Kuda vodi ovaj put

Dragomir Antonić 

Bolje bi nam bilo da u svetu gubimo i da nas ne hvale, ako su ovo rezultati naših pobeda

U Požegi u ulici koja se pre poslednjih promena zvala Narodnog heroja Milorada Bondžulića, pre ranijih promena, Kralja Petra, inače su je svi oduvek zvali Dobrinjska, živela je Mileva Bogdanović. Retko ju je ko znao pod tim imenom. Svi su je zvali baba Kojovica. Ime Kojovica su joj nadenuli po rano umrlom mužu, trgovcu Koju. Babom su je odmah prozvali. Bez ličnih zasluga. Bilo je takvo vreme.

ŠTA ĆE BITI NA KRAJU Živela je u staroj kući orijentalnog stila. Na veliki doksat pelo se uskim drvenim stepenicama. Na doksatu je bio veliki sto prekriven belim čaršavom sa vezenim ivicama. Uz sto klupa sa naslonom. Sa doksata se ulazilo u dugačak hodnik popločan ciglom tamnocrvene boje. Iz hodnika sa obe strane, kao i na njegovom kraju nalazila su se vrata tamnozelene boje iza kojih su bile prostrane sobe sa niskom drvenom tavanicom. Sobe su imale male drvene prozore. U sobi je odraslom čoveku bilo prijatno u sedećem položaju. Deci je tavanica bila visoka.

U susedstvu, u prizemnoj kući sa pokrivenim tremom, živela je njena ispisnica Rođa. I njeno ime je retko ko znao. Nije bilo potrebe. Rano je ostala bez muža. Rođa je bila sitna i miroljubiva, suprotnost visokoj i kočopernoj Kojovici.

[restrictedarea]

Rođa i Kojovica su se svakodnevno družile. Manje što su želele. Više što nije bilo drugih vršnjaka u Dobrinjskoj ulici. Odlazile su jedna drugoj na kafu i starinske kolače. Češće je Kojovica utegnuta u crnu haljinu opasanu pojasom sa velikim paftama, darom pokojnog muža, odlazila Rođi nego Rođa njoj.

Uz kafu i kolače obavezna je priča. Mi, deca, priče nismo slušali. Ko će da sluša šta babe pričaju. Neke smo čuli, većinu zaboravili, ali vremenom neka od tih priča iskrsne iz zaborava i nenadano se pojavi, jasna kao da je danas ispričana. Jednu sam zapamtio.

Kojovica: „Nije meni žao što ću da umrem, nego što neću znati šta će da bude na kraju?“ Rođa: „Bogati, Kojovice, biće ono isto što je bilo i na početku.“ Na Kojovičino pitanje šta je bilo na početku, Rođa bi završila kafu, ustala i mrmljajući rekla: „Ako dosad nisi naučila šta je bilo i kako će se završiti, ne vredi ti sad kazivati.“ Kojovica bi se uvredila. Do sledeće posete.

POBEDA U GOSTIMA Na ovu priču me podsetila izjava premijera da je vlada države Srbije svuda hvaljena. Kako se premijer vrati s dalekog puta ili iz Brisela, odmah saopšti kako smo svuda pohvaljeni. Svuda nas, tj. premijera i ministre tapšu po ramenu i poručuju da sa našeg puta ne skrenemo. „Ne skreći sa puta“, odzvanja više od sedamdeset godina. Od 1945/7453 pa sve do  2015/7523 postoji put ili utabana staza s koje Srbin ne sme skrenuti. Sve se može, sve se sme, ali sa puta skretanja nema. Gde taj put tačno vodi? Gde se završava? Ima li kraja? Niko ne zna. Ne ume ni da bekne. Još je gore što niko i ne pita (Kojovica je bar pitala) ima li nekog drugog puta ili je ovo jedini. Svi čekaju da vide šta će biti na kraju. Ono, znaju kako se put završava ali ipak bi voleli svojim očima da vide. Nisu im dovoljna tuđa iskustva, nego bi sopstvenom tintarom da udare u zid gde su razbijene glave miliona, pre nego što njihova strada. Dok se čeka odgovor šta će biti na kraju, vlada se ponaša pobednički. Pobeđuje u inostranstvu. U gostima. Na sav glas objavi pobedu, a potom stigne rezolucija o Srebrnici, traženje da se hapse po Srbiji krivci za navodne zločine od pre dve decenije, dok se strani državljani osuđeni za zločin nad Srbima puštaju iz zatvora. Da zaboravimo na Kosovo i Metohiju, Republiku Srpsku. Da se odreknemo Rusije. Mislim, bolje bi nam bilo da u svetu gubimo i da nas ne hvale, ako su nam ovo rezultati naših pobeda. Na domaćem terenu naša vlada je uspela ono što nikom nije pošlo za rukom. Na planeti, a kamoli u regionu. Izvojevala je pobedu nad sopstvenim narodom! Pobedila je seljake, učitelje, nastavnike, oficire, lekare, zaposlene u dečjim vrtićima, preduzetnike, penzionere. Nisu pobedili industrijske radnike, jer ih nema. Neporaženi su ostali i uz pobedničku vlast se svrstali: neoliberali, stranci, ambasadori kinta-kunte, nevladine organizacije, agencije za evrounijaćenje i naravno, zaštitnik građana! Baba Mileva, ti si kraj doživela. Mi ćemo svoj tek videti.

[/restrictedarea]