NATO senke na ruskom nebu

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Amerikanci više i ne postavljaju pitanje da li je Rusija neprijatelj, već se aktivno pripremaju za rat, ulažući ogromna sredstva i prebacujući masovno tenkove i vojnu tehniku na ruske granice

Amerika se sprema za rat protiv Rusije, dovlačeći svoje teško naoružanje i tenkove na teritoriju istočnoevropskih i pribaltičkih zemalja. Ova vest je utoliko značajnija, jer ju je prvi objavio provladin „Njujork tajms“, pozivajući se na izvore iz Pentagona. Kako je predočeno, američka vojska namerava da prebaci na ruske granice svoju oklopnu tehniku, tenkove i transportere kako bi mogla operativno da odreaguje na ruski napad. Tehnika će biti dopremljena u Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Poljsku, Rumuniju, Bugarsku i, moguće, Mađarsku. Njom će da upravljaju, u prvo vreme, američke privatne vojne kompanije. Kako se navodi, ovo prebacivanje sada treba da odobri američki sekretar za odbranu Ešton Karter, a zatim i američki saveznici na čiju teritoriju se ove snage prebacuju, ali reklo bi se da je to, bar sa američke strane, sada već puka formalnost.

 

OTISAK STOPALA Tako se kristališe nova slika – ako SAD pođu na radikalne mere i prebace svoje naoružanje, na granicama RF će se koncentrisati zapadna vojna sila uporediva sa nivoom Hladnog rata. I tada niko više neće moći da kaže da Amerika nije vojna pretnja za Rusiju. Jer, kada neko dovuče nekoliko hiljada vojnika i tenkova sa udaljenosti od nekoliko hiljada milja – i sa drugog kontinenta – na vašu granicu, samo krajnji licemer ili glupak može i dalje da tvrdi da je reč o odbrambenom potezu. O tome svedoče i ranije obznanjeni američki planovi o razmeštanju nuklearnih raketa i sistema protivraketne odbrane na teritoriji Evrope, koja očigledno ponovo postaje hladnoratovski poligon i sve manje prijatno i bezbedno mesto za život. Da je vrag odneo šalu, vidi se i iz toga što je posle mnogo vremena ponovo proradio „crveni telefon“ između Bele kuće i Kremlja, uspostavljen posle Kubanske krize.

[restrictedarea]

Ono što može ohrabriti Amerikance jeste i činjenica da je današnja Rusija znatno slabija nego bivši SSSR ne samo ekonomski već pre svega kada je reč o vojnim potencijalima i geostrateškim pozicijama, imajući u vidu da je „linija fronta“ sada pomerena oko dve hiljade kilometara istočno, bliže Moskvi. Sa druge strane, iako ekonomski stagniraju, pa čak i nazaduju, u vojnom i geopolitičkom smislu SAD su nikad jače. Tomaš Semonjak, vicepremijer i ministar odbrane Poljske, nekadašnje važne članice sovjetskog bloka, saopštio je prošle nedelje, ne bez izvesnog sladostrašća, da vodi intenzivne pregovore o razmeštanju skladišta američke teške vojne tehnike na teritoriji ove zemlje. Naglasio je da je to „još jedan korak ka jačanju prisustva SAD u Poljskoj i u regionu“, preciziravši da je reč o oklopnoj tehnici. Cilj Poljske, dodao je, jeste povećanje američkog vojnog kontingenta u Poljskoj i drugim zemljama regiona.

Tako se vidi da je ovo već čitav plan. Sveobuhvatan, sinhronizovan i dogovoren. On uključuje ne samo zemlje „poljskog regiona“ nego i mnoge druge, kako članice NATO, tako i one koje su formalno izvan ovog vojnog bloka. Semonjak je otkrio logiku Pentagona: u slučaju potrebe, ljudstvo je relativno lako moguće brzo i operativno prebaciti, ali je neophodno da ratna tehnika i infrastruktura već budu pripremljene. To znači da SAD i NATO više i ne postavljaju pitanje – da li je Rusija neprijatelj. Oni se aktivno pripremaju za rat u narednim godinama, ulažući ogromna sredstva. Kako je istorija do sada pokazala, ako Amerikanci negde vojno dolaze, tada dolaze sa dugoročnim ciljevima. Oni to nazivaju „futprint“ – otisak stopala. Tako je sa Baltikom, Balkanom, Poljskom, Ukrajinom, Kavkazom… Sve veći broj vojnih manevara SAD i NATO u ovim područjima pokazuje da oni neće dobrovoljno odustati. Zato njihove aktivnosti na Baltiku treba da zabrinu sve one u svetu, a pogotovo u Evropi, koji su željni mira i ekonomskog razvoja.

 

PRLJAVI POSAO VAŠINGTONA Ali, daleko od toga da je reč samo o Baltiku, gde se ratne pripreme odvijaju ubrzano i manje-više transparentno. Isti, pa i još gori procesi se odvijaju u Ukrajini, gde američki instruktori preuzimaju pod svoje čitavu kijevsku vojsku. Njihov cilj je da „nauče Ukrajince da ratuju“ i tako svojim rukama završe prljavi posao umesto Vašingtona. Ali, ni to nije sve. Američki senator Džon Mekejn je, još pre godinu dana, upozorio da je Moldavija sledeća na udaru „ruske agresije“. Naravno, mogućnost ruskog napada na ovu državu još je manja nego u slučaju baltičkih republika, ali to ne znači da se opasnost ne nadvija i nad ovom teritorijom. Prava meta agresije, kako sada izgleda, mogla bi biti nepriznata Pridnjestrovska Moldavska Republika (PMR) koja će 2. septembra ove godine obeležiti dve i po decenije od proglašenja nezavisnosti. Pre devet godina, 97 odsto građana PMR glasalo je na referendumu za pripajanje ove republike Ruskoj Federaciji.

U punoj sinhronizaciji sa Amerikom i NATO, predsednik Ukrajine Petro Porošenko imenovao je nedavno bivšeg gruzijskog šefa države Mihaila Sakašvilija, za kojim je u sopstvenoj državi raspisana poternica, za gubernatora Odeske oblasti. Tako Odesa, njena strateška luka i izrazito prorusko stanovništvo, a posebno ukrajinsko-pridnjestrovska granica, prelaze pod direktnu kontrolu Vašingtona. Prema glavnom gradu PMR, Tiraspolju, od sada je onemogućen bilo kakav vojni i privredni transport. Istovremeno, blokada PMR uvedena je i sa druge strane granice, iz matične Moldavije, koja je odnedavno počela i da deportuje pripadnike ruskog mirovnog kontingenta koji pokušavaju da dođu do svoje baze na levoj obali Dnjestra. Sve ukazuje da se i ovde nazire vojni sukob, čime se linija fronta jasno ocrtava – od Baltika do Crnog mora, sa dubokom pozadinskom pripremom u Istočnoj Evropi i na Balkanu. Po logici: ko nije s nama, taj je protiv nas.

Koliko je sve poprimilo ozbiljne razmere, svedoče i aktivnosti ukrajinske armije, koja je već prokopala 35 kilometara rovova duž granice PMR i aktivno uništava sve lokalne puteve koji vode od Odese prema Tiraspolju. Na samoj granici podižu se utvrđene tačke, Ukrajinci ih ojačavaju vrećama sa peskom, snajperima, mitraljeskim gnezdima. Ruski državljani više ne mogu da pređu iz Ukrajine u PMR, ni obrnuto. Kijev i Kišinjev uveli su i totalnu ekonomsku blokadu Tiraspolja, pa je PMR već skresao sve plate za trećinu kako bi donekle očuvao slabašnu državnu kasu. Sa druge strane granice, u Moldaviji, u toku je potpuna rumunizacija, koja se ogleda i u odbacivanju ćirilice i prelasku na latinicu, dok u PMR i dalje važi trojezičnost – ravnopravni su ruski, ukrajinski i moldavski jezici, jer svaki od ovih naroda čini trećinu stanovništva republike.

Pre manje od mesec dana, 21. maja, ukrajinska Vrhovna rada poništila je pet značajnih sporazuma o saradnji sa Moskvom u vojnoj sferi, uključujući i onaj o tranzitu ruske vojske u Pridnjestrovlje. Tako se PMR našla u potpunoj blokadi, vojnoj i ekonomskoj. Kijev najavljuje da će na granici PMR rasporediti dodatnih 6 000 vojnika, pa je pred Moskvom teška misija da odbrani ovu republiku, površine nešto više od 4.000 kvadratnih kilometara, ali izuzetno dugačku (400 km) i usku (na pojedinim mestima sužava se na samo 25 km). Osim toga, ne nekoliko mesta, uključujući i njen središnji deo, ova teritorija ispresecana je enklavama pod kontrolom Kišinjeva. Tako se pola miliona Pridnjestrovljana našlo odsečeno i ispresecano, pa je njihova jedina nada ruski mirovni kontingent – naslednik 14. armije SSSR, čiji je poslednji komandant bio legendarni general Aleksandar Lebed.

Poseban začin u celoj priči je to što u PMR živi oko 160 000 građana Rusije i oko 100 000 ukrajinskih državljana. Ruskim snagama na terenu može ići na ruku to što njih i moldavsku armiju razdvaja velika reka Dnjestar, ali i objektivna slabost vojnih snaga potencijalnih protivnika, kako Kišinjeva, tako i Kijeva. Ali zato su tu NATO, Amerika i Rumunija da priskoče u pomoć, jer je Bukurešt već preuzeo komandovanje moldavskom vojskom, a Vašington ukrajinskom. Sve to opasno podiže temperaturu na terenu, raspaljuje maštu i ambicije ruskih protivnika. Posebno to što je nekada moćna ruska vojna grupacija sada spala praktično na dva-tri motorizovana bataljona, a ukupna brojnost mirovnog kontingenta ne prelazi 1 700 ljudi.

Sa druge strane, opšta mobilizacija dovela bi brojno stanje armije PMR do brojke od 50 000 ljudi spremnih da se bore do kraja, ali bi ta armija bila prilično slabo naoružana i opremljena, a eventualna pomoć Moskve bila bi otežana zbog potpune neprijateljske blokade i nepostojanja kopnene ili morske granice sa Rusijom. To je scenario kojega se s pravom svi najviše i pribojavaju. U tom slučaju, verovatno bi došlo do združene agresije pronatovskih snaga, oličenih u vojnim formacijama Moldavije, a potpomognutih Rumunijom i Ukrajinom. U slučaju da ovaj naum uspe, ruski eksperti predviđaju da bi Bukurešt tada anektirao, ili bar okupirao, ne samo Moldaviju i PMR već i deo sadašnje ukrajinske teritorije, Besarabiju. Takav potez ne bi bilo teško pravdati na Zapadu pričom o odbrani od ruske agresije. Jer, bolje da tu zemlju okupira Rumunija, članica NATO, nego Rusija. Sa vašingtonskog stanovišta to je izuzetno ispravna logika.

DVA IZBORA PRED MOSKVOM Ipak, teško je verovati da bi Rusija mirno sedela i to sve posmatrala, iz najmanje četiri razloga. Prvo, to bi predstavljalo nepopravljiv udar po reputaciji Moskve. Drugo,
150 000 ruskih državljana dovoljan je razlog da se Moskva odlučno umeša. Treće, strateški značaj ove teritorije predstavlja izuzetan ulog, od kojega se ne može i ne sme odustati. I četvrto, u slučaju napada, pod vatrom bi se direktno našli ruski mirotvorci, kao pre sedam godina u Gruziji, a gubitak njihovih života predstavljao bi liniju iza koje nema povlačenja.

Zato su pred Moskvom, po svemu sudeći, samo dva puta. Prvi je da u slučaju zaoštravanja krize blokadu PMR probija silom, uključujući i „gušenje“ PVO na teritoriji Odese, dok ruski transporteri preleću 70 kilometara preko ukrajinske teritorije dopremajući teret i ljudstvo. To bi najverovatnije dovelo do eskalacije sukoba i mešanja drugih igrača, pa bi i američki tenkovi sa istoka Evrope i Baltika tada našli svoju svrhu. Drugi način je nastavak dosadašnje ruske prakse: ekonomski ustupci Ukrajini, pre svega u sferi energetike, odnosno gasa i uglja, kako bi Kijev zažmurio bar na jedno oko i popustio blokadu. Međutim, kako se omča oko Pridnjestrovlja i same Rusije bude jače zatezala tako će se i ove mogućnosti sve više iscrpljivati. Drugim rečima, ako SAD odluči da razbukti pridnjestrovski konflikt, primenu sile Rusija naprosto neće moći da izbegne.

Ne treba sumnjati da bi to na Zapadu bilo predstavljeno kao još jedna ruska agresija. A u suštini, reč je o mirovnoj operaciji, zaštiti etničkih Rusa i ruskih državljana i odbrani takozvanog Ruskog sveta. I ne bi avioni koje šalje Moskva leteli nad tuđom teritorijom, jer, kako u Tiraspolju tako i u Odesi, većina stanovništva govori ruskim jezikom i želi da živi u Ruskoj Federaciji. Oni bi leteli preko svog, ruskog neba, koje Sakašvili, Porošenko i Amerikanci maštaju da prekriju NATO bombarderima i raketama. I to od Baltika i Balkana, preko Crnog mora i Kavkaza, do Moskve i Urala. Ali, odlazeći predsednik Barak Obama verovatno se neće usuditi da tako nešto pokuša, nego će ovaj posao sačekati do izbora novog šefa države, predstavnika američkih nesmenjivih vladajućih dinastija – Džeba Buša ili Hilari Klinton. Šta će Evropa na sve to reći?

[/restrictedarea]