O pravdoljubivom individualizmu srpskih pisaca: Kako je Srbija dostigla Evropu?

Profesor Leon Kojen nam svojom knjigom U traženju novog – Individualizam i liberalni duh u srpskoj kulturi 1894 –1914 (Čigoja štampa) objašnjava na koji je način naša kultura ove ideje prihvatila u njihovom klasičnom smislu i kako je slobodu pojedinca smatrala nerazdvojivom od pojma zajednice

Piše Vladimir Dimitrijević

Postoje knjige koje se čitaju sa olovkom u ruci – radi podvlačenja, vađenja beležaka, razmišljanja uz tekst. Takvim knjigama se vraćamo, uzimamo ih kad smo u nedoumici. Ponekad čitamo po dve-tri stranice radi zadovoljstva, kad se uželimo dobrog stila i nadilaženja haotične svakodnevice – jer, dobro napisan tekst je dokaz da je čovek slovesno i gradilačko biće, iako njegovi postupci u svagdašnjici često dokazuju da je u njemu jača rušiteljska iracionalnost. Ovakve knjige se pišu na osnovu višedecenijskog iskustva, a lektira korišćena za njihovo oblikovanje je samo podsticaj da se kaže ono lično, što i jeste novo i vredno.
Toj vrsti knjiga pripada i studija Leona Kojena, U traženju novog, koja se bavi individualizmom i liberalnim duhom u srpskoj kulturi u njeno zlatno doba, od 1894. do 1914. Ona nam objašnjava kako je bilo moguće da se, u jednom kairosu, pojave takve spisateljske veličine kakve su Jovan Dučić, Milan Rakić, Sima Pandurović, Vladislav Petković Dis, Isidora Sekulić, Veljko Milićević, Milutin Uskoković, Bora Stanković, kritičari poput Bogdana i Pavla Popovića i Jovana Skerlića, ili istoričari kakav je Slobodan Jovanović.
I zaista – kako je to bilo moguće u maloj, dvomilionskoj Srbiji, koja je tek izlazila iz svoje vekovne patrijarhalnosti u visokorazvijenu Evropu, odavno načetu crvom sumnje, iz koje je Bodler progovarao: „Mi smo demokratizovani i sifilističari“?
[restrictedarea]

KAKO RAKIĆ PRIHVATA ZAVET? Tumačeći „Na Gazi Mestanu“ Milana Rakića u novom ključu, ključu kulturološke paradigme epohe u kojoj su ovi stihovi nastali, Leon Kojen ukazuje na činjenicu da lirsko ja Rakićeve pesme „govori u ime novog, individualističkog morala, koji podrazumeva slobodno, potpuno svesno opredeljenje za svaki ideal koji se prihvata, pa tako i za tradicijom posvećen kosovski zavet i u njemu sadržanu ideju nacionalnog oslobođenja /…/ Tek je slobodno i sa punom svešću izabran ideal autentično prihvaćen, a ne samo na veru preuzet vaspitanjem i životom u određenoj sredini: Svesna ljubav ima dublje i nesravnjeno pouzdanije motivaciono dejstvo od pobuda stečenih bez pravog razmišljanja o ciljevima za koje verujemo da treba da rukovode našim postupcima /…/ Trebalo je da prođe nekih pola veka pa da – u komunističko vreme kada je individualizam kao takav bio sumnjiv a slobodno prihvatanje moralnih ideala bilo zamenjeno usrdnom poslušnošću ideologiji i vođi (ili, tačnije, vođi i ideologiji) – ovi Rakićevi stihovi postanu predmet čuđenja i podsmeha“.
Cela epoha koju Kojen opisuje može se razumeti sa ove, „rakićevske“ stajne tačke.

SAMOPOUZDANJE I SAMOKRITIČNOST Naša kultura zlatnog doba je prihvatila individualizam i liberalizam u njihovom klasičnom značenju, kao ideje o slobodi pojedinca, svesnog i odgovornog, ali koji je, baš zato što je takav, istovremeno kadar i da bude čovek zajednice, jer je stvaralac. Takav čovek je i borac za slobode u društvu, jer po ocu liberalizma, Džonu Stjuartu Milu, istina proističe iz slobodnog sučeljavanja različitih mišljenja.
„Svojim samopouzdanjem spojenim sa samokritičnošću, svojom verom u to da bar u stvarima duha i umetnosti nema više instance od samih stvaralaca, svojom spremnošću da pod unutrašnjim impulsom krenu novim putevima, svojom sposobnošću da asimiluju uticaj većih pisaca ili mislilaca čuvajući istovremeno svoju originalnost – to razdoblje još uvek ima mnogo čemu da nas nauči“, kaže pisac knjige U traženju novog.
Stvaraoci novog pokolenja, među kojima su, pored već navedenih, bili i Veljko Petrović, Danica Marković, Ivo Ćipiko, nisu bili spremni da prihvataju konvencije i ograničenja na koja su pristajale prethodne književne generacije. Čak i Jovan Skerlić, koji je umeo da bude moralista na ivici patriotskog utilitarizma, nikad nije prešao granicu dobrog ukusa u zahtevima postavljenim stvaraocima. On je jasno tražio od kritičara da bude protejski duh koji može da dopre do srži piščevih umetničkih zahvata, pri čemu ne sme da ima predubeđenja, jer je uveren samo u suverenost čovekove slobodne misli.
Stvaraoci ove epohe su jasno odvajali književnost od politike. Ali, i u politici su bili slobodoljupci. Njihov individualizam je, po Kojenu, bio „pravdoljubiv“, pa se nije mirio sa nasiljem u ime „državnog razloga“, kojim su se često koristili poslednji Obrenovići. Uz široko prihvatanje ideje narodnog suvereniteta, takav individualizam, koji nije radikalno poricao ulogu države (pogotovu u opštem podizanju narodne prosvećenosti i blagostanja) doprineo je uspostavljanju stabilnog demokratskog poretka od 1903. do 1914. U tom poretku, uprkos često žestokih sukoba političkih mišljenja, nije bilo ni pomena o povratku na lični režim. (Vredi pomenuti da je kralj Petar Prvi, jedan od simbola „Periklove epohe“ srpske demokratije, svojevremeno preveo ključnu knjigu Džona Stjuarta Mila, „O slobodi“).

„SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK“ PREPORODA Zahvaljujući radikalnim stavovima, pre svega avangardista i njihovih sličnomišljenika u doba posle Drugog svetskog rata, „Srpskom književnom glasniku“ (SKG) i danas se pristupa sa izvesnim podozrenjem: od Vinavera do Zorana Mišića to bi trebalo da je časopis paradigmatično „konzervativan“, „skerlićevski jednouman“ i „bogdanpopovićevski“ sklon praznom esteticizmu. (Setimo li se samo silnih parodija u Vinaverovoj „Pantologiji“, poput one da su načela Popovićevog shvatanja poezije da pesma mora biti napisana, ne sme biti prepisana i mora biti potpisana, biće nam jasno da su neki književni istoričari ove parodije, zbog njihove stilske efektnosti, doživljavali kao naučne dokaze za svoj stav prema, pored „Letopisa Matice srpske“, najznačajnijem našem književnom časopisu.)
Kojen je, ubedljivo, pokazao da su u pitanju zablude. SKG je bio sasvim otvoren časopis, u kome je vrednost ponuđenog teksta stajala iznad bilo kakve, pa i književne, ideologije. Uostalom, i avangardisti, koji su kasnije gradili svoj kolektivni identitet na kritici „Glasnika“, od Vinavera do Marka Ristića, u njemu su objavljivali svoje radove i pre i posle Prvog svetskog rata. „Glasnik“ je naročito podržavao mlade pisce, poput Veljka Milićevića i Milutina Uskokovića. Skerlić, stalna meta avangardističkih invektiva, upravo je prvi, još 1909. i 1910, objavio Vinaverove „Priče koje su izgubile ravnotežu“. I Isidora Sekulić, koju je Skerlić u jednom trenutku optužio za neku vrstu knjiškosti inspiracije, imala je u časopisu svoje mesto.
U tom smislu, postojanje SKG je, i posle Prvog svetskog rata, bilo utemeljeno na načelu polifoničnosti i estetske vrednosti teksta koji se objavljuje. Jedan pored drugog, našli su se u njemu i Rastko Petrović, i Momčilo Nastasijević, i Ivo Andrić; raspon se kretao od Šantića do Crnjanskog. Po programskoj reči Skerlićevoj, koja je ostala da važi godinama posle njegove smrti, „u njemu su nalazili mesta i najstariji i najmlađi pisci naši, i oni koji imaju velika imena i oni koji se dotle nikad nisu javljali, i oni koji su se držali starih tradicija i oni koji su udarili sasvim novim putevima“.
To je, po Jovanu Dučiću, značilo da „književnost pripada samo književnicima i /da/ treba uzeti umetnički instinkt za najveće svoje umetničko merilo“.

ZABLUDA O DISU Ukazujući na činjenicu da realni Skerlić nije ono što bi avangardističko karikiranje htelo da jeste, Kojen, naravno, ponavlja sa ostalima da je autor „Pisaca i knjiga“ promašio pišući o Disu. Ali, taj promašaj nije bio puki plod utilitarističke uskogrudosti, nego, što je mnogo važnije, činjenice da je njegovo pesništvo bilo iza „horizonta očekivanja“ onovremene kritike i publike. Čak i Dimitrije Mitrinović, koji je Disu priznavao da je pravi pesnik, nije ga dovoljno razumeo, i smatrao je Disov put ćorsokakom. Svetislav Stefanović je bio jedan od retkih koji su ga i branili i razumeli. O čemu je reč? Kako je došlo do pogrešnih čitanja pesnika „Tamnice“?
Kojen kaže, povodom pesme „Gladi mira“: „Ne samo u Disovo vreme nego ni kasnije, možda sve do najbolje pesme srpskog nadrealizma, ‚Zamenica smrti‘ Dušana Matića, srpska poezija ne poznaje ovako zgusnutu metaforičnost, gotovo iz stiha u stih.“
Tek su dolazeći mogli tu zgusnutu metaforičnost da prihvate i da je tumače u pravom kontekstu. Neki od njih, poput Vinavera, Skerlićevo nerazumevanje Disa, uslovljeno ne samo „ideološkim“ nego i čisto književnim razlozima, pretvorili su u „dalekosežna uopštavanja“ (Kojenov izraz) na osnovu kojih je građen avangardistički mit o jalovosti njima prethodećih kulturotvoraca, o „dobošima i trokutima“ (Crnjanski) literature nastale pre Velikog rata.
To, međutim, ne znači da su Popović i Skerlić zaslužili da na njih gledamo samo Vinaverovim očima.

MODERNOST NASPRAM MODERNIZMA Završni deo Kojenove studije posvećen je razmatranjima estetskih shvatanja Bogdana Popovića (umetničko delo treba da budi emocije, da ima vlastitu, originalnu zamisao i da poseduje organsku celovitost). On ukazuje na značaj Popovića kao širokog intelektualca koji je umeo da vaspitava ukus pokolenja, ukazujući, od samih početaka svog rada, da mi imamo književnih talenata, ali da nam nedostaje književne kulture, zbog čega treba stvaralački čitati inostrane autore.
Kojen nas podseća na činjenicu da su dela naših pisaca od 1894. do 1914. moderna, ali ne i modernistička, da ne pripadaju modernizmu kao posebnom književnom pravcu. Snažni individualizam onovremenih stvaralaca nije se uklapao ni u kakve manifeste i škole kakvi će se javiti među avangardistima, od ekspresionista do nadrealista, ili kod pripadnika „socijalne književnosti“.
Autor studije U traženju novog kritikuje uredničko opredeljenje poslenika edicije „Deset vekova srpske književnosti“ da sa vidika novog čitanja tradicije uklone, između ostalog, stvaralaštvo Rakića, Pandurovića, Disa, Ćipika, Milićevića, Uskokovića, rana dela Isidore Sekulić, kritike Bogdana Popovića, vrsne istorijske portrete Slobodana Jovanovića itd. I zaista – nejasni su razlozi tog uklanjanja, osim, u šta ne želimo da verujemo, u našoj posvemašnjoj samovolji i sklonosti preuprošćavanjima.
Čitaocima iskreno preporučujemo delo koje nam, jasno i objektivno, pokazuje da je srpska kultura odavno doputovala u Evropu, i da današnje srbofobično EUropejstvo onih koji u nas zapadne interese maskiraju u zapadne vrednosti nema nikakve veze sa činjenicama.
I, pripremite olovku za podvlačenje. Grafitnu, po mogućstvu, i mekog srca, da lepo opremljeno delo ne biste oštro izbrazdali. Jer, ima mnogo mesta vrednih da se podvuku.
[/restrictedarea]