Izborna kuća od karata

Za „Pečat“ iz Milana Marina Muštović

Prognoza se ispostavila kao tačna: od 23 miliona birača iz sedam italijanskih regija na glasanje je izašlo svega 51 odsto, tako da je malo falilo da se izbori i ponište. Sudeći po postizbornim komentarima, moralni pobednik je Građanin Apstinent: razočaran, umoran i apatičan

Dok se sa španskih ulica i trgova orilo „Podemos“ (Možemo) i slavila pobeda „nove politike i novih ljudi“ okupljenih oko harizmatičnog lidera Pabla Iglesijasa, Italija se pripremala za svoje regionalne izbore, ali, sudeći po komentarima tipa „Non podemos“ (Ne možemo), predizborna klima nije odisala velikim optimizmom. Verovatno i zbog činjenice da su se na izbornim listama opet pojavili isti pripadnici „nedodirljive kaste“ koja već godinama istim i do otužnosti poznatim pričama o „stezanju kaiša“ zarad „ozdravljenja budžeta“ zamajava biračko telo, nudeći uvek jedno te isto – samo „krv, znoj i suze“.
Dolivanje ulja na vatru antiizbornog raspoloženja izazvao je podatak da se na izbornim listama opet nalaze kandidati koji su pod istragom zbog ne baš bezazlenih krivičnih dela: korupcije, pronevere miliona evra državnog novca, kao i bliskih susreta sa zloglasnim napuljskim kamorističkim klanom Kazalezi, pa čak i zbog seksualnog zlostavljanja maloletnika…
Potencijalni birači opet su mogli da prisustvuju dramatičnim TV spektaklima u kojima se kandidati sa suprotnim političkim programima žestoko svađaju, ali je, za razliku od prethodnih godina, ovoga puta zabeležen drastični pad gledanosti, što je za neke političke analitičare već bio dobar znak da biračke mase neće opet nasesti na dobro oprobani stari trik i, poput zombija, krenuti put glasačkih mesta naivno verujući da će se u njihovom životu nešto promeniti ako izađu na izbore.
Prognoza se ispostavila kao tačna: od 23 miliona birača iz sedam italijanskih regija na glasanje je izašlo svega 51 odsto, tako da je malo falilo da se izbori i ponište. Sudeći po postizbornim komentarima, moralni pobednik je Građanin Apstinent: razočaran, umoran i apatičan. Međutim, režimski i strogo kontrolisani mediji, koji ovo petparačko pozorište i održavaju u životu ‒ a publika već godinama prisustvuje uvek istim kvazisvađama istih glumaca, loš odaziv opravdavaju lepim vremenom i produženim vikendom naglašavajući da se standard očigledno poboljšao čim polovina birača sebi može da priušti lagodni boravak na moru ili u planinama.
Zvanični pobednik izbora, sa 22 odsto osvojenih glasova, jeste vladajuća Demokratska stranka, ali premijer Renci nema puno razloga za optimizam: u odnosu na prošlogodišnje izbore izgubio je 2,5 miliona glasova, dok su kandidati koji su u trci za guvernersku fotelju pobedili u pet regija svi do jednog simpatizeri konzervativne partijske struje i ljuti protivnici njegovih „progresivnih reformi“.
Mladi i ambiciozni lider Lige za Sever Mateo Salvini iskoristio je narodno nezadovoljstvo usled nekontrolisane vladine emigracione politike i sa izbornim sloganom: „Italija za Italijane – stranci napolje“ osvojio 12,9 odsto biračkog poverenja. Dan posle izbora na svom Fejsbuk profilu napisao je: „Kucnuo je čas da premijer položi račune za katastrofu u koju je doveo zemlju; da najzad progovori o konkretnim problemima i ja sam spreman da se sa njim javno suočim, naravno kada on prestane da se igra na plejstejšnu i da umišlja da je Frenk Andervud iz njegove omiljene TV serije ‚Haus of kards‘.“ Oglasio se i premijer rekavši da se iz pomenute TV serije može steći solidno političko obrazovanje i da je ona za njega neiscrpni rudnik političkih ideja. Međutim, situacija je postala tragikomična kada se Renciju pismeno obratio engleski pisac Majkl Dobs naglasivši da oseća moralnu obavezu da ga upozori da je njegov roman, po kojem je snimljena i istoimena američka TV serija, isključivo jedno zabavno štivo, a nikako politička Biblija i sofisticirani kurs iz visoke politike za ozbiljne ljude.
Veliko izborno iznenađenje, i možda šansu da i Italija može da se nada nekom svom Pablu Iglesijasu predstavlja „Pokret pet zvezdica“ koji se, istina, kasno uključio u medijsku izbornu trku, ali je, ipak, uspeo da osvoji 19,6 odsto glasova. Naime, lider stranke, poznati italijanski komičar Bepe Grilo, konačno je shvatio da u situaciji kada ljudi gladuju njegovi vicevi i iznošenje „prljavog veša“ levih i desnih pripadnika kaste više nije dovoljan mamac za potencijalne birače. Ovoga puta odlučio je da prepusti izbornu utakmicu mladim ljudima, na čelu sa 36-godišnjim Alesandrom di Batistom, poznatijim kao Diba, a oni su još zimus u parlamentu na sebe skrenuli pažnju javnosti svojim konkretnim idejama za konkretne probleme osiromašenog plebsa: odrekli su se dve trećine poslaničke plate od 16.000 evra u korist fonda za siromašne, a sada predlažu da svakom nezaposlenom Italijanu država obezbedi dohodak od 850 evra tako što će se konačno skresati sve privilegije „nedodirljivih“. Na internet blogovima i društvenim mrežama već se mogu primetiti poruke tipa: „Diba za premijera“, dok on svojim mnogobrojnim fanovima poručuje da je prošlo vreme političke dihotomije i podele na „leve i desne“ jer se zapadna društva danas dele na mali procenat onih superbogatih i sve siromašniji ostatak. Ili, prevedeno na levičarsku terminologiju, postoji podela između rada i kapitala ili još preciznije – između SAD i njihovih EU kolonija.