Mirdita – dobar dan

Predrag Radonjić / urednik KiM radija

U skladu sa proklamovanim ciljevima i strateškim opredeljenjima regionalnog pomirenja i evro(atlantskih) integracija naše zemlje, na kulturnom planu otpočela je široka (politička) akcija međusobnog upoznavanja i povezivanja umetnika iz Beograda i Prištine koja za cilj ima relaksiranje međuetničkih odnosa i pomirenje srpskog i albanskog naroda.

 

ZAR SE MI NISMO UPOZNALI? Zanemarujući zlonamerne natuknice u zagradama, ovo je u najkraćem prepričan sadržaj dva koherentna kulturna festivala pod nazivom „Mirdita – dobar dan“ i „Mesec Prištine u Beogradu“. I ko bi sad mogao nešto da kaže protiv ovih bratstvo-jedinstvenih proklamacija a da ne ispadne anahroni nacionalista i reakcionar kleronacionalističke provenijencije. Državni i nadnacionalni mehanizmi počeli su da melju život, ljude i stvarnost i njihovom obezličenom smesom da asfaltiraju autoput ka boljoj budućnosti. I tu nema šta da se prigovara. Ili si u igri ili ispadaš iz nje, istorije, života… Ostaje skrajnutima samo ponešto da kažu i zabeleže, ma koliko to trenutno zaludno bilo.

Prva pitanje koje se nameće jeste: Ko se to zapravo upoznaje i miri? Upoznaju se, po logici stvari, oni koji se i ne znaju, koji nikada zajedno nisu ni živeli, mrzeli se i voleli. Mladi umetnici iz Beograda, stipendisti međunarodnih fondacija, i skojevci nevladinih organizacija koji su u najboljem slučaju videli Albanca u nekoj lokalnoj pekari. A i tad su pogrešili jer je u pitanju bio verovatno Goranac. Pa šta onda ima i da se mire kad se ni ne znaju? Ali, ako, neka se i upoznaju, piju espreso i idu na žurke, ništa ni protiv toga ne treba imati.

Problem je što za to vreme, Srbi na Kosovu i Metohiji žive sabijeni u etničkim enklavama južno od Ibra, proterani iz gradova, ili na severnom potkopaoničkom komadiću „najmlađe države u Evropi“ u paničnom strahu od gubitka slobode i samosvojnosti branjene deceniju i po.

[restrictedarea]

 

U VREME POMIRITELJSKOG LETA… Deca u Gračanici, ona školskog i srednjoškolskog uzrasta, najčešće nikada nisu bila u svega nekoliko kilometara udaljenoj etnički najčistijoj prestonici u Evropi. Osim kada su kroz nju prolazila „za Srbiju“, u aparthejd kombijima i autobusima, jer, znate li to, Srbi na Kosovu i Metohiji ne koriste ni danas kosovski javni prevoz. Dok se u Narodnom pozorištu u Beogradu i Nacionalnom teatru u Prištini mladi Beograđani i Prištevci igraju dvojezičnog „Romea i Julije“, Srpska drama Narodnog pozorišta u Prištini igra predstave na sceni seoskog Doma kulture u Gračanici, bez mogućnosti da koristi svoju zgradu ili da makar iz nje uzme svoju arhivu.

U vreme beogradskog pomiriteljskog leta u malenoj kosovskoj opštini Klina zabeleženo je 15 napada na malobrojne srpske povratnike. Šef policijske stanice u ovoj opštini pritom dobija od svoje vlade nagradu za najboljeg komandira na Kosovu. U selu Mušotištu, mali broj bivših meštana koji su u pratnji policije došli da obeleže seosku slavu na ruševinama srednjovekovne Crkve Svete Trojice, sa jednim od najlepših freskopisa srpske kulture sačuvanim do 1999. godine, dočekuje podmetnuta eksplozivna naprava. Dok završavam ovaj tekst, saznajem i da je sinoć kamenovana 150 godina stara srpska škola u Lipljanu koju u ovoj kosovskoj varošici pohađa šezdesetoro srpske dece. Sa ovim ljudima se niko ne miri.

I moglo bi se i dalje nabrajati. Nije to nikome ni bitno. Pitam se kakav bi medijski odijum imao bilo koji od ovih „incidenata“ kada bi se dogodio u Vojvodini i bio usmeren protiv bilo koje etničke manjine tamo. I trebalo bi da odjekne, podigne prašinu i izazove reakcije ne samo na nacionalnom nivou. Ovako, pomirenje koje se politički sprovodi zahteva zaklapanje očiju pred stvarnošću, i od Srba prihvatanje osnovnih premisa: da je Kosovo nezavisna država, da između Kosova i Metohije i Srbije ne stoji administrativna linija nego granica, da su njihovi zločini beskrajni te im stoga nijedna kazna nije mala.

Tek onda ćemo eventualno razgovarati o drugim stvarima, možda čak i o njihovim pravima i pomirenju. A najverovatnije ni tada jer Srba više neće ni biti tamo pa neće biti ni međuetničkih problema. Ako je reč o takvom pomirenju, mogu reći samo: „Faljiminder – hvala“.

[/restrictedarea]