Odlomci iz Dnevnika – Građa za rečnik / 1

Milovan Danojlić

Amalgam

Amalgam je hemijski proces stapanja žive sa drugim metalima, pri  čemu se dobija kompaktna legura. Osim u hemijskoj, reč susrećemo i u vojnoj terminologiji, gde označava sjedinjavanje jedinica različitog roda i porekla, dok se u javnom životu pojam uzima u prenosnom značenju, sa ciljem da se određena pojava, ili ličnost, povežu sa kakvom naoko bliskom, a nesrodnom pojavom, i tako izopače. Primera radi, veoma je rasprostranjeno mešanje patriotizma, nacionalizma i šovinizma, genocida i izolovanih zločina, Islama i fundamentalizma … Uz političku zlonamernost često, i prirodno, ide neznalaštvo. Nedavno, jedan naš ministar pomenu, o istom trošku, četnike i ljotićevce, iako su oni, na terenu, održavali vezu jedino preko puščanog nišana. Na procesu generalu Mihailoviću, 1946, načinjen je vulgaran amalgam tako što je, u istom postupku, suđeno i Dragom Jovanoviću, nemačkom pomoćniku u okupiranom Beogradu, gonitelju kako komunističkih ilegalaca, tako i ravnogoraca. U takvom društvu, slika unapred osuđenog generala postala je još mračnija. Pola veka su Nedić i Pavelić stajali na istom stubu srama, iako je Nedić, kao prinudni upravnik porobljene zemlje, samoubijen u Beogradu, dok je Pavelić, poglavnik nezavisne države, umro prirodnom smrću u Madridu.

Naši napredni rukovodioci su, tokom niza godina, uspeli da demonizuju i u paklu ujedine sve svoje protivnike, načinivši neviđenu hemijsku smešu, iz čega je nastala zbrka u glavama školske omladine, pa je poništenje presude D. M. zbunilo i neke dobronamerne ljude, uverene u tačnost onoga što već pola stoleća i vrapci cvrkuću na grani.

[restrictedarea]

Fašizam

Ova reč je odavno prestala da označava državno uređenje sa jednopartijskim sistemom, korporatističkim ustrojstvom privrede i prenaglašavanjem nacionalnih vrlina, da se pretvori u poganu etiketu, uvredu i psovku. Fuj, fukaro fašistička! Takva je dobrodošlica priređena Peteru Handkeu u Oslu, ispred dvorane gde ga je čekala diploma Ibzenove nagrade. Manifestanti su našli pokusnog kunića na kome će potvrditi svoja ispravna uverenja. Uzaludni su bili piščevi pokušaji da zapodene razložan dijalog i raščisti nesporazum. Sve je jasno, tu nema šta da se raščišćava! Jaka idejna uverenja najčešće počivaju na maglovitim polazištima. Čim se prebace na osvetljeno tlo, takvi angažmani gube pogonsku silu.

Gomila gnevnih bukača o Handkeu ništa nije znala, niti je šta od njega čitala, kao što je i njena obaveštenost o Srbiji, kojom se pisac kompromitovao, bila preuzeta od propagande i površna. Ko traži pravdu za Srbiju, mora da je fašista. Nepoznavanje predmeta zamenjeno je uputstvom šta o njemu treba misliti.

Nije lako biti antifašista u vremenu kad su svetski nosioci tog zla Srbi. Moderni borci protiv kukastog krsta, na čelu sa B. A. Levijem, nisu imali sreće da žive u doba Hitlera, Musolinija, ili, u Norveškoj, za vlade Vidkuna Kvislinga, gde bi se potvrdili kao divjunaci, pa sad nastupaju kao loši glumci na provincijalnoj pozornici istorije. Kakvi smo mi, Srbi, fašisti, takvi su i oni antifašisti. Da čovek zažali što je Višnji milostiv i oprašta onima koji ne znaju šta čine.

Mali paradoksi

Evo gde veliki pobornici pravne države brane presudu sa staljinističkog procesa iz godine 1946; gde mezimci bivšeg režima, usvojeni od ujka-Sama i zastupnici euroatlantskih integracija sipaju otrov na generala posmrtno odlikovanog od predsednika njihovih voljenih SAD; gde sin generala iz pobedničkog tabora preti pobeđenima da će ih još ćerati, pozajmljujući tu ironičnu krilaticu iz poeme četničkog sina, pošto sam nije u stanju da smisli nešto slično, ali je zato, kao protivnik govora mržnje, rešen da mrzi do istrage njihove ili svoje. Tolika je, na Balkanu, ljubav prema mržnji, i takva je snaga kokošjeg slepila nesposobnog da uvidi razliku između saradnje s okupatorom i kontrarevolucionarnog otpora boljševizaciji zemlje…

Zločina je, dakako, bilo i na jednoj i na drugoj strani, jer je građanski rat, sam po sebi, grozno zločinstvo. Pobednici su svoja bezakonja sprovodili i u nekoliko godina po završetku sukoba, o čemu svedoče masovne grobnice po jarugama i stadionima. Oni ta nepočinstva sebi praštaju. Borili su se za lepši i pravičniji svet od koga danas nema traga ni glasa, i za zbraćenu zajednicu Južnih Slovena udavljenu u krvoproliću devedesetih godina. Savest im je mirna: danas uživamo plodove njihove borbe.

Svedok sa lica mesta

Džasper Rutem (Jasper Rootham) u knjizi sećanja „Promašeni pucanj“ (Miss Fire) daje izveštaj o onome što je, kao britanski izaslanik kod homoljskih četnika, video i čuo u drugoj polovini 1943, i prvoj polovini 1944. Razočaranje je obostrano. Engleski major uzalud očekuje akciju protiv Nemaca, a domaćini englesku isporuku oružja. Rutemu posebno ide na živce taktika oklevanja i nada u virtuelno savezničko iskrcavanje, u kom trenutku je predviđen svenarodni  ustanak protiv Nemaca. Za engleskog oficira, svaki ubijeni Nemac je opipljiv doprinos ratnim naporima Imperije. Cenovnik po kome se za jednog ubijenog Nemca ima streljati stotinu Srba najpre mu izgleda sumnjiv i naduvan, a potom, eventualno prihvatljiv. Od Francuza, Belgijanaca i Holanđana, takvo se žrtvovanje nije tražilo; naše su se glave, na svetskoj berzi, kotirale niže. Ideološki sukob između monarhista i vizionara boljševičkog Raja Rutem ocenjuje kao besposlicu. Njemu ne preti opasnost življenja pod komunističkim bezvlašćem.

Za godinu dana, koliko je proveo u šumama istočne Srbije, Rutem nije uočio nijedan slučaj saradnje s okupatorom, sem ako se pasivnost jedinica Velimira Piletića ne ubroji u kategoriju „objektivne kolaboracije“, što spada u vratolomije marksističke dijalektike. U dobru zasnovanost straha od represalija on će se uveriti tek kad, posle četničkog napada na lađu kod Kladova i ubistva nemačkog kapetana, u Beogradu, za odmazdu, bude streljano 150 talaca. Ta vest ga je potresla, a srodnike pobijenih, verujemo, još više.

U relativno značenje reči „kolaboracija“ Rutem će se uveriti u trenutku kad jedan član engleske Misije dobije tešku  telesnu povredu. Četni lekar mu nije mogao pomoći pa je, tajnim kanalom, pozvan doktor iz Žagubice. On je, izloživši opasnosti sebe i svoju porodicu, došao u šumsku bestragiju i olakšao stanje ranjeniku. Imao je nemačke isprave, bio je legalizovan kod okupacijskih vlasti. „Da li je ovaj lekar kolaboracionista?“, pita se Rutem i, sam sebi, nevoljno odgovara: „Nije“.

Rutemova knjiga je objavljena kod nas i mogli bi je, uz nesumnjivu dobit, čitati naši neoantifašisti, nesposobni da, u istorijskim zbivanjima, osim crne i bele, uoče još neke boje i prelive. Tako, čusmo, u skorašnjoj raspravi na Televiziji, mišljenje da je, posle pokolja u Kragujevcu i Kraljevu, trebalo, ipak, nastaviti borbu… Da su oni, koji to govore, čuli kuknjavu po selima Šumadije, i videli crne barjake ispod streha, možda bi uzeli u obzir i opravdanost drukčijeg prosuđivanja.

Pesnik Rene Šar, organizator Pokreta otpora i komandant gerilskog odreda u Gornjoj Provansi, ostavio je nezaboravan  zapis o pogubljenju jednog borca uhvaćenog u nemačkoj raciji. Sakriven u šumi, Šar je, sa svojom jedinicom, posmatrao pogubljenje zarobljenika. Bio je dovoljan jedan pokret rukom, jedna kratka komanda, da se pokosi streljački vod i spase život vojnika. A potom? Okupator bi izveo kaznenu ekspediciju, spalio selo i pobio njegove žitelje.

Rene Šar je stegao zube i pustio Nemce da obave svoj posao. On se borio za slobodan život Francuske i Francuza, a ne za njihovu veličanstvenu smrt.

[/restrictedarea]