Zakasneli moskovski gost

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Angela Merkel „dan posle“ u ruskoj prestonici: jedna od najdelikatnijih misija nemačke kancelarke, pod teškom senkom tragične prošlosti i turobnih vremena u trenutnim odnosima Berlina i Moskve, ispostavila se, upravo zahvaljujući „zakašnjenju“, kao promišljen politički potez – Merkelova je privilegovano imala jedan dan Putina „samo za sebe“ i ekskluzivnu medijsku pažnju

Nije to bio sigurno put u Kanosu, ali jeste svakako jedno od najosetljivijih putovanja nemačke kancelarke: kratak boravak Angele Merkel u Moskvi (minula nedelja, 10. maj) učinili su krajnje delikatnim traumatična (tragična) prošlost i turoban period kroz koji, već mesecima, prolaze odnosi između Nemačke i Rusije.

Na ovaj put su je ispratila žestoka politička varničenja u sopstvenoj zemlji. Jedni su je kritikovali što se pridružila sinhronizovanom i organizovanom bojkotu zapadnjaka, nesporno dirigovanog iz vašingtonske centrale, da ne bude 9. maja na Crvenom trgu. Upravo je nemačka kancelarka, tvrdili su ovi, iz istorijskih (tragičnih) razloga morala da se tamo nađe na Dan pobede nad fašizmom a povodom velike, sedamdesete godišnjice okončanja Drugog svetskog rata.

Drugi, brojniji i glasniji, aplaudirali su Merkelovoj što je „demonstrativno odbila“ da se „divi (najnovijim) Putinovim tenkovima“ (većinu njenih zemljaka, i kad o tome ne govore glasno, „emotivno pogađa“ demonstracija pobedničkog ruskog trijumfalizma nad nemačkim porazom) i odlučila da se, dan kasnije, pokloni „milionima žrtava“ uništavajućeg rata koji je Vermaht na ruskom tlu vodio po principu (njene reči) „spržene zemlje“. Bio je to promišljen i pragmatičan, tvrdili su, politički potez. Iako zakasnelo, Merkelova je bila važan Putinov gost. Za nju je ruski predsednik, tek dan posle velike svetkovine, mogao da rezerviše posebno vreme i ekskluzivni tretman. Tako je unapred obezbeđena naglašena medijska pažnja na koju Merkelova, dan ranije, kao jedna među brojnim zvanicama, nije mogla da računa.

[restrictedarea]

Najteže rukovanje A upravo je ta očekivana medijska pažnja (pred)odredila držanje nemačke kancelarke, pred mnoštvom televizijskih kamera, u susretu s ruskim predsednikom. Nemački mediji su sugerisali da će to ovoga puta biti njeno „najteže rukovanje“ (iako se s Putinom ranije sretala često) pa se Merkelova očigledno trudila da odgovori takvim očekivanjima: bulevarski „Bild“ je u višemilionskom tiražu objavio fotografiju „Asošijeted presa“ koja pokazuje njene stisnute usne i gotovo, grčem, izobličeno lice.

Vidljiva unutrašnja napetost nije napustila inače poslovično hladnokrvnu (i hladnu) kancelarku ni kad je, posle razgovora „u četiri oka“ s ruskim predsednikom, stala pred novinare. U grozničavoj potrebi da „pronađe čvrst oslonac“, Merkelova je stajala, primetio je opet „Bild“, kao Kristijan Ronaldo pred šutiranje jedanaesterca…

U tome je, u tom primetnom Angelinom grču, izvestan udeo imala činjenica da su minulu nedelju, jedan naspram drugog, stala dva moćna, a, ipak, u tom času, neravnopravna državnika: Merkelova (ozbiljno) uzdrmana špijunskom aferom, koja se, po svemu sudeći, pretvara u prvu ozbiljnu krizu „velike (vladajuće) koalicije“, i Putin, osokoljen blistavom Vojnom paradom i ispunjen dodatnim samopouzdanjem.

S te „visine“ ruski predsednik mogao je i demonstrirati onakvu pomirljivost i političku velikodušnost. Nije tajna, rekao je, da zbog Ukrajine ovo nisu „najbolja vremena“ u rusko-nemačkim odnosima. I odmah dodao: „Mi smatramo Nemačku partnerom i (uprkos svemu) prijateljem.“ U taj kontekst je išla i Putinova konstatacija da se njegova zemlja u Drugom svetskom ratu nije borila protiv Nemačke nego protiv nacista, označavajući samu Nemačku kao „prvu žrtvu“ nacističke tiranije. To je, sudeći po medijskim izveštajima i kasnijim komentarima, moglo samo da godi nemačkim ušima. I da deluje zbunjujuće: mediji su očekivali reske, a ne melemne reči.

Ruski paradoksi Taj paradoks, kad je reč o Rusima i onom što se podrazumeva pod pojmom „ruske duše“, još je neodgonetljiv mnogim Nemcima. „Špigl“ je, i zbog toga, pozvao „upomoć“ istoričarku Jutu Šerer, dobrog poznavaoca ruske istorije i pomalo, a više od mnogih njenih zemljaka, ruskog bića. Čitaocima ovog magazina otkrila je gotovo zapanjujuću spremnost Rusa na pomirenje, iskreniju i dublju od one kod Francuza, među kojima nemačka istoričarka, inače, živi godinama.

Uvek je, kaže, u ozbiljnijem razgovoru s ruskim prijateljima naglašavala kako se stidi što pripada narodu čiji su vojnici počinili tolika zverstva. I uvek su je, duboko ganuti, uzimali u zagrljaj i tešili da ona za to nije kriva. Sve se to, podseća, događalo u zemlji s dvadeset i sedam miliona likvidiranih, više civila nego vojnika, tamo gde je teško naći familiju u kojoj neko od bližnjih nije stradao u Drugom svetskom ratu.

U Francuskoj je, kaže, sasvim drukčije. Kad god krene priča o ratu, u mešovitom, francusko-nemačkom društvu, nastane tajac i ledeno, gotovo nepremostivo ćutanje i nepoverenje. Uprkos činjenici da se na sav glas, s jedne i druge strane Rajne, godinama i zvanično slavi i veliča veliko pomirenje dva naroda takođe traumatične prošlosti. Rat spaja, konstatuje istoričarka Šerer, Nemce i Ruse, a razdvaja Nemce i Francuze.

Lakše s prošlošću, muke oko sadašnjosti Ruski predsednik i njegova gošća, nemačka kancelarka nisu imali problema da se, potpuno i u svemu, kako su preneli i novinarima, saglase oko strašne prošlosti. Svako od njih je, međutim, u interpretaciji sadašnjih nesporazuma i opterećenja u odnosima između dve države, u čijem se središtu našla i koje je izazvala ukrajinska drama, tvrdo ostao na svojim, posve različitim pozicijama. Više je, istina, nepomirljivosti u tumačenju uzroka i izvorišta ukrajinske krize – Zapad, pa u tom sklopu i Merkelova, i dalje barata „ruskom agresijom“ i nasilnom, protivpravnom aneksijom Krima, čime je „srušen evropski mirovni poredak“ (Merkelova) a Moskva neustavnim i dirigovanim pučem u Kijevu februara prošle godine od kojeg je sve krenulo – nego u pogledima na njeno moguće okončanje.

I Merkelova i Putin su, naime, saglasni u tome da se do mira može stići samo diplomatski, svako drugo rešenje, a preostaje vojno i ratno, predstavljalo bi srljanje u katastrofu. Nemačka kancelarka je mogla to uverenje dodatno da osnaži posle spektakularne Parade na Crvenom trgu: bilo bi samoubilački ulaziti u otvoreni vojni sukob s Rusima.

„Mi Nemci smo“, rekla je Merkelova, „izvukli gorku ali važnu istorijsku pouku: da je upravo u komplikovanim i teškim situacijama, kao što je ova, neizbežno sarađivati.“ Putin je bio s tim saglasan. Rusija će učiniti sve da se reše postojeći problemi i normalizuju odnosi sa Zapadom, i posebno sa Nemačkom: u uspešan razvoj rusko-nemačkih odnosa uloženo je mnogo napora i energije.

Merkelova i Putin su, takođe, saglasni da se na „političkoj platformi“ teško isposlovanog sporazuma iz Minska, uz angažman OUBS, može uspešno okončati ukrajinska drama. Ostale su, međutim, razlike u jednom važnom „detalju“. Nemačka kancelarka traži da ruski predsednik „obuzda separatiste“ na istoku Ukrajine. Putin ne želi da upadne u klopku u koju ga Zapad gura. Njegova zemlja nije „zaraćena strana“. Kijev mora direktno da razgovara i pregovara s predstavnicima Donjecka i Luganska.

Putin, inače, nije krio da su sankcije ozbiljno pogodile rusku ekonomiju, ali, dodao je, i ekonomiju evropskih zemalja. Merkelovoj je to, dakako, dobro znano. Ona oseća sve snažniji pritisak nemačkih poslovnih ljudi. Reč je o predstavnicima najmoćnijih nemačkih kompanija koje su sankcije dramatično pogodile. Javno, međutim, ni Merkelova ni Putin, posle razgovora iza zatvorenih vrata, nisu progovorili ni reč o eventualnom ublažavanju ili konačnom ukidanju ekonomske blokade.

Uzdrmana najmoćnija žena sveta Iz (tog dana) osunčane Moskve, i teške misije, nemačka kancelarka vratila se u politički sumorni Berlin: najmoćnija žena sveta, ne samo po „Forbsu“, ozbiljno je uzdrmana špijunskom aferom u ortačkom izvođenju američkih i nemačkih tajnih službi. U konkretnom slučaju (famozne) američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) i nemačke BND.

Grunuvši svom medijskom snagom, ova afera uvlači u sopstveni vrtlog odgovorne ličnosti u Berlinu. Od Gerharda Šindlera, šefa Savezne obaveštajne službe, koja je zarad Amerikanaca i po njihovom nalogu nedopustivo špijunirala velike nemačke i multinacionalne firme („Erbas grupu“, na primer) ali i pojedine političare i novinare, do ministara (najpre i najviše sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova i bivšeg šefa vladinog ureda Tomasa de Mezijera) pretvara se sve više u političku i državnu aferu. S nepredvidljivim ishodom i posledicama za samu Merkelovu. Oštrica afere se, naime, sve snažnije i dramatičnije usmerava na kancelarku: mediji je već otvoreno (učinio je to najpre „Špigl“) sumnjiče i optužuju za − izdaju! Tako je, naime, sročena udarna, prva strana ovog magazina u broju od 2. maja, s fotografijama Merkelove (u prednjem planu) njenog ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mezijera i šefa BND Gerharda Šindlera.

Izdaja i laži Kancelarkin zadatak i ustavna obaveza je, podseća uticajni politički nedeljnik u poslednjem broju (9. maj) da štiti nemačke firme i građane ako se američke tajne službe ponašaju kao da Nemačka nije suverena zemlja. Ona to očigledno nije (u)činila i tako je dozvolila da se špijunska afera pretvori u vladinu aferu i „najveći politički skandal našeg vremena“ („Špigl“).

Američke tajne službe su postale, posle šokantnog 11. septembra 2001. godine, „manijački panične“ u (nezakonitom) sakupljanju miliona podataka sa svih strana sveta, stavljajući pod kontrolu globalnih razmera telekomunikacije, mobilne telefone sa es-em-es porukama, internet sa mejlovima, razgovore posredstvom Skajpa, čineći sve to često uz ortačku pomoć drugih obaveštajnih službi. U konkretnom slučaju BND, o čemu je prvi progovorio odbegli agent američke Agencije za nacionalnu bezbednost, Snouden.

To očigledno nije moglo proći bez znanja i saznanja ljudi čiji je posao u kancelarkinom uredu da daju politički delikatne naloge tajnim službama, nadgledaju i koordiniraju njihov rad i – same kancelarke. Umesto da energično preseče mutne i nedopustive poslove i stane u zaštitu nacionalnog suvereniteta i sopstvenih građana, kancelarka se sada suočava s teškim optužbama da je, zarad „ponizne lojalnosti“ prema Amerikancima, prekršila zakletvu koju je, pri svakom „otvaranju“ novog mandata, obavezujuće izgovarala i, prećutno, ušla na teren moguće izdaje, da bi zbog toga sada (neočekivano) postala „predmet interesovanja“ nadležnog, Saveznog tužilaštva.

Njen koalicioni partner, šef Socijaldemokratske partije, vicekancelar i ministar privrede Zigmar Gabrijel je izgleda rešen, kao potencijalni kancelarkin rival na sledećim parlamentarnim izborima (redovni su 2017.) da politički profitira u ovoj aferi. Obelodanio je sadržaj dva tajna razgovora s kancelarkom u vezi sa špijunskom aferom i saterao Merkelovu u laž: svesno je izbegla da mu saopšti ono što je, kako se sada ispostavlja, očigledno znala. Nagoveštena je time i prva duboka kriza „velike (vladajuće) koalicije“ konzervativaca i socijaldemokrata koja bi mogla da dovede, ako se krene u dodatno zaoštravanje i dramatizaciju, do kraha i raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora.

Ako do toga i ne dođe, jedno je već sada očigledno: špijunska afera je „otkinula“ veliko „parče“ (pre)velike popularnosti nemačke kancelarke. Njena popularnost se još drži visoko, ali je, prema najnovijem istraživanju javnog mnjenja za račun „Špigla“, pala, prvi put, za trećinu…

[/restrictedarea]