo sa ovog područja. Previše žrtava za jedan vek, kaže u intervjuu za naš list Slavica Garonja, jedan od ovogodišnjih dobitnika Nagrade „Pečat vremena“.

Odlukom žirija u kategoriji književnost, koji je ocenjivao na konkurs prispele romane, „Povratak u Arkadiju“ Slavice Garonje u izdanju „Srpske književne zadruge“ ovenčan je prestižnim priznanjem.

Ovom svojom knjigom Slavica Garonja se vraća u zavičaj predaka, izgubljeni svet detinjstva, čiji su toponimi zgarišta, ugašena ognjišta, grobovi nevinih stradalnika od ustaške kame.

„Povratak u Arkadiju“ na jedinstven, čudesan način otkriva i zlatnu riznicu jezika srpskog, brižljivo čuvanog kroz narodna predanja uprkos svim pošastima i vetrometinama kroz kojima su bili izloženi oni što su tim jezikom govorili.

U samom naslovu vašeg romana nalazimo veoma duboku i jasnu simboliku, povratak u bajkovitost i nevinost detinjstva. Nažalost, ova šarena slika uramljena je crnim ramom porodične i nacionalne tragedije, a okačena na krvavi zid zločina, ponovljenog tri puta u veku. Kako ste se kao pisac, ali i kao neko ko veoma lično proživljava ponovni povratak u izgubljeni zavičaj nosili sa surovošću činjenica, poput te da je vaša porodica pobijena od strane ustaša?

Kao lično iskustvo podvlačim, sem srećnog pronalaska naslova (i to tek tri godine nakon prve verzije rukopisa) i značaj prve rečenice: „Otišla sam tamo u jedno pozno i žarko leto, kada su sva putovanja već odavno bila završena.“ Ona je odjekivala dve-tri godine u meni, pre no što sam sela i na njenoj intonaciji započela uvodno poglavlje, koje je najviše i popravljano, sigurno kroz desetak verzija. I znala sam tek tada da je to roman. Za plodonosno otkriće naslova poslužila mi je studija Tijane Tropin, koju sam slučajno dobila od koleginice. Bio je to simbol koji je idealno pokrivao, kao „krov kuće“, sve što sam želela reći i skladno rešavao to preostalo, krupno i nerešeno pitanje. Ovaj naslov me je čudesno hranio i održavao da ne posustanem kada i po godinu dana nisam stizala ni da pipnem rukopis, a kamoli da se udubim i radim na njemu. Uvek me je držao „spremnu“ i pripravnu – da nastavim i posle ne znam kakve pauze − upravo tamo gde sam stala – jer tim simbolom je sve došlo na svoje mesto. Kako? Otklon od stvarne geografije dao mi je mogućnost da se uputim u potpuno fikcionalni tekst, lišen realnih konotacija (koje su, nasuprot upečatljivim toponimima okoline, ovde mogle zasmetati).

Arkadija – kao što je u izvrsnom predgovoru naveo i Duško Babić – mnogo je širi mitski i univerzalni pojam zlatnog veka čovečanstva i arhetipa sreće. Konkretno, ovde je pojam zamenio stvarno geografsko selo u centru Požeške kotline (Zlatne doline) − Kulu, ali se metafizički odnosi i na celu Slavoniju, naročito na njenu Malu Vlašku – koja po blagim planinama, vodama i šumama ne ustupa grčkoj Arkadiji, i predstavlja to idealno prostorno određenje mita, a gde su uglavnom do 1991. živeli Srbi.

No, u „mojoj Arkadiji“, čitaoci će primetiti i dekonstrukciju ovog mitskog pojma – tj. njegov oksimoron. To je bio prostor izvanredne sreće za dete (predeli, ljudi, životinje, deca) i izvorne prirodne lepote i pitomine, ali istovremeno, to su i predeli Slavonije na kojima su se u Drugom svetskom ratu dogodila teška ratna stradanja, masovne pogibije i ustaški zločini, koji nisu zaobišli ni moju porodicu po majci − a što će se metafizički pokazati, ovo neće biti i jedini rat na ovom prostoru. Rat se, izgleda, ciklično ponavlja u pravilnim vremenskim razmacima, sa kompletnim izmenama stanovništva.

[restrictedarea]

Čudesna je snaga jezika kojim progovarate u ovom romanu. Zapravo, u jeziku vašeg romana sačuvan je čitav jedan svet, i to je svojevrsna književna magija koja traje pred očima čitalaca?

Da, mislim da je i mene vodila magija, energija i intonacija tih reči i rečenica, njihov emotivni naboj (u vremenu kada je emocija proterana!) Rasla sam u tom duhovnom okruženju, baka, tetaka, vršnjaka, i u mene se utisnuo taj jezik pre svega kao melodijski fenomen (rečenice, naglasak, leksika) pa tek onda i logički. Tamo je gotovo svako žensko i muško odličan pripovedač ili pevač. Znala sam sav taj svet, odnosno, dete sve upija, ne pamti. Koliko sam toga upila, postala sam svesna tek u pisanju. Jezik, takoreći, vodi ovde pisca i moram da kažem, kuljao je iz podsvesti (mnoge rečenice, njihovu intonaciju, iz prvih poglavlja, znam, recimo, napamet). Jezik je maksimalno posredovan, „puštala“ sam reči, rečenice i scene da ih sami junaci kažu. „Umešala“ sam se u taj jezik samo na nivou komentara, kada sam urbanom čitaocu želela da sugerišem, objasnim pojedinu reč. Te reči su dale život ovoj prozi, odnosno, bile su uživanje i meni da ih ponovo vratim u kontekst iz kojega su bile iščupane (ratom, rasejanjem, nestankom nosilaca tog govora). Jezik je zaista vrlo važno i moćno sredstvo u ovom romanu, a meni se čini da sam pisala više po nekom muzičkom imperativu i taktu nego po logičkom. Istovremeno, mnoge od tih reči nestaju ili su već nestale sa samim narodom izmeštenim iz svog prirodnog okruženja i sada već pomešanim sa drugim sredinama. Reči su, dakle, počele da nestaju iz žive upotrebe, pa ako ih ne zabeležimo, i to u kontekstu, nestaće bez traga.Slušajući razgovore, zapisivala sam sve (ili pamtila pa posle beležila) a da niko od mojih bližnjih nije znao da sve što pričaju zapisujem – time je postignuta maksimalna autentičnost ovog govora, a i konteksta reči. Takođe, snažna, dramska, emotivna mesta, boje i detalji slika iskazanih tim govorom svedoče i o emociji, duševnosti onih koji govore pa, ako hoćete, i o ogromnom kolektivnom i vekovnom životu tog naroda. Ako je ovo i druge potreslo, onako kako je mene potresalo dok sam pisala, dakle kao potvrđeno snažno dejstvo teksta, istovetno za sve, onda se to može nazvati magijom jezika i postupka.

Kolektivno pamćenje pretočili ste u priču, kao svedočanstvo trajanja narodnog predanja i nesporne snage koju ono poseduje. Koliko je tome doprineo kazivački dar vaše bake koji sa neskrivenim ponosom ističete?

Ozbiljnije sam se svemu tome posvetila tokom studija književnosti, kroz susret sa bakinom fenomenalnom memorijom i kazivačkim darom. Zvala se Marija Ćurčija (potom i Radivojević). Do tada mi je ona bila samo baka, koja se voli najviše na svetu, a sada odjednom, bile su tu njene tako dragocene narodne pesme, kojih se ona, nakon svega, u poznoj starosti počela prisećati i koje takođe nigde nisam našla štampane, a dobrim delom su me uputile i u profesiju (folkloristiku). Tada sam započela sistematičnije zapisivanje pojedinih njenih reči, a one su bile jedinstvene, nigde ih u Vukovom Rječniku nije bilo, njenih izraza, priča, raznih sećanja. Ona je zaista bila čudo i svaka njena reč je bila vredna da se zabeleži. I tetka mi je bila izvanredna pevačica i kazivačica, naročito narodnih balada (ona je u romanu Crna) i taj narod je u celini obeležio jezik (i pesmu) kao prastaro predačko znanje i izrazitu odliku tog mentaliteta. Istovremeno, rasla sam i uz priče iz Drugog svetskog rata u kojima je, na uzorku majčine porodice, gotovo svako, kao pripadnik srpskog naroda u NDH, prošao kroz isto (zbegove, logore, ofanzive, zgarišta, kolonizacije). I u izbeglištvu, u tom kratkom periodu kada smo bile konačno i stalno zajedno, do bakinog odlaska iz života, neke stvari presudno važne za roman zabeležila sam od nje.

Vaš roman „Povratak u Arkadiju“ pronosi jedinstven glas.I vrednosti nasuprot onima koje su od tržnih centara načinile nove hramove, a od naroda masu poklonika obilju lažnih relikvija. Kako je taj glas odjeknuo?

Nisam mnogo verovala u recepciju ove knjige: da će biti toliko ljudi koje će dotaći njena emocija, novina sadržaja. Pitali su me bojažljivo je li stvarno to sve bilo istina s tvojom porodicom, ili ponešto oko jezika. Čudno za mene je što to neko nije napisao pre. No, važno je da je to izdavač prepoznao. Veoma prijatno iznenađenje je da je knjiga odmah primljena u beogradskoj sredini – čiji je vrhunac upravo nagrada „Pečata“.

Suštinski, u srpskoj književnosti i kulturi ovim je prepoznat i prigrljen jedan ogranak srpskog naroda, o kojem se do 1991/95 tragično malo znalo u Srbiji. Dugo mi je trebalo da objasnim gde je ta „moja Arkadija“, tj. Slavonija, koju se neki mešali i sa Slovenijom, a drugi to isključivo doživljavali kao Hrvatsku, nemajući pojma o Srbima dalje od Beograda i Šumadije (pa mi je i prva knjiga „Narodne pesme Slavonske granice“, u našoj Narodnoj biblioteci Srbije klasifikovana kao „hrvatska narodna lirika“. Šta dalje reći o nama samima?)

Dakle, predugo nije bilo nikakvog literarnog ni naučnog traga iz tog kraja, svesti da tamo ima Srba, da je tamo bilo toliko ratnih stradanja i da je postojao izuzetno jak Narodnooslobodilački pokret u kojem su učestvovali gotovo svi, od deteta do starca − prava epopeja. Ništa, sve do 1991. Onda su poverovali, ali je već bilo kasno.

Ljudi su željni Istine o sebi, o ovoj zemlji, o vremenu o kojem nije mnogo pisano, dosta im je izumovane literature i sebičnih psihoanalitičkih samoanaliza urbanog čoveka i literarnih eksperimenata, a još više štosova.

Takođe, mi smo narod očigledno sklon da, valjda od silnih patnji i ratova u istoriji, insistira na hedonističkom životu, ali i takve teme u književnosti, romanima koji se događaju u bogatim, dalekim destinacijama, daleko van naše sredine, nisu ništa drugo nego kompleks.

Zapadna kultura je ovde, čini se – dominantno, oblikovala svest mnogih generacija, i taj snažan uticaj je i danas neporeciv!

U baštinjenju zapadne kulture (da se razumemo, i ja sam pripadala rok kulturi u tinejdžerstvu i ona je bila vrlo važna za sazrevanje) ali i supkulture tog istog Zapada, čije globalističko smeće danas nekritički primamo, vrhunac predstavlja onaj egohedonizam, kako sam spomenula u besedi. Navešću vam i jedan slikovit primer: prepuna kolica u megamarketima − zar vas ne podsećaju da ove generacije jedu valjda za sve one u prethodnih petsto godina, koje su gladovale po zbegovima i seobama? Šta zapravo nama nedostaje? Strategija u svemu i stalno podsećanje, pamćenje da ima sirotinje, da opet može biti teško, da decu naučimo da ne pada sve sa neba, već da mora mukotrpno i teško da se radi i zaradi. Danas, bez jakih mehanizama koji bi stvari doveli u red, sve je usmereno u sasvim suprotnom pravcu.

U ovom romanu ponudila sam, dakle, našu Istinu, našu patnju, jer je patnje u kolektivnoj istoriji Srba bilo više nego ičeg, a kroz patnju čovek postaje bolji, postaje stoik – to je pročišćeni stoicizam. I više volim, poput Isidore, ljude koji su patili nego hedoniste – hedonizmu je danas potrošački Zapad podredio sve ostale životne vrednosti. Naša istorija je prebogata katarzičnim sudbinama, pričama i poukama. Mali ili gotovo nikakav deo toga je iskorišćen u literaturi, o filmu da ni ne govorimo (sem u ranim pedesetim i šezdesetim). Sistematski se radi na opštoj amneziji − prošlosti, pamćenja, istorijskog iskustva, na prekidu kontinuiteta, brisanju tradicije, i to je faza kolektivnog ispiranja mozga. Danas se ne želi Ličnost, već beslovesna masa kojom će se lakše manipulisati. Dok smo mi iz srednje generacije još uvek sa identitetom i integritetom, istina, eliminisani iz kruga moći odlučivanja i uticaja, dotle mlađe ljude pretvaraju u šrafčiće u svojim velikim sistemima, sa ograničenim rokom trajanja. To nismo mi, to nije naša Istina. Eto, tu našu Istinu je ponudio moj roman.

Danas je, čini se, bitnije no ikad, da se postaramo za jezik, za pismo ćirilično koje je ugroženo, napadano, kidano svakodnevno jednako kao i naše teritorijalne granice, naša tradicija, kultura, nacionalni identitet. Malo je pak boraca za očuvanje ovih vrednosti danas. Zašto?

Koliko smo nekada bili nacija bez kompleksa u pitanju nacionalnog identiteta, sa zdravom građanskom klasom što je u bilo kojoj sredini i pod tuđim carevinama (Austro-Ugarskom naročito) iskazivala svoj nacionalni identitet, a pozorišne prevode slobodno zvala „posrbama“, objavljivala brojne listove i časopise na Balkanu, ćirilicom, po svim mestima gde su Srbi živeli, od Zadra i Zagreba, do Carigrada, Budima i Temišvara, imala firme na ćirilici − toliko su danas srpsko pismo i jezik ne samo zbog obe Jugoslavije, odnosno nakon raspada ove druge, već i zbog pogubnog angloameričkog uticaja poslednjih decenija dovedeni do statusa incidentne pojave. Tome je doprinela „udvorička“ politika nezameranja, ne znam kome i čemu u sopstvenoj državi.

I dok se u Hrvatskoj deceniju i više uopšte ne uči ćirilica, naša deca već u drugom razredu osnovne škole uče i latinicu, u situaciji kada još nisu savladali ni sopstveno pismo (nekada smo je učili u trećem, a sasvim je dovoljno danas da to bude i u petom, jer ionako kroz internet sve već sami savladaju) a ne znam koji tom Rečnika SANU i dalje nosi od svih napuštenu složenicu „srpskohrvatski“.

Srpski narod je, u nepovoljnim istorijskim okolnostima, u priličnoj meri aktivirao brojne arhetipske mehanizme za opstanak. (To se lako prepoznaje i danas u našim genima, sposobnost snalaženja u nemogućim uslovima, zar ne?) Permanentno „vanredno stanje“ maksimalno je prikazano u jeziku, pismu i narodnoj poeziji. Jezik je slikovit, metaforičan, lako spaja apstraktne pojmove sa konkretnim (pecivo – „potkovica“, autobus – „harmonika“) pismo je najefikasnije na svetu: jedan glas – jedno slovo, a deseterac najsavršeniji i rekla bih, najefektniji stih – stih akcije (po Vinaveru). Patrijarhalno (uglavnom nepismeno) društvo je opstalo na ovim vrednostima (uz pravoslavnu veru) pod turskom okupacijom pet vekova. Srbija nije na vreme zaokružila svoje granice u objedinjene etničke srpske zemlje. Mi sada plaćamo već dvadeset pet godina tu cenu. I nema još kraja. Dodvoravanje Zapadu dalo je firmama zvučne nazive na engleskom, era digitalizacije i interneta čini se da dovršava ubrzano stvari, a vrhunac je u sopstvenoj zemlji priznavanje jezika manjina koji je, u stvari, preimenovani srpski jezik („bošnjački“ ili „crnogorski“). Bilo bi komično, kada ne bi bilo tragično.

Sve što je ćirilica već poodavno je među mladima počelo da liči na zaostalost ili podsvesno – „Istok“, a latinica je postala „in“. Mislim da je i to deo duboke i tragične podele Istok − Zapad koja ide preko našeg tla još od raskola hrišćanstva na katolički i pravoslavni deo i sfere uticaja moći. To je dubok i dugoročan proces i ne vidim mu kraja. Ćirilica će opstati na nivou egzotike ili incidenta, ako se nešto pod hitno ne uradi na najvišem nivou, ali ja ga ne vidim.

Nemamo autoritativan tim koji bi, četvrt veka nakon raspada Jugoslavije, sve jednostavno i brzo doveo na svoje mesto – sposobnih lingvista imamo, nedostaje politička volja. Lično, bilo mi je svejedno kako pišem do 1991, a od tada pišem samo ćirilicom.

U besedi prilikom dodele nagrade izjavili ste da su nam kućišta i zgarišta trajni toposi. Šta su nam pak, po vama, toposi duha i bića nacionalnog? Šta je sa toponimima duha, identiteta? Kako se podiže, gradi srušeno i urušeno u toj sferi?

Da bismo izbegli topos kućnih zgarišta, trebalo je odavno, već na početku 20. veka imati zaokruženu etničku državu, zaštićenu teritoriju, naravno, pre svega, narod u njoj. Jer to je bio san najumnijih srpskih glava i pesnika u 19. veku. Naročito mislim na zauvek propušten istorijski trenutak kada je Kraljevina Srbija kao pobednica u Prvom svetskom ratu, sa milionskim žrtvama, mogla da bira granice – i u svoj sastav uvede sve dinarske Srbe. Umesto njih dobili smo braću Hrvate i Slovence kao nosioce vlasti i u imenu nove Kraljevine, a što je sve rezultiralo ogromnim srpskim žrtvama u Drugom svetskom ratu, upravo sa ovog područja. Previše žrtava za jedan vek. Ovo se vratilo kao bumerang 90-ih: zauvek su proterani Srbi sa tih, inače svojih vekovnih teritorija – od Dalmacije i Vojne krajine, do Slavonije, a u Bosni su se održali uz velike žrtve, dobivši prvi put državnu samostalnost, tj. slobodu, za koju su se borili još od Hercegovačkog ustanka 1875. godine. U jezičkom i istorijskom smislu, u srednjem veku sve je bilo jasno: srpski se govorio na celom Balkanu, bio je diplomatski jezik u Otomanskoj imperiji, govorio se u Dubrovniku. U Sarajevu, Hrvatskoj, Crnoj Gori govori se na mom maternjem jeziku – srpskom (a oni ga mogu zvati kako hoće).

Nedostaje nam čvrst nacionalni program, bojim se i nacionalni ponos, jer se mi svega stidimo i svima se izvinjavamo zbog nametnutog kompleksa 1991 – u jezičkom, državotvornom i nacionalnom smislu, mada tek sada neke stvari izlaze na videlo, nažalost, nakon strašnog primera raspada Jugoslavije. Međutim, mi imamo toliko suprotstavljenih u mišljenju samih Srba, koji možda i nehotice, a moža i svesno rade posao za tuđe interese, a protiv sopstvenog naroda, da to nije normalno.

Kako vidite stanje u srpskoj kulturi danas?

Čak i posle raspada Jugoslavije, a to je negde kada ja „počinjem“, književna scena je postojala – novine su imale svoje kulturne rubrike, donosile vesti, književni život je bio živ i – važan. Prepričavali su se tekstovi, pozajmljivale „Književne novine“ ili „Književna reč“, postojale su moćne i uređene izdavačke kuće, a sve je postepeno nestalo sa početkom 21. veka. Odnosno, pojavili su se časopisi luksuzni po hartiji, prazni po idejama i značaju. Književnost je postepeno skliznula na marginu društvenog značaja, pojavile su se izdavačke kuće sa marketingom i naslovima preuzetim potpuno po zapadnom modelu, nastala je poplava trivijalnih naslova upakovanih u lepe korice („kao omoti od čokolade“, što kaže jedna moja književna prijateljica) i zaista je bilo teško za običnog čitaoca, sklonog knjizi, razlikovati pravu književnu vrednost od „papirnate“. Književna kritika je nestala, barem ona na kojoj smo vaspitavani, intelektualni rad je obezvređen do poniženja. Sa filmom se desila prava katastrofa, mislim na bioskope i na „Avala film“. Prosto je neverovatno: zašto postoji država, ako nije u stanju da spreči krajnje sumnjive neoliberalističke kapitalističke kupovine društvenog i državnog vlasništva, koje je narod ove zemlje na „o-ruk“ izgradio (dakle besplatno, samo sa mnogo entuzijazma i samopregora). Poniženje je kada se četiri najvažnije stvari za jednu državu – kultura, prosveta, nauka i zdravstvo − srozaju na uvredljiv procenat davanja crkavice iz budžeta. A to je elita ovog naroda, najškolovaniji ljudi, koji žive krajnje ponižavajuće, za razliku od mešetara iz političkih stranaka i onih na nekim beznačajnim, a vrlo dobro plaćenim poslovima u državnoj upravi, po raznoraznim agencijama i nevladinim organizacijama.

Kulturnih konzumenata imamo, i ljudi bi masovno odlazili u pozorište, gledali filmove, obilazili muzeje tokom „Noći muzeja“, kada se ne bi svakodnevno borili za golo preživljavanje. A stvaraoci bi morali biti dostojno plaćeni za svoj intelektualni rad.

Ako govorimo o književnim uzorima, koji su vaši?

Odmalena sam volela knjigu, ali ona nije bila jedina ljubav mog detinjstva (slikala sam, svirala). Trkom sam išla gotovo svakoga dana u dečje odeljenje Biblioteke „Đorđe Jovanović“ na Studentskom trgu i uzimala sve nove i čarobnije naslove sa polica. Mislim da je danas mašta dece prilično osiromašena i uništena (očigledno i literaturom koju čitaju) a po Milutinu Milankoviću, ona je osnova svekolikog ljudskog otkrića. Moj apsolutni hit -pisac bio je Branko Ćopić. Rođena sam i rasla sam u srećnom intermecu opšteg poleta u Jugoslaviji šezdesetih, i imala sam utisak da Branko Ćopić piše svoju čuvenu pionirsku trilogiju upravo za mene, i nisam mogla da dočekam nastavak romana „Orlovi rano lete“ (koji sam čitala devet puta i znala celo prvo poglavlje napamet). Išla sam u Osnovnu školu „Janko Veselinović“ na Dorćolu, pa je i Janko ostao jedan od mojih omiljenih, arhetipskih pisaca. Mama je puno čitala, za mene su značajni njeni blagotvorni uticaji (Ruski dom, Knjižara „Prosvete“ i prve knjige koje mi je kupovala) kao što ih je i sa očeve strane bilo, pa njemu mogu da zahvalim prvi ulazak u narodnu književnost i gotovo fizički dožiljaj nekih scena iz pesama o ženidbi kralja Vukašina, Marku Kraljeviću ili Kosovskoj bici. Potom su došle u srednjoj školi moje prve ozbiljne ljubavi − pesnik Branko i srpski realisti. Ali, apsolutna ljubav do sada ostao mi je (a kome nije!) Bora Stanković – on je imao prevratničku ulogu za mene – zahvaljujući njegovoj „Koštani“, prvi put sam se ozbiljno zainteresovala kompletno za naš mentalitet, posredno i za folklor (to mi je bio i maturski rad). Svi ovi nabrojani pisci, čini se, uticali su da odaberem studije književnosti (uz dilemu još oko istorije umetnosti i etnologije). Inače, dela najvećih savremenih pisaca upoznala sam u trenutku kada su fizički nestali – Ivu Andrića iščitala sam celog te 1975, a Crnjanskog 1977. Veliki uticaj na mene je ostavio i Mihailo Lalić (njegov roman „Zlo proljeće“) koga sam i lično upoznala, kao i pesnika Stevana Raičkovića. Značajan je bio Dobrica Ćosić i njegovo „Vreme smrti“ – to je bila knjiga o kojoj se pričalo, i koja je vratila temu Prvog svetskog rata u Srbiju, o njoj nove generacije pojma nisu imale. Naravno, ono što ostaje zauvek, to su i tomovi Tolstojevog „Rata i mira“, ili Šolohovljev „Tihi Don“. No, bilo bi nepravedno da nabrajam dalje, jer je toliko svetskih i domaćih pisaca još bilo bitnih za mene u nekom trenutku života (Margerit Jursenar).

Zato ću zaključiti samo jednim: i svi ostali o kojima sam pisala u proteklih dvadeset pet godina u svojim stručnim knjigama − o savremenicima − u književnoj kritici, ali još više o piscima prošlosti, sa kojima sam godinama drugovala kao sa živim ličnostima − jesu ona imena i učitelji od kojih sam mnogo učila i naučila.

Na kojim knjigama ste se gradili kao pisac?

Drago mi je što ste mi postavili ovo pitanje. Celog veka živim sa knjigom i od knjige. To je (bio) mukotrpan put, ali i moj izbor. Pošto se u ovoj zemlji ne živi od pisanja (znam svega dvoje -troje profesionalnih književnika) nisam se nikad ni usudila da kažem, a kamoli da budem samo to – Pisac. To sam „pomirila“ tako što sam se paralelno bavila naukom (koja zahteva mnogo vremena – a umetnost – celog čoveka) od koje živim: doktorirala sam na narodnoj književnosti Srba Vojne krajine, predajem na fakultetu, pišem knjige i naučne radove, što oduzima mnogo vremena i energije. Ali pisanje nisam nikada, ni za tren napuštala, iako sam se njime bavila sa velikim pauzama. Dovoljno je reći da sam prvi roman objavila 1992. („Pod Mesečevim lukom“ u „Radu“) koji je imao veoma lep odjek, a da je od tada pa do „Povratka u Arkadiju“ prošlo pune 23 godine! Velike pauze se na književnoj sceni (bar danas) ne praštaju, i uvek ste, na neki način, početnik. I ono malo vremena, tek nedelju-dve tokom zimskih ili letnjih raspusta, značilo mi je mnogo. Rezultat toga su i pripovetke objavljene prošle godine („Izidina kopča“, takođe u SKZ, u najužem izboru za Andrićevu nagradu) i sada ovaj roman.

No, prekretnička knjiga u mom životu, pre „Arkadije“, na neki način bila je studija „Žena u srpskoj književnosti“ („Dnevnik“, 2010) koja mi je donela neke pozicije, a posebno književna prijateljstva što su mi obeležila poslednju deceniju. Ta knjiga je imala velelepnu promociju u Rimskoj dvorani, koja se pamti (sa gošćama: Svetlanom Velmar-Janković, Gordanom Ćirjanić, Mirjanom Mitrović, Ljiljanom Šop). To su književnice koje su mi postale u ovoj deceniji ne samo veliki književni učitelji već i književne prijateljice, sa veoma dragocenom prepiskom (poput Svetlane Velmar-Janković, čiji sam odlazak doživela kao lični gubitak). Dobrim delom, iz ovih književnih prijateljstava, rodila se i meni veoma draga knjiga: „Žene govore“ (2013) nastala po ugledu na čuvene intervjue Branimira Ćosića, a kao refleks na Rastkov roman „Ljudi govore“. U njoj je deset razgovora sa deset značajnih žena ove kulture i ovog vremena (profesorki univerziteta, novinarki i književnica, urednica) a njihova sećanja zauzimaju prostor od jednog veka (najstarija sagovornica mi je Dragica Srzentić, koja danas ima 102 godine). Napominjem i divno prijateljstvo sa Milicom Mićić Dimovskom, takođe prerano otišlom književnicom, tu su i dragoceni razgovori sa Verom Cenić, stradalnicom sa Golog otoka, Anom Šomlo iz Izraela, Ljiljanom Nikolić ili profesorkom Radmilom Marinković, kao i sa svim prethodno spomenutim.

Suštinski, poziv pisca sam oduvek smatrala najozbiljnijom delatnošću u životu i mislim da tek u ovim godinama pisac (tu ne mislim na pesnike) tek može da da prave stvari. Nisam od onih (niti sam imala vremena) koji rade na „svom liku i delu“, niti pravim strategiju karijere pa pišem za ciljnu grupu (šta se sada čita, izdavači). Mislim da je u pisanju presudan Talenat.

Takođe, kada pristupate pisanju sa svešću da pišete, ne može ispasti velika umetnost – literatura, a toga je danas najviše, odnosno, danas i u svetu, i kod nas imate više intelektualaca koji pišu nego pisaca. Takva su im i dela. Prava literatura piše se iz podsvesti, iz dubokog unutrašnjeg poriva, arhetipa, sa osluškivanjem jezika. Čitava ličnost stavlja se u pogon. Zato je danas tako mnogo toga lažnog, „papirnatog“.

Svakako, imam još tema – ne samo što Arkadija ima tri dela (ovo je prvi, realizovan kao samostalna celina, međutim, i drugi, koji sam nazvala „Parusija, fusnota Arkadiji“, ima približno toliko strana, a treći je ostao samo kao građa i pitanje je da li će ikada biti realizovan – ukoliko budem radila i živela pod istim uslovima pod kojima sada radim i pišem). Imam i jedan „beogradski rukopis“, jer i mom Dorćolu, na kojem sam odrasla, mnogo dugujem.

Takođe, ako su romani obračuni sa određenim fazama života, onda sam se, dakle, „obračunala“ sa detinjstvom (Arkadija). Na redu je mladost – a to je takođe tema za koju sam građu godinama sakupljala, ali sam nakon svega odustala, smatrajući da još nisam zrela za ovaj poduhvat. Možda je upravo sada došao trenutak za to?

Kao što vidite, nemam problem sa belinom hartije pred sobom. Imam problem samo sa vremenom.

[/restrictedarea]