Politika u fotošopu

Piše Nikola Vrzić

Između „Parova“ i evropskih integracija, vazduplohova i lažnog levičarenja, lepote veće od fotošopa i principijelnih borbi za ličnu korist, Srbija je izgubila politiku a zauzvrat dobila rijaliti šou koji najveće zadovoljstvo pruža samim svojim učesnicima

Grčka je najavila da u petak, 5. juna, neće isplatiti ratu duga od 335 miliona dolara Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) što bi mogao da bude uvod u njen, inače dugo očekivani bankrot; s tim što bi bankrot mogao da bude odložen i do kraja meseca ako MMF, da bi se kupilo vreme za ubeđivanje Aleksisa Ciprasa i „Sirize“ da popuste pred ucenom svojih kreditora, ne pribegne modelu primenjenom na Zambiju pre tridesetak godina, pa Grčkoj dopusti da mu, ako bude u stanju a sva je prilika da neće biti, sve rate duga dospele tokom meseca – ukupno, 1,6 milijardi evra ovog juna ‒ isplati na kraju tekućeg meseca. „Grčka je pripretila da neće isplatiti ratu duga MMF-u ove nedelje, čime je otvorila vrata mogućem bankrotu samo nekoliko sati pre nego što će kreditori, prema očekivanjima, pred Atinu ispostaviti ultimatum da ostvari ekonomske reforme ako želi da dobije novac“, javila je agencija „Rojters“. Dok je holandski premijer Mark Rute rekao da „izlazak Grčke iz evrozone ne može da se isključi“ i da „premošćavanje jaza između Atine i njenih kreditora ostaje teško pitanje“. A vicekancelar Nemačke Zigmar Gabrijel, na sve to, na nemačkoj N24 televiziji izjavljuje da bi „političke posledice grčkog bankrota bile gigantske za evrozonu. Verujem da su mnogi mišljenja da je bolje načiniti bolni raskid sada nego razvlačiti agoniju, ali, ako se kamen izvuče iz Evrope, onda će Evropska unija postati mnogo drugačija“.

[restrictedarea]

 

OLUJA SE SPREMA A šta ćemo, tek, ako i Velika Britanija izglasa izlazak iz Evropske unije? Referendum, do kraja 2017. a možda i ranije, najavila je sad i kraljica Elizabeta Druga. Haotične posledice grexit-a sigurno Britance neće podstaći da glasaju za ostanak u EU.

Pa i da Evropska unija opstane, šta nas tamo čeka? Eno, na primer, Hrvatska će, zbog evropskih propisa koji im nalažu zatvaranje trećine kapaciteta njihovih termoelektrana, najkasnije do 2020. godine morati da zatvori svoje termoelektrane, i struju će Hrvati morati da uvoze u obilnim količinama ako za to budu imali novca. Šta će, kada na nas dođe red da primenimo iste evropske standarde, biti s TENT-om A i B u Obrenovcu, s Kostolcem… šta će onda biti i sa kolubarskim rudnicima koji neće imati kome da prodaju svoj ugalj? Da ne govorimo o novim nezaposlenima, novac ćemo umesto na školstvo, zdravstvo, plate, penzije… trošiti na uvoz struje.

Istovremeno, Evropska unija nas, predviđenim Istočnim (gasnim) lukom, zaobilazi u širokom luku, preko Bugarske i Rumunije. Ali Grčka, njen ministar energetike Panajotis Lafazanis, najavljuje da će na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu (18‒20 juna) potpisati memorandum o podršci izgradnji ruskog gasovoda „Turski tok“ koji treba da prođe i kroz Srbiju na svom putu ka Centralnoj Evropi. Međutim, makedonski premijer Nikola Gruevski – a taj gasovod, pre nego što će ući u Srbiju, mora da prođe kroz Makedoniju – izjavljuje da će njegova zemlja na „Turski tok“ i sve koristi koje od njega može da ima pristati tek ako se o njemu sporazumeju Evropska unija i Rusija; štaviše, objavljen je i dogovor Gruevskog i opozicije, pod EU pokroviteljstvom koje je više ličilo na iznudu, da se vanredni izbori u Makedoniji održe najkasnije do aprila sledeće godine, što je očigledan znak da je Gruevski, posle Kumanova i pokušaja „obojene revolucije“ u Skoplju, počeo da popušta pred evroatlantskim pritiskom…

Na drugoj strani fronta, vesti iz Ukrajine govore da su se – ove srede – borbe ponovo rasplamsale, što uostalom sve vreme i visi nad glavom evropskog mira. Kijevske pučističke vlasti, naravno, već su optužile Rusiju i pobunjenike da su prekršili Minsk 2; zapadni mediji, takođe naravno, došli su i do zaključka da je predsednik Rusije Vladimir Putin započeo svoju letnju ofanzivu u Ukrajini. Hoće li ta tvrdnja poslužiti kao izgovor evroatlantistima za isporuke smrtonosnog naoružanja Ukrajini? Kako će na to reagovati Rusija, a već je upozorila da će posledice takvog poteza biti teške? Šta će, onda, ostati od mira u Evropi?

Ili će da eksplodira u Pridnjestrovlju, s njegovim novim zapadnim susedom, bivšim predsednikom Gruzije Mihailom Sakašvilijem koji je imenovan za gubernatora Odese a već je poznat po napadima na ruske mirotvorce (2008. u Abhaziji i Južnoj Osetiji) kakvi su prisutni i u ovom hronično otcepljenom delu Moldavije. Hoće li time Rusija biti naterana da reaguje vojskom kao i pre 7 godina, i kako će na to reagovati Ukrajina, Moldavija, Rumunija, a Rumunija je članica NATO…

Ili će da eksplodira naš spoljni dug kada dolar ojača zbog kolapsa evra? Ili će taj dug eksplodirati kada američki FED, kao što najavljuje već mesecima, podigne referentnu kamatnu stopu?

Ma koji od ovih događaja ‒ a mogući su svi – ostaviće ozbiljne posledice na Srbiju. Ovo je, naime, vreme uspostavljanja nekog novog svetskog poretka, što se na kraju može završiti i kao očuvanje dosadašnjeg ali svakako neće proteći bez ozbiljnih potresa koji ne mogu da nas mimoiđu sve i da smo Luksemburžani a ne Srbi usred balkanskog, poslovičnog i to ne bez razloga, bureta baruta…

 

RIJALITI SRBIJA Razmišlja li iko u Srbiji o svemu ovome? Razmišljaju li o tome oni koji ovu zemlju vode ili misle da bi trebalo da je vode, to jest, političari odreda, iz vlasti i iz opozicije? Ako i razmišljaju, njihovo razmišljanje o sudbini ove zemlje ne ostavlja traga. U trenutku u kojem bi Srbija morala da razmišlja o svojim strateškim opredeljenjima i najboljim ili pak najboljim mogućim načinima da se očuva, Srbija je ostala bez politike. Politika se u Srbiji, naime, pretvorila u rijaliti šou.

Zašto baš rijaliti šou? Pa zato što se i tamo neko drugi zabavlja ili ne zabavlja a svakako od svega izvlači izvesnu i sasvim ličnu korist, a mi samo gledamo i navijamo i na kraju, kao što se i podrazumeva, nemamo ništa od njihovih zabava i sukoba već ostajemo suočeni sa sopstvenim životima. S tim što ovde nije reč o televizijskom šou programu koji dođe i prođe već, je l‘, o našim sudbinama; o sudbini države, inače jedine koju imamo, da i ne govorimo…

Njihova zabava namenjena nama nije čak ni naročito inspirativna. Ipak, evo čime se oni, zaduženi za Srbiju, bave dok se oko Srbije priprema oluja.

Zorana Mihajlović, potpredsednica vlade Srbije i Srpske napredne stranke, zaključila je da je lepša od fotošopa. „Što bi rekli, ja sam lepša i od fotošopa“, ocenila je potpredsednica vlade za „Kurir“, pošto ju je stranački kolega i poslanik u Skupštini Srbije Vladimir Đukanović optužio da „voli da se sređuje u fotošopu“, a i „neki mediji su svojevremeno objavili da potpredsednica u Nemanjinoj 11, pre nego što medijima da svoju fotografiju, mora da je provuče kroz ovaj (kompjuterski) program da ispegla nepravilnosti“. „Blic“ pak, kao da je „Službeni glasnik“ ili njen službeni glasnik, objavio je da je „Zorana 72 sata na čelu vlade“ zato što u zemlji nisu ni premijer Aleksandar Vučić ni njegov prvi potpredsednik i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, na šta je „Informer“, takođe nekakav službeni glasnik, uzvratio pitanjem Vučiću: „Jesi li lud, glup ili naivan kad trpiš ovu Zoranu?!“ Videćemo našta će da izađe ova sapunica.

Spomenutog pak Ivicu Dačića spomenula je i izvesna Ružica Veljković, koja je izvesnu Natašu Šaviju u rijaliti šou programu „Parovi“ optužila da je sa ministrom spoljnih poslova i prethodnim ministrom policije spavala za 300 evra. „Bivša ‚modelsica‘ Ružica Veljković“ naime, „iznervirana zbog sumnje da ju je dečko Filip Đukić prevario s manekenkom Natašom Šavijom, s kojom se zadržao u ostavi“ (preneo je „Kurir“) „oplela je po svojoj suparnici“. „‚Kurva mala, je… se sa Dačićem za 300 evra! (…) Znam sve političare sa kojima se j… za pare i s kojima je u šemi‘, siktala je mrtva pijana i uplakana Veljkovićeva“, dok se prozvana Nataša Šavija, „šokirana zbog izjave pijane Ružice Veljković“ (i dalje „Kurir“) „požalila baš Aleksandru Požgaju, bivšem funkcioneru SPS-a koji je nekada sarađivao sa Dačićem: ‚Ne mogu da verujem kakva je ku… Zar ne zna da neke ljude ne sme da pominje ovde? Bolesnica jedna! Ovde se osilila. Može da pominje fudbalere, glumce, manekene, ali političare ne sme! Napila se i to priča‘, rekla je Požgaju, koji je i sam priznao da se preznojio kada je čuo čije ime je Ružica izgovorila“. Dok je sam Dačić sve to uglavnom odbio da komentariše, uz poneku pretnju tužbom, i priznao samo da je na surčinskom aerodromu sreo Moniku Beluči koja ga je, pohvalio se, prepoznala…

Ali nije sve ovakva politika. Najozbiljniji udarac aktuelnoj vlasti opozicija nije zadala ni zbog Kosova i Metohije, ni zbog EU integracija koje nas, ako igde, vode samo u NATO, ni zbog stavljanja srpske ekonomije pod MMF-ovo ekonomsko starateljstvo, već joj ga je – najzvučniji udarac – zadala kada je šef poslaničkog kluba SNS-a Zoran Babić, koji je uz to i šef Akcionog tima za reformu političkog sistema što bi trebalo da bude jako važna funkcija, za skupštinskom govornicom otkrio vazduplohov, i to pet puta, i to je, posle teleprontovanja ministra odbrane Bratislava Gašića – kome je već zamereno što je keramičar a ne zbog NATO IPAP sporazuma – opoziciji poslužilo kao krunski dokaz da je aktuelna vlast i nepismena i nesposobna.

 

ZEMLJA BEZ OPOZICIJE Ali to nije i dokaz da nam je opozicija išta pismenija i sposobnija. I može se pretpostaviti i da narod to prepoznaje, što se da zaključiti i na osnovu skromnog odziva na opozicionom mitingu u Kragujevcu prošle subote, na kojem se okupilo između 900 i dve hiljade ljudi; doduše, predsednik Nove stranke Zoran Živković nije bio pozvan da učestvuje na ovom mitingu, inače bi odziv sigurno bio veći makar za oba javnosti poznata člana ove stranke.

Elem, dok nas onoliko loša vlast vodi u totalnu propast kao što to opozicija tvrdi, umesto da ponudi alternativno rešenje koje će nas izvesti iz ovog kruga očaja i izneverenih nada – a takvih rešenja nesumnjivo ima – opozicija se s mnogo više žara bavi sobom nego vlašću.

Demokratsku stranku, iz koje je otišao Boris Tadić da bi ga nasledio Dragan Đilas koga je pak srušio Bojan Pajtić, i sve to u nepune tri godine, već mesecima unazad potresa i novi krug sukoba. Ovog puta je, iako još nije spreman da to i javno prizna, na Bojana Pajtića nasrnuo njegov potpredsednik Borko Stefanović, ideološki ojačan Jovom Bakićem, s tim što bi Stefanović želeo i pomoć Srbijanke Turajlić, novinara Slobodana Georgijeva (BIRN, „Vreme“) ombudsmana Saše Jankovića i Vesne Pešić, jer „to su ljudi koji ulivaju poverenje“, ustvrdio je u intervjuu „Blicu“ 8. februara ove godine.

Borko Stefanović i Jovo Bakić DS hoće da preotmu ili makar da ga pocepaju tako što DS-u nude novu, tobož levičarsku političku platformu koja doduše nikako da bude obelodanjena. Ili je u pitanju puko taktiziranje, ili je platforma toliko dobra da se još piše. U svakom slučaju, prema onome što je isplivalo u javnost putem „Danasa“, u pitanju je običan bućkuriš i puka podvala, rečju, ništa manje od onoga što bi se i očekivalo od čoveka koji je već uhvaćen u obmanjivanju ovdašnje javnosti i izdaji svoje zemlje, o čemu se dokazi nalaze i na stranicama „Pečata“ i u depešama američke diplomatije. U bućkuriš spada onaj deo platforme koji govori o uvođenju obavezne srednje škole, oporezivanju crkava, zakonskoj lustraciji „onih koji su sa pozicija vlasti podržavali genocid…“ besplatnim kartama za autobus, ukidanju lokalnih skupština, preispitivanju validnosti svih doktorata od 1980. godine nadalje… Podvala se pak sastoji u tome što su ozbiljno levičarsko/antiglobalističke – po ugledu na grčku „Sirizu“ – ideje o zakonskom ograničavanju bankarskih kamata, državnim intervencijama u privredi, onemogućavanju prodaje zemlje strancima… pa sve do zabrane „bilo kakvog vida upotrebe GMO“, za koje Stefanović i Bakić kažu da se zalažu, u direktnoj suprotnosti sa uslovima za pristupanje EU, za koje se Stefanović i Bakić takođe zalažu, uskačući sami sebi u usta.

Baš kao i Bojan Pajtić, koji kao da je i sam došao do zaključka da će svoje zalaganje za ulazak u neoliberalnu tvorevinu kakva je Evropska unija ostvariti tako što će glasačima podvaliti svoje tobožnje protivljenje neoliberalnom, to jest pljačkaškom kapitalizmu: „Ekonomsku politiku smo uglavnom prepuštali drugima. Vođena je po međunarodnom diktatu, a diktat je glasio: privatizujte, deregulišite, liberalizujte. Mislili smo da ćemo slušanjem saveta onih koji žive u društvima bogatijim od našeg postati kao oni, a dogodilo se upravo suprotno.“ Doduše, nije nam se baš svima dogodilo to suprotno, u čemu, slutimo, i leži dobar deo razloga zbog čega su i DS i svi njegovi otpaci – nimalo nezasluženo – u dubokoj opoziciji s tendencijom da tamo i ostanu.

Borko Stefanović je, inače, svojim namerama izgleda izazvao ozbiljnu buru u čaši vode; posle tvrdnji, koje je lansirao „Kurir“, da mu u pravljenju stranke pomaže Dragan Đilas – što su obojica demantovali – tabloid „Alo!“ je otkrio da tu stranku, „da ruše Vučića!“, zapravo stvaraju Borko Stefanović i funkcioner SPS-a Branko Ružić koji, kaže „Alo!“, „ume da komunicira sa ‚običnim ljudima‘ i da im se približi“, što je inače poprilično neočekivano od nekoga ko će ostati upamćen i po tome što je rekao „političar sam i to nije za poređenje sa ostalim građanima“…

Ozbiljan je haos, izgleda, i u Socijaldemokratskoj stranci (SDS) Borisa Tadića, koju je napustio njen poslanik Janko Veselinović. Veselinovićev odlazak je, kako tvrdi njegov dojučerašnji stranački kolega Konstantin Samofalov, bio „očekivan“ jer mu „nije ispunjena želja“ da postane predsednik Pokrajinskog odbora SDS-a, dok sam Veselinović navodi da je Tadića napustio zato što „SDS nema jasnu politiku i pravac kojim bi se suprotstavila vlasti SNS-a i SPS-a“ zbog čega će on uraditi baš ono što je Srbiji potrebno: formiraće još jedan opozicioni pokret u kojem će, naravno, biti okupljeni „časni i vredni ljudi koji hoće da se bore protiv laži, prevara i bahatosti“… „Tadićevi traže nove stranke“, tvrdi i „Danas“ pre neki dan, navodeći da „poslanici i članovi“ Tadićeve partije „traže način da ostanu u politici tako što će se ili vratiti u DS ili priključiti potpredsedniku demokrata Borislavu Stefanoviću, za kojeg se uveliko u javnosti priča da će napustiti stranku…“

Nije mnogo drugačije ni na drugoj strani političkog spektra; Demokratska stranka Srbije, umesto da iz sve snage napadne Vučićevu vlast zbog EU/NATO integracija, MMF-ovske ekonomije… i da je, makar i upola glasa, podrži u odbijanju da uvede sankcije Rusiji – pošto je dosledna borba za svoju politiku krasila tu stranku dok je na njenom čelu bio Vojislav Koštunica – svoju snagu iscrpljuje u unutrašnjem sukobu oko učešća u gradskoj vlasti u Beogradu a pritom neprimetno klizi ka stavovima DS-a (i evroatlantista koji su bili i ostali glavni inspiratori ove stranke) oko, na primer, ombudsmana Saše Jankovića, i s tim u vezi je vrlo interesantno zapažanje novinara Željka Cvijanovića da „stranci nikako neće propustiti da pitanjima koja pred Vučića postavlja liberalna javnost pridruže makar deo suverenističkih stranaka. Ko misli da je to nemoguće, neka pogleda kako danas liberali lepo sarađuju sa delom nacionalne intelektualne scene. Vodeći Srbiju u epohu petog oktobra 2.0“.

Sve u svemu, Srbija danas, očigledno, nema svoju politiku. Nema krupnog političkog pitanja oko kojega se političari ne slažu i oko kojega javnost vodi polemiku. Politiku je zamenio rijaliti šou u kojem političari samo traže način da ostanu u politici. Kako nam se to dogodilo? Kratak odgovor je: tako smo glasali. Pojašnjenje je samo malo duže: otkada smo Koštuničin DSS svojim glasovima izbacili iz Skupštine Srbije i na marginu javnog života, u javnom životu i u Skupštini Srbije nastalo je potpuno saglasje oko najkrupnijeg našeg političkog pitanja, a to je pitanje puta Srbije ka Evropskoj uniji koje u sebi nosi i sva ostala. Bespogovornim opredeljenjem da idemo ka toj EU, pristali smo i da nam neko drugi piše zakone i Ustav i uređuje javni život, o čemu sasvim eksplicitno govore i Pregovarački okvir za pregovore sa EU i NATO IPAP sporazum koji je početkom ove godine stupio na snagu. Oko čega će, onda, političari da se glože, kada se u tom klečanju pred EU i NATO slažu u potpunosti? Ne ostaje im ništa drugo osim da rade ovo što i rade, pretvarajući srpsku politiku u rijaliti šou koji možemo samo da posmatramo. I od kojega nemamo baš ništa.

I neka nam je Bog u pomoći kada situacija u našem okruženju, na koju smo upozorili i na početku ovog teksta, počne da se raspetljava…

[/restrictedarea]