Iz Vašingtona s ljubavlju

Kako SAD pripremaju probleme Evropi

Piše Zoran Milošević

Politika Brisela prema Moskvi nije racionalna i ima neevropske korene. Kako ukrajinska kriza odmiče, sve je jasnije da ona ne znači samo borbu Zapada protiv Rusije već borbu SAD protiv Evropske unije, pri čemu ova poslednja dobrovoljno „puca sebi u noge“

SAD igraju na celoj šahovskoj tabli i svim figurama. Nema tačke na planeti gde nisu umešali prste kako bi sačuvali globalnu hegemoniju; Ukrajina nije izuzetak, nego pravilo. No, svet uzvraća na svoj način, a ponajviše razvijajući antiameričko raspoloženje, tj. mržnju prema ovoj državi. Na drugoj strani, ratovi u Iraku i Avganistanu pokazali su da SAD ne mogu dobiti vojnim putem čak ni regionalni rat, a kamoli rat protiv Rusije i Kine. Zato su razvili doktrinu „beskontaktnog rata“, rat vođen tuđim rukama. Ovakav rat je mnogo jeftiniji, što znači da je moguće voditi istovremeno više njih.

 

EVROPSKA POZICIJA Kakva je pozicija Evropske unije u ovakvoj situaciji?

Osnovni principi američke spoljne politike na Starom kontinentu, formulisani početkom Hladnog rata, sastojali su se u kontroli nad Evropom, uspostavljanju kontrole nad Nemačkom i u nedozvoljavanju Rusiji da uđe na ovaj prostor. Trenutni zadatak nemačke kancelarke Angele Merkel je da sukobi Evropu sa Rusijom, prema portalu rus.ruvr.ru, što, izgleda, nije daleko od istine. Naime, prema pisanju uticajnog ruskog portala geo-politica.info, Merkelova je tokom boravka u Moskvi zapretila Putinu stvaranjem snažnog antiruskog saveza i zvaničnim proglašenjem Ruske Federacije za neprijatelja Evropske unije i SAD. Da li će Zapad načiniti ovaj korak? Za one koji se ne sećaju, potrebno je podsetiti na reči Viktorije Nuland da će „SAD otvoriti front sa šest komandnih mesta u Evropi protiv Rusije“, te reči Džona Kerija da je „Amerika garant mira u svetu“. Drugog garanta nema, a ako ga ona ne garantuje – mira neće ni biti, podseća portal taotan.livejournal.com.

[restrictedarea]

Iako ima potencijal da bude jedan od važnih geopolitičkih centara, Evropa po pravilu sledi američke interese, iako su oni često u suprotnosti sa njenim vlastitim. Najupečatljiviji je primer Ukrajina. Pobeda u Ukrajini nije ostvarena, ali Amerikancima, koji su daleko od Evrope, to ništa ne znači, jer će teret poraza prebaciti na Brisel. No, prema analitičarima portala politrussia i voprosik, tu nije kraj. Ukoliko SAD izgube rat u Ukrajini, raspaliće novi, i to u Evropskoj uniji, i tako će ona postati žrtva sopstvene kratkovide politike. Naime, Amerika zbog svoje budućnosti neće dozvoliti da Zapadna Evropa (Evropska unija) uđe u sastav velike Evroazije od Lisabona do Šangaja pa zbog toga i želi da spali most između Rusije i Zapadne Evrope. Rusija je spremna za ovakav razvoj događaja, ali Evropska unija nije, jer je SAD posmatrala kao svog „vernog saveznika“. Pri čemu se evropski političari ponašaju samoubilački, identično ukrajinskim i balkanskim.

Indikatore koji ukazuju na ovu politiku Sjedinjenih Država moguće je zapaziti u Makedoniji, na Kosmetu, u Srbiji, BiH. Balkan se pokazuje kao nestabilan, ali to nije slučajno, jer je on mesto ukrštanja triju civilizacija, i zgodan region za otpočinjanje rata u celoj Evropi. Prema analitičarima portala politrussia, cilj postojanja „nezavisnog albanskog Kosova“ jeste stvaranje fitilja koji će zapaliti Evropu. Evropska unija je tokom najnovijih terorističkih napada u BiH i Makedoniji samo sledila SAD i pokazalo se da Brisel nema nikakvih poluga uticaja na Balkanu – sve ih je, što voljno što nevoljno, predao Amerikancima. Evropska unija može samo da sedi i čeka samilost od Amerike i ništa više.

Sledeći pouzdan instrument za obuzdavanje Brisela jeste Grčka. Dug od nekoliko stotina milijardi evra koči bilo kakvu želju za politički samostalnom Evropskom unijom, jer grčki dug nije samo problem ove države već cele Unije. Rušenje grčke ekonomije proizvodi veliku ekonomsku i političku krizu u celoj evropskoj zajednici, posle koje bi od nje ostali samo parčići, dok se o ekonomskom rastu ne može ni govoriti za dugi niz godina. Pored toga, ukoliko bi se „Grčka pustila niz vodu“, cela Zapadna Evropa i Balkan bi se radikalizovali i samourušili (naravno, uz podršku SAD).

Pomoć Rusije Grčkoj, preko nekoliko ekonomskih projekata koji su bili toliko dobri da Atina nije mogla da ih odbije, opstruira Amerika, tražeći od ove države da otkaže ugovor o izgradnji „Turskog toka“ i priključi se izgradnji Transjadranskog gasovoda koji ide iz Azerbejdžana. Atina se saglasila, ali finansijski deo nije rešen, tako da sve još visi u vazduhu.

POLJSKA PRETNJA Poljska je novi problem za Evropsku uniju, gde je neočekivano pobedio opozicioni kandidat Andžej Duda, lider partije „Pravo i pravda“. Sve bi bilo u redu da nema dva „ali“. Naime, Duda smatra da je Poljskoj neophodno da pronađe nove saveznike za suprotstavljanje Rusiji i Nemačkoj, koje, prema njegovim rečima, „pokušavaju da iskoriste Varšavu za sopstvene interese i ‚podele Poljsku‘“. Drugim rečima, Dudini stavovi miniraju jedinstvo Evropske unije, jer udaraju na Nemačku. Takođe, on se pozitivno odnosi prema slanju poljske armije u Ukrajinu da se bori protiv Rusa, za šta su njegovi prethodnici već stvorili uslove.

Poljska je 27. maja 2015. godine donela odluku da poveća izdatke za odbranu na dva odsto BDP, što je obradovalo ministra odbrane Tomaša Semonjaka koji je rekao: „Zadovoljan sam. Ovo je jedan od najvažnijih dana u mojoj karijeri i na ovoj funkciji. Sada se naši rashodi za odbranu nalaze na preporučenom NATO nivou.“ Pre toga Poljska je započela masovne vojne vežbe, pa je čak i 50 poslanika Sejma (parlamenta) pozvano na vojnu službu. Cilj vežbe: obučiti armiju i stanovništvo da se zaštite od ruske agresije. Urađen je i dokument od 860 strana koji sadrži planove, između ostalog, i o evakuaciji vlade i članova njihovih porodica na bezbedna mesta (ukupno 3 843 osobe). Novac koji je sada dat Ministarstvu odbrane omogućava nove vojne vežbe, a već se zna da će  biti pozvano 12 000 rezervista na dodatnu obuku. Zajedno sa njima vežbaće 10 000 vojnika iz drugih NATO država. Planira se i razdavanje uniformi i oružja vojnim obveznicima, koje će držati kod kuće (jednako u gradovima i selima). Sociolog Januš Čapinski upozorava da među poljskom omladinom raste nezadovoljstvo, i sa njim politički ekstremizam, te da će posle podele oružja biti teško očuvati poredak.

Poljski primer slede pribaltičke države. Litvanija je već izglasala zakon (19. marta) kojim ponovo vraća obavezni vojni rok za omladinu, dok mediji šire strah od napada Rusije i sukoba, udarajući u ratne doboše i ubeđujući stanovništvo da postoji mogućnost da Rusija ne samo napadne Evropu nego i da upotrebi nuklearno oružje, od kojega nema spasa. NATO generali u izjavama medijima čak sa uverenošću tvrde da će Putin narediti upotrebu nuklearnog arsenala i u Ukrajini i u Zapadnoj Evropi. Time se otvara i pitanje uloge ukrajinske krize u američko -evropskim odnosima.

 

DIMENZIJE UKRAJINSKE KRIZE Naime, ukrajinska kriza ima, pored niza dimenzija, još jednu, do sada potpuno zanemarenu: borbu SAD i Evropske unije. Naučni saradnik salcburškog Centra za evropska istraživanja Kamran Gasanov za portal regnum.ru navodi da su marta 2014. godine evropski lideri shvatili da sankcije Rusiji, na kojima su insistirale SAD, provociraju nestabilnost u Evropi. Pokazalo se, drugim rečima, da politika Brisela prema Moskvi nije racionalna i da ima neevropske korene. Kako ukrajinska kriza odmiče, sve jasnije se ocrtava da ona ne znači samo borbu Zapada protiv Rusije već borbu SAD protiv Evropske unije, pri čemu ova poslednja dobrovoljno „puca sebi u noge“. Podaci rečito govore. Dok je 2012. godine Unija investirala u Rusiju 185,5 milijardi evra, 2014. godine, posle izbijanja ukrajinske krize, investirano je tri puta manje, svega 59,7 milijardi evra. Bečki univerzitet ekonomskih istraživanja prognozira da ove, 2015. godine, investicije neće biti veće od 30 milijardi evra.

Istovremeno, istiskujući evropske kompanije iz Rusije, Vašington je dao zeleno svetlo svojima da lagano preuzmu njihovo mesto. Na meti su energetske kompanije. Sankcijama SAD udaljavaju Evropu od Rusije u oblasti energetike, čime raščišćavaju put američkom naftnom kapitalu da uđe u Rusiju. Prvi američki gigant koji je ušao na rusko tržište sa 400 milijardi je „Ekson mobil“ koji je potpisao ugovor sa „Rosnjeftom“ o eksploataciji nafte u oblasti Arktika, a to je samo početak, ističe pomenuti Gasanov. Zbog toga, on zaključuje: „Ukrajinska kriza ima sasvim druge ciljeve od onih o kojima govore svetski mediji. To je najmanje rat za demokratiju i teritorijalnu celovitost zemlje. Ukrajina je zapravo nova runda u borbi američke poslovne elite za nova naftna tržišta. Sredstvo te borbe je hladni rat između Evropske unije i Rusije.“ Drugim rečima, američka geopolitika je u borbu sa Rusijom ubacila svog najjačeg „boksera“. Kako će se „meč“ završiti, videće se.

Ono što je za sada jasno jeste da na površinu isplivavaju sva ograničenja Evropske unije, a posebno njen potčinjeni položaj. Nemački „Špigl“ imao je pristup dokumentima koja govore da, kada država ulazi u NATO, u obavezi je da potpiše i tajne anekse koji SAD-u omogućavaju da smeni vladu ukoliko nije dovoljno poslušna, a sve „radi očuvanja savezništva“. Takođe, NATO ima „spiskove za likvidaciju“ opasnih evropskih političara. Naime, nemačka policija je došla do NATO dokumenata sa imenima pripadnika nemačke Komunističke partije (od 15 strana) i socijaldemokrata (80 strana) koje u slučaju „H“ treba likvidirati. Kada se tome doda i izjava bivšeg zamenika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Hansa Sponeka, koji je rekao da je NATO više puta pokušao da potčini i same Ujedinjene nacije, dolazi se do zaključka da SAD zaista žele da budu jedini gospodar planete i ne žale ni ljudskih ni materijalnih žrtava da ovo ostvare, posebno ako se radi o životima tamo nekih dalekih Evropljana.

Izvesno je da su Evropljani postali svesni kako su u ovoj igri sredstvo, ali i da sve može dobiti i novi tok. Naime, Žak Levek, videvši kako Rusija uspešno parira američkim potezima, postavlja (za francuski „Mond diplomatik“) pitanje: neće li ukrajinska kriza dovesti do rađanja novog evropskog poretka? Jer, aktuelna politika Brisela prema Rusiji ima „bumerang efekat“. Na nedavnim izborima u nekoliko evropskih država pobedili su evroskeptici, tako da je romantičarska faza evrointegracija definitivno mrtva. Pored toga, pojavljuju se novi problemi koji će narednih meseci još više udariti po Uniji. Nemački novinar Bernd Rigert („Dojče vele“) piše da će to dovesti do „pucanja Evropske unije po šavovima“; brojne države nezadovoljne su nerešavanjem krize i njenim produbljivanjem besmislenim sankcijama prema Rusiji, te traže da se politika menja. Interesantno je da je evroskepticizam doskora bio privilegija partija sa desnice, ali sada i leve partije postaju evroskeptične. Za Nemačku to znači da je bukvalno okružena takvim državama i vladama, pa mora da vodi kružnu odbranu svoje proameričke politike.

 

TRANSATLANTSKA PUKOTINA Ovo je potvrdio i Anatolij Galjčinski, direktor Nacionalnog instituta za strateška istraživanja Ukrajine, koji je za predsednika svoje zemlje uradio  anketu o geopolitičkom suparništvu SAD i Evrope, a objavljena je na portalu old.niss.gov.ua. U studiji se kaže, korišćenjem metafore francuskog novinara K. Desnuesa, da se „obrazuje transatlantska pukotina“ u monolitnom zapadnom svetu poslednjih godina. Pukotina nije samo ideološka već se odražava i na strateško i vojno partnerstvo. Za Galjčinskog ovo je zakonomerno, jer je rezultat izmenjenih ekonomskih potencijala Evrope i SAD, ali i reakcija na težnju SAD da potčine celi svet, pa tako i Evropu. Pitanjem (ne)jedinstva Amerike i Evropske unije bavili su se mnogi analitičari i mediji. Suština je, kako to ističe portal rusrand.ru, što Unija ne želi rat u Evropi, a SAD to žele, pre svega u Ukrajini. Evropska unija se nevoljno odaziva američkim pozivima da ukaže vojnu pomoć ovoj državi (Merkelova je više puta izjavila da „vojnog rešenja za Ukrajinu nema“). Pritom, svako povećanje broja američkih vojnika u Evropi ne znači samo otklanjanje straha od Rusije već i novu, veću kontrolu Unije.

Iako veći broj država EU otvoreno izbegava da ratuje za američke interese u Ukrajini, SAD imaju određene adute – tzv. „Novu Evropu“: Poljsku, Bugarsku, Rumuniju i „pojas mržnje“ (BiH, tzv. „Republiku Kosovo“, Moldaviju, Ukrajinu, Gruziju, Azerbejdžan i pribaltičke države) raspoložen za sve avanture, pa i vojnu. „Pojas mržnje“ su Amerikanci stvarali javno na oči Evropljana, a oni nisu reagovali…

[/restrictedarea]