Medijske pudlice za promenu svesti

SRPSKO STANOVIŠTE KAO JAVNI INTERES U SRPSKIM GLASILIMA

Piše Prof. dr Radivoje Petrović

Umesto homogenizacije na osnovama zajedničkog nacionalnog programa, sistematski se stvara homogenizovana usamljena masa po meri tuđih, a ne javnog interesa

Nema dana a da nam se ne dogodi nešto što nam dokazuje nespornu zakonomernost savremenog sveta: pod firmom kosmičke integracije poništava se jedna po jedna etnička posebnost, a nacionalni interes kao javni postepeno odlazi u ropotarnicu istorije. Pod pritiskom entropijske homogenizacije svet se lagano lišava poslednjih ostataka kulturne izuzetnosti, a istinska bitka onih manjih u toj vrsti globalne kulturne razmene, posebno društava u tranziciji kakvo je i Srbija, ogleda se u ratu za revitalizaciju nacionalnog kao javnog interesa.

 

SRPSKO STANOVIŠTE Zagovaranje nacionalnog kao javnog ima čvrsto uporište u srpskoj intelektualnoj baštini, kroz formu srpskog stanovišta, iznedrenu u političkim spisima Miloša Crnjanskog, a revitalizovanu u našem vremenu kada se pojavila potreba da se o tome ponovo progovori uz nadogradnju na savremeni način. Važno je reći da je Crnjanski uočio da postoji čitav jedan kompleks tema i motiva koji uvek biva aktiviran kao prepreka upravljena protiv svesti o srpskom stanovištu. Kako te 1934. godine, tako i danas, ali u nešto drugačijim istorijskim okolnostima.

Promovisanjem srpskog stanovišta kao javnog interesa unutar medijskog kompleksa tranzicionih društava, kakvo je i Srbija, ne samo što se pruža odgovor na često prisutno pitanje u naučnim i teorijskim raspravama – šta se podrazumeva pod javnim interesom jednog društva? – već se u tom svetlu i belodano vidi kakav je generalni kurs u pozicioniranju medija prema ključnim oblastima društvenog života po volji većine, kao i kakve su posledice ako unutar društvene, a posebno medijske sfere, ne postoji iskristalisana svest o tome. „Paradoks medijskih promena leži u tome što je za njih potrebna aktivna državna politika usmerena na stvaranje uslova za medijsku autonomiju, dok su državi, da bi pridobila javnost za tegobne tranzicione reforme, neophodni mediji-pudlice, a ne kontrolori“, smatra dr Jovanka Matić, izvodeći zaključak o vlasti kao najkonzervativnijem činiocu masovnog komuniciranja. Posledice takvog političkog raspleta su pogubne: mediji nisu ostvarili većinu svojih uloga kad je reč o tačnom i sveobuhvatnom informisanju i komuniciranju, nisu postali kontrolori vlasti, niti forumi za javnu debatu o pitanjima od javnog interesa; generalno gledano, izneverili su namenjenu im ulogu katalizatora strukturnih promena. Na osnovu ovakvih iskustava mnogi teoretičari medija smatraju da je jedan od bitnih faktora koji ubrzavaju tranziciju – nacionalna homogenost, što je dodatni iskustveni argument u korist koncepta nacionalnog (srpskog) stanovišta kao javnog interesa.

[restrictedarea]

Teško da bi se sa sigurnošću moglo tvrditi čiji je uticaj na medije veći – domaćih političara ili stranaca, i to nije dilema samo u Srbiji. Reklo bi se da je u uslovima intenzivnih integracija svake vrste strani faktor sve prisutniji na domaćem medijskom tržištu tranzicionih društava. To se pre svega ogleda u preovlađujućoj strukturi vlasništva najuticajnijih medija u Srbiji, gde se na prste jedne ruke mogu nabrojati oni u kojima kapital spolja nije taj koji određuje osnovna pravila medijskog ponašanja, a odluka države da navodno hitro izađe iz vlasništva u medijima u kojima privatizacija nije okončana samo je pojačala tu vrstu strane dominacije.

Otuda i zaoštreno propagandno delovanje srpskih medija po modelu satanizacije i prozivki, čega smo svedoci bili u vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kao i pre tog čina i posle njega. Ono što su nekada nama radili strani mediji, preuzeli su jednako dosledno da čine domaći. Koliko je to daleko od javnog interesa, a tek od nacionalnog (srpskog) stanovišta kao takvog? Propagandno delovanje medija „stvara čoveka koji je pogodan za totalitarni sistem, koji se vrlo teško može odbraniti od pripadanja masi, koji odbacuje potrebu za kritičkim prosuđivanjem, za izborom i razlikama, zato što on teži jasnoj izvesnosti. On je čovek asimiliran u uniformisanu grupu“, zapisao je J. Elul još 1965. Umesto homogenizacije na osnovama zajedničkog nacionalnog programa, sistematski se stvara homogenizovana usamljena masa po meri tuđih, a ne javnog interesa.

RIJALITI NARKOZA Tehnologija primene tzv. narkotičke disfunkcije masmedija otkriva nam sledeće: gledaoci se prvo opijaju naglašeno zabavnim sadržajima, često lakim i prizemnim, u poslednje vreme čak lascivnim i pornografskim kao ekstremno zavodljivim, „kako ne bi promenili program dok se plasiraju informativno-politički sadržaji u persuazivnom obrascu, koji odgovara političkim subjektima na vlasti, koji kontrolišu RTS“, primećuje u jednoj skorašnjoj studiji o javnom servisu prof. dr Mirko Miletić. Posmatrano iz ovakvog stručnog ugla, lako je objasniti otkuda u domaćim i TV programima većine tranzicionih društava toliko info-zabavnih sadržaja, rijalitija, estradnih spektakala i slično. Važno je umrtviti publiku i pripremiti je za konačnu fazu manipulacije, u kojoj nema ni naznake nekog javnog interesa.

Generalno gledano, načelo o informisanju građana, kao ključnoj medijskoj obavezi, postalo je staromodno i deplasirano, a industrija svesti sve uspešnije radi. Mediji, kao sredstva te industrije, pretvorili su se u „pretorijansku kohortu klase koja se dala u neupitno održavanje neoliberalnog društva i zaštitu bogatstva i koncentrisane moći kontrolora sveta“, smatra Slobodan Reljić. U takvim okolnostima racionalan izbor za današnje medije trebalo bi da bude okretanje tradiciji i nacionalnom, što na svojevrstan način u sebi objedinjuje – srpsko stanovište. Jer, tradicija održava sakupljeno znanje prošlosti i ustanove i praksu koji su izdržali ispit vremena i zato bi trebalo da budu očuvani za dobro sadašnjih i budućih generacija. Vrednost tradicije je u tome što podržava stabilnost i bezbednost, dajući ljudima osećanje društvene i istorijske pripadnosti. U prilog tome, u neobjavljenom dokumentu Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) kaže se da u sve haotičnijem svetu ljudi žude za sigurnošću, a ona bi se mogla ponovo naći, najpojednostavljenije rečeno, u – porodičnim vrednostima i nacionalnoj državi.

Takvom konceptu suprotstavlja se prilično agresivno mit o liberalnim medijima, što služi kao dimna zavesa za realnost koju stvaraju korporativni mediji, kao i optužbe za nacionalizam, sa negativnom konotacijom. Nikakav kosmopolitizam/globalizam ne može odmeniti naciju, državu-naciju u funkciji sjedinjavanja ljudi i njihovog trajnijeg inspirisanja za velike ili male poduhvate, šta god bila njihova svrha, poručio je Eduar Baladir. Pri tome, postupanje po kriterijumima sopstvenog nacionalnog identiteta, što je unutrašnji sadržaj medijskog javnog interesa za koji se zalažemo, obavezuje da se takva ista prava na ponašanje po meri svog identiteta recipročno priznaju i svima drugima, a da se ne oštećuje habitus i dostojanstvo bilo čije nacije.

 

AUTOŠOVINIZAM JUGOSLOVENSTVA Ključni momenti srpskog stanovišta koji bi obezbedili adekvatan javni interes po meri većine Srba i građana Srbije podrazumeva da se u fokusu medijskih sadržaja nađu pristupi i teme koje bi publici poslale nedvosmislene poruke:

1 – Ukidanje uticaja dominirajuće vrednosne matrice bogatih zapadnih društava kao kolonijalne ideologije i njeno svođenje po meri srpskih interesa. Srpska varijanta te ideologije sastavljena je iz mešavine rasističkog samoprezira, apologije superiornosti metropole (EU i SAD) neoliberalne idolatrije, nekompetentnosti i servilnosti srpske vladajuće nomenklature i podaničkog diskursa koji dominira na domaćoj akademskoj i medijskoj sceni, efikasnog inženjeringa stranih sila u Srbiji, kontinuiteta u nazadovanju i nespornog statusa kolonijalnog poseda.

2 – Razobličavanje i konačna likvidacija postavki ukorenjenih u jugoslovenstvu i titoizmu sa dodatnim elementima srpske krivice, koncipiranim i u najvećoj meri shvaćenim kao suprotstavljanje srpskom nacionalnom osećanju, identitetu i tradicijama, a koje se i danas koriste kao polazišta za teritorijalna razgraničenja i uređenja država na ovim našim prostorima. Danas je i pored istorijskog iskustva političko i identitetsko jugoslovenstvo i dalje od svih postjugoslovenskih država najraširenije u Srbiji, posebno u njenoj eliti, pre svega kulturnoj. Jugoslovenski identitet u srpskoj eliti je plodno tlo na kojem se danas razvio i autošovinizam. Na tom talasu u Srbiji je porastao broj onih intelektualaca i građana koji daju veću prednost inostranim interesima i vrednostima nego nacionalnim.

Tome na ruku ide i podatak da ideja jugoslovenstva od početka predstavlja svojevrsnu negaciju i neuviđanje istorijskih i kulturnih činjenica, bezuslovno osporavanje svakog egzistencijalnog oblika srpskog stanovišta, pa je i svako novo projektovanje državno-društvenih entiteta na osnovama ideja jugoslovenstva, tzv. jugosfera, skopčano sa novim pokušajima srpskog samoporicanja, koje bi ponovo trebalo da upravlja javnom svešću. „Ako bez jugoslovenske ideje Srbi ne mogu među Hrvate, onda bez tog zaborava srpske unutar jugoslovenske ideje, kao potpunog samozaborava, srpski narod ne može stupiti u plodan, dobronameran i autentičan doticaj sa zapadnom tradicijom, pa je ‚srpsku ideju‘ neminovno ukloniti kao prepreku ‚u pohodu na Zapad‘. Podređeni zapadnoj teleologiji putovanja, oni mogu stići svojoj svrsi samo kao Jugosloveni, nikako kao Srbi.“ Otuda logično zalaganje da „srpsko stanovište treba da bude conditio sine qua non srpskog učešća u svakoj složenoj konfiguraciji, bilo jugoslovenskoj, evropskoj, ekonomskoj, ili kulturološkoj“, smatra prof. dr Milo Lompar.

3 – Takav obračun sa zabludama jugoslovenstva, ni kampanjski ni agresivan već argumentovan, predstavlja prvi korak u medijskoj pripremi zvaničnog kulturnog modela, zasnovanog na minimumu zajedničkih tradicija i vrednosti. „Ukoliko takav osnovni konsenzus ne postoji, zajednica se raspada pri prvom iskušenju. Upravo to se danas događa sa srpskom kulturom i srpskom državom. Postoji duhovni diskontinuitet između sadašnjih srpskih generacija i njihovih predaka, između današnjih ideala i srpskih istorijskih sećanja. Unutar srpske istorije u njenom toku, postoje značajni prekidi, koji i danas dovode do kolebanja u osnovnim identitetskim pitanjima i do nesigurnosti povodom izbora puta kojim će se dalje ići“, analizirao je domaću situaciju dr Miloš Ković. On ističe da današnji Srbi ubedljivom većinom glasaju za priključivanje EU, i to po cenu ne samo odricanja od političkog i ekonomskog suvereniteta i nezavisnosti nego i od dela državne teritorije. U tom smislu, istorijsko pamćenje je značajan resurs svake nacije koja računa na slobodu i izvesnu budućnost. Istorija potvrđuje da se ne mogu lako kolonizovati narodi duge, slavne prošlosti i bogatog istorijskog nasleđa.

4 – Radikalan raskid sa usmerenjem na promenu svesti naroda po obrascu kolonijalne potrebe (neo)kolonizatora. Adekvatna uloga medija srpskog društva valjalo bi da bude javno i kvalifikovano odbacivanje u čestim proglasima, političkim ultimatumima i mnogobrojnim ucenama nametnute promene svesti sa adresa spoljnih industrija svesti i opredeljivanje za promenu svesti na talasu srpskog stanovišta, kao istrajavanje na bogatom i funkcionalnom smislu promena da bi se sačuvalo. Kruna ovakvog medijskog pristupa podrazumevala bi da se u svakom važnom segmentu društvenog života, njegovih reformi i razvoja postavi jednostavno pitanje – koji je najbolji način za razvoj Srbije kao celine.

Ovakav koncept medijskog javnog interesa dobija na značaju kada se ima u vidu da se Srbija danas nalazi na raskrsnici između dva opredeljenja: jedno je ono dogmatsko i domaćom političkom propagandom nametnuto za „Evropu koja nema alternative“, a drugo ono u kojem članstvo u EU nije bezuslovno, ali koje karakteriše stanovište da „interes Srbije nema alternative“. Međutim, bez obzira za koji konačni scenario se većinska Srbija opredeli, nesporno je da se jedino kroz sopstveni, na zdravim temeljima izgrađeni nacionalni identitet, mogu na prihvatljiv način proizvesti nove sopstvene vrednosti i usvojiti sadržaji i vrednosti iz drugih kultura. Drugim rečima, nacionalno (srpsko) stanovište kao medijski javni interes nijednoj od ovih opcija ne može da šteti, ako je primarni cilj interes Srba i građana Srbije.

Cenzura iz Srbije i u Crnoj Gori

Pred čitaocima je suštinski izvod iz naučnog rada Radivoja Petrovića, dugogodišnjeg novinara, publiciste i komunikologa, vanrednog profesora na Fakultetu za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla“ iz Beograda, pripremljenog za naučni skup po pozivu u Bijelom Polju „Javni interes i javni servis“ u organizaciji ULES-a Crne Gore i međunarodnog časopisa „Mediji i komunikacije“.

Rad je voljom dvoje anonimnih recenzenata odbijen, sa obrazloženjem da „odudara od dominantnog naučno-teorijskog diskursa“, da je „rešenje koje naglašava nacionalno, kao osnovno obeležje javne sfere teorijski neutemeljeno i naučno neprihvatljivo“, potom da je „poistovećivanje nacionalnog sa javnim nedemokratsko i nenaučno stanovište“, što sve skupa „zabrinjava jer ga on sugeriše u jednoj višenacionalnoj zajednici“. Jedan od njih zaključuje da deo teksta, koji je upravo na raspolaganju čitaocima, „više deluje kao ideološko-politički pamflet-proglas nego kao deo naučno teorijskog rada“, a revnosni recenzent uočava i „izvestan zahtev za revanšizmom i obračunom sa onima koji o nekim pojavama drugačije misle“.

Nepobitno je utvrđeno da su anonimni recenzenti zapravo srpski stručnjaci za medije i komunikacije iz Beograda.

 

[/restrictedarea]