Uručene nagrade „Pečat vremena“ za 2014. godinu

Na svečanosti u Zvezdara teatru u Beogradu na Dan Svetog Vasilija Ostroškog

Priznanje dobili književnici Slavica Garonja i Nikola Malović – za romane „Povratak u Arkadiju“ i „Jedro nade“; Zlata Bojović i Slobodan Vuković nagrađeni za dela „Istorija dubrovačke književnosti“ i „Etika zapadnih medija.  Antisrpska propaganda i ‚humanitarna‘ intervencija“

Nagrade „Pečat vremena“, priznanja koja za književno stvaralaštvo i za dela iz oblasti nauke i društvene teorije već petu godinu zaredom dodeljuje naš list, ovogodišnjim dobitnicima uručene su na svečanosti tradicionalno upriličenoj na Dan Sv. Vasilija Ostroškog, u utorak 12. maja u Zvezdara teatru u Beogradu. Nagrada je dodeljena za dela objavljena tokom 2014. godine, a ovogodišnji ravnopravni dobitnici u oblasti naučnoteorijskog stvaralaštva su: Zlata Bojović – za knjigu Istorija dubrovačke književnosti (SKZ, Beograd) i Slobodan Vuković za knjigu Etika zapadnih medija. Antisrpska propaganda i „humanitarna“ intervencija (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića – Institut društvenih nauka, Sremski Karlovci – Novi Sad – Beograd).
Autori koji su ravnopravno podelili „Pečat vremena“ za književnost su Slavica Garonja za roman Povratak u Arkadiju („Srpska književna zadruga“) i Nikola Malović za roman Jedro nade („Laguna“, Beograd).
Svečanom uručenju – događaju koji se tradicionalno, već petu godinu zaredom, održava u prostoru beogradskog Zvezdara teatra, prisustvovao je veliki broj uvaženih zvanica, uglednih pripadnika političkog i privrednog, verskog, diplomatskog, kulturnog i naučnog života, a među njima su bili i gospodin Nenad Popović, predsednik SNP, otac Petar Lukić, starešina Sabornog hrama u Beogradu, kao i prethodni dobitnici Nagrade „Pečat vremena“– profesor Milo Lompar, Milovan Danojlić, Rajko Petrov Nogo i Matija Bećković…
Dobitnicima je priznanje (u obe kategorije nagradu čine Povelja i novčani iznos od ukupno 500.000 dinara) uručio Milorad Vučelić, glavni urednik „Pečata“.
O delima koja su, po mišljenju i odlukama „Pečatovih“ žirija, najbolji deo prošlogodišnje produkcije u oblastima koje se nagrađuju govorili su dr Jovan Popov (žiri književnog „Pečata vremena“) i dr Ratko Marković (žiri za nauku i društvenu teoriju).
Deo prijatne slavljeničke atmosfere i dobrog raspoloženja, koji su obeležili uručenje nagrade i koktel u Zvezdara teatru, zabeležili su naši foto-reporteri, čije su „beleške“ na stranicama ovog broja, a biće ih i u narednom broju „Pečata“.
U nastavku čitajte besede laureata „Pečata vremena“, i pozdravnu reč „Pečatovog“ glavnog urednika Milorada Vučelića, a u narednom broju objavićemo izlaganja koja su dobitnicima i njihovim delima ovom prilikom posvetili predsednici dva žirija.

Velika, čudotvorna freska Pobede

MILORAD VUČELIĆ

Dragi prijatelji, poštovani gosti, uvažene dame i gospodo, dragi saradnici, čast mi je, i veliko zadovoljstvo, što mogu da vas pozdravim i da vam se zahvalim što ste danas ovde sa nama.
Želim takođe da pozdravim i jednog od utemeljivača Nagrade „Pečat vremena“, dragog prijatelja i saradnika, gospodina Nenada Popovića i njegovu porodicu.
Danas, na Dan Svetog Vasilija Ostroškog – slava mu i milost – svečano, po peti put, uručujemo nagrade „Pečat vremena“. Kako uvek i rado naglašavamo, u širem duhovnom i kulturnom domašaju i značenju – ova priznanja su fokusirana tačka, „prečišćeni“ obrazac i vrednosni uzor uređivačkog koncepta koji list „Pečat“ sledi ne samo u domenu svog govora o kulturi i umetničkom stvaralaštvu. U svom imenu nagrada, dakle, ponavlja ime i uređivačku poetiku naših novina, ali nas svojim „prezimenom“ strogo usmerava ka preispitivanju i sagledavanju sadržaja i fenomena koji tvore žižna mesta, javnu i tajnu pripovest sadašnjice i sveta u kojem živimo. Rečju, ona nas usmerava ka otkrivanju i predstavljanju Duha vremena sadašnjeg. A šta je to sve, šta tačno, ili šta je najpribližnije tačno u onome što se sada pogledu i uvidu nudi? Kako se snalaziti u nepregledu i nedogledu koji se oku i umu podastiru kada nastoje da uvide, odrede i razumeju Duh vremena u kojem živimo? Da li su to bubnjevi rata čiji se zvuci čuju, ili još uvek samo naslućuju, i u delovima nekad tako zaštićene, uređene i prosperitetne Evrope, koja se sada pridružila novom pohodu na Rusiju, priznajući i naciste za saveznike. Da li je to sve opasnija, sve mračnije preteća drama i moguća ratna kataklizma Balkana kojim tutnji nasilje sa potpisom ubica koji se ne smeju nazvati teroristima, već – prema pravilima globalističkim geostratezima tako drage hipokrizije – oružanim grupama? Da li je to možda ova teška i mučna, po ishodu neizvesna koliko, po načinu na koji nam se ultimativno nameće, bezobzirna i nemilosrdna drama bitke koju Srbija mora da vodi za svoj goli opstanak?Da li nam se Duh vremena i epohe koju živimo projavio i progovorio na koncentrisan i zgusnut način, pre svega u profilu i biću naše političke, kulturne i druge elite o čijem će, počesto sramnom, delovanju srpska istorija dati verovatno nemilosrdno težak kritički sud? Ili smo se, možda, sa Duhom vremena sadašnjeg najneposrednije, i najopipljivije sreli i doživeli ga na jedan neuporedivo lepši i uzbudljiviji način – onda kada smo, u sunčano nedeljno jutro, pre dva dana, zauzeli mesta ispred televizijskih ekrana da bismo se, poput nekakvih dečaka nesputane mašte i smelosti, saživeli i jednim dahom disali sa kolonama vojnika u veličanstvenom maršu na Crvenom trgu, mestu sa kojeg se tog dana, sve do stratosfere nebeske, razleglo jedno divno i strašno, hiljadugrleno i neponovljivo: „Ura“? Ako u svemu nabrojanom i jeste zapreten „Duh vremena“, da li je bar jedan njegov deo, i to nikako ne onaj najmanje važan, naznačen upravo u imenu dana koji se slavio u tu nedelju ‒ tog 9. maja? Dan Pobede! Taj Dan Pobede i njemu nepobitno svojstven Duh Pobede – jesu li ovo stvarni znakovi vremena, imena ovog našeg trenutka u trajanju, ili su tek privid – himera u našoj bolnoj sadašnjici tako teško okovanoj bremenom gubitaka i poraza? Kako Pobeda, i njen tako neopozivo veličanstvenim i konačnim trijumfom ovenčani dan, uopšte mogu podruku, i zajedno – sa porazima i mučeništvom koji su postali neodvojivo, uvek prisutno „srednje“ ime našeg života?
Možda je darovitije i jasnije nego drugi pisci i hroničari naše epohe, epohe u kojoj su Sloveni, a Srbi i Rusi posebno, stradali nepojmljivo strašno, progovorio Aleksandar Prohanov, urednik lista „Zavtra“. O neočekivanom i jedinstvenom preplitanju poraza i Pobede, u kojem je Duh Pobede nadmoćno pregazio osećaje gubitka i frustracija, ovaj autor (čiji smo tekst, u najnovijem broju „Pečata“, objavili umesto uvodnika) govori tvrdeći da nema sumnje da smo mi pobednici, jer mi jesmo deca pobednika. A – evo zašto je, po Prohanovu, Pobeda „zakon“, kako bi to kazale mlađe generacije kada govore o nečemu u čiji autoritet i snagu veruju.
„Sada, u XXI veku, kada su se u nacionalnu svest vratila verska osećanja i religijske ideje, na našu Pobedu gledamo drugačije nego tada, u vatrenom XX veku. Naravno, Pobeda je i sada za nas – veliki vojni uspeh. Veliki geopolitički trijumf. Velika ideološka pobeda.
Ali danas, ta Pobeda je za nas još i ogromna verska svečanost, osenjena verskim predstavama o vaseljeni, o njenoj sudbini, njenim vrednostima. U prvim danima rata pojavila se strašna, prelepa i nemilosrdna pesma ‚Sveti rat‘ (Svящennaя voйna). Sveti rat, sveta Pobeda, narod koji je pobedio u tom ratu, sveti narod, obasjan, okružen svetim tajnama i svetim delima. Taj sveti osećaj, taj odraz svetosti lebdi na svima koji su učestvovali u ovom ratu.
Svi su oni bili sveti. Sveti narod – pobednik. I ta Pobeda nam je danas velika, večna, božanstvena čudotvorna ikona … Obraćam se onima koji žive sa mnom – i starcu, i dečačiću. I kažem: ti nisi prosto nosilac istorijskog sećanja. Ti nisi prosto onaj koji nasleđuje pobednike i vodi svoj rod u beskonačnost. Ti si i sam pobednik! Oseti to!“
Tako je obrazložio ovaj Rus svoje uverenje da je Pobeda, i naravno, Duh Pobede u glavama i srcima pobednika, „zakon“ i vremena sadašnjeg. Šta kažemo mi? Sumnjamo li u ovakav poredak stvari i istina? Odgovor je na nama. U vama. A ovaj citat navodimo upravo zato što je iskustvo o kojem je ovde reč i naše – srpsko iskustvo. Prepoznajemo ga, i prepoznajemo se u liku, u genetskom kodu i matrici onih koji nisu samo puki nosioci istorijskih sećanja, osuđeni da im ideja o Pobedi iščili u magli sećanja i prisećanja o pukoj prošlosti. Mi, danas ovde prisutni, jesmo sinovi i kćeri Pobede. I pre nego što čujemo reči besednika o nagrađenim i izvanrednim knjigama, pre nego što čujemo govor onih koji su te velike i važne knjige napisali, želeli smo da vam prenesemo i ponovimo ove reči Prohanova: „Ti si i sam pobednik! Oseti to!“ Možda nam upravo u susretu sa književnim i naučnim delima o kojima će danas ovde biti reči biva jasno da i mi kao narod imamo pravo na osećaj pripadništva velikoj i nadmoćnoj zajednici, i na poistovećivanje sa onima koji znaju i veruju da su sinovi i kćeri Pobede.

Belo polje našeg neznanja

SLAVICA GARONJA

Možda se može nazvati slučajnošću to što sam pre samo mesec dana, vraćajući se sa skupa u Trebinju, videla prvi put Mrkonjiće, rodno mesto Svetog Vasilija Ostroškog, i uz nadahnutu besedu profesora Delića i priču o čudnovatom monahu sa detetom, koji je pokazao gde se tačno nalazi, slikala grob majke Velikog Sveca, Ane Jovanović. Kuću nismo imali vremena da posetimo, ali je sve u Hercegovini ovog proleća budilo i obnavljalo nešto što je nasušno potrebno umornom i posrnulom srpskom narodu – svud se gradi i obnavlja, promiču zasađeni hektari zelenih vinograda kraj puta, gde se zemlja otima od kamena, pune crkve, mnogo dece. Taj vitalizam Srba sa takozvane Periferije, u odnosu na takozvani Centar, bio je odlika i u drugim sredinama koje sam imala prilike da upoznam tokom poslednjih četvrt veka, nakon raspada Jugoslavije i pomeranja državnih granica Srbije, tamo gde su, razume se, oni opstali.
O jednom takvom narodu sa periferije Srpstva, reč je i u nagrađenom romanu. To je srpski narod iz Zapadne Slavonije, koji sam, za razliku od spomenutih regiona, upoznala još u detinjstvu. Očaranost ovim narodom, jer je u detinjstvu sve čudo, divno i sjajno, naročito detetu iz grada, ponela sam još od tada, uviđajući tek sa zrelošću koliko je to jedno belo polje našeg neznanja, u nauci i u književnosti podjednako. Posvetila sam mu godinama kasnije neke naučne knjige, ali uvek sa dozom žala – da će sve o njemu tek moći biti rečeno romanom. Naravno, tendencija nije kumovala nastanku ovog romana. On je sazrevao, takoreći zajedno sa njegovim piscem, potvrđujući, naročito danas i na ovom mestu – koliko je značajan naučni učinak za jednu temu, literatura je tek ono što postaje univerzalno spoznanje i pamćenje, sa mnogo snažnijim i dalekosežnijim uticajem i učinkom.
To izabrano duhovno utočište u malom intermecu blagostanja, između tragičnog Drugog svetskog rata ostalom u priči i raspada Jugoslavije, ta Arkadija bivšeg dečjeg raja, potpuno nestaje sa duhovne mape devedesetih, kompletnim fizičkim nestankom tog naroda iz svoje vekovne postojbine, Male Vlaške i Zlatne doline u Zapadnoj Slavoniji.
Upravo iz tog razloga, povratak u nju desio se nakon svega, još jednom, sa detetom kao neophodnom duhovnom ravnotežom, ovog puta i sa željom da se sve islika i barem sačuva u pogledu. Iz tih slika začeta je i ova građevina, u jeziku se proširujući u neočekivane tokove i rukavce, koja zapravo prikazuje dejstvo literature – a to je jedan svet zauvek sačuvan u jeziku.
Da ne mistifikujem i ne kažem da je roman sam rastao, da se sam pisao iz dubljih delova svesti – neću reći i podsvesti – to je kolektivno pamćenje provučeno kroz jednu donekle i privatnu priču. Jezik je ovde posredovan, tj. često „pušten“ da sam radi, da sam taj narod progovori o sebi, o svom postojanju i postepenom nestajanju.
Nisam mnogo verovala u recepciju savremenika – nekih novih Srba – gde je osnovna životna vrednost masovna kultura tržnih centara, a glavna duhovna preokupacija (usred sve većeg siromaštva) negovanje hedonizma i egoizma, skraćeno – hedoegoizma (mada je, očigledno, život nešto drugo i negde drugde) u zemlji gde je dva veka od njene državnosti, ponovo (nakon 1915.) sve dovedeno u pitanje: i državne i nacionalne granice, i srpski jezik, i nacionalni identitet. Bilo je to važno uraditi za sebe, imati u jeziku sačuvano ono neophodno duhovno sklonište i Utočište.
Plave korice SKZ, te duhovne vertikale srpske književnosti, bile su ovom romanu već priznanje po sebi. No sada, kada je ono potvrđeno i jednom uglednom nagradom visokosimboličnog naziva i laskavog po značaju, u prilici sam da kažem da postoji nada, u vaspostavljanju izvornih književno-estetskih vrednosti, na kojima smo vaspitavani moja generacija i ja.
Upravo stoga, dodeljivanje nagrade ovom romanu za celokupnu književnost u 2014, mimo žanrovskih odrednica, shvatam kao veliku čast, ali proces vaspostavljanja vidno narušenih društvenih vrednosti, u najboljoj intelektualnoj tradiciji ovog naroda, zadatak je kojem je „Pečat“ veoma ozbiljno pristupio. Svojom profilisanom uređivačkom politikom – od visokoprofesionalnih društveno angažovanih tekstova naše političke stvarnosti, ali i promišljanja i praćenja kretanja u svetu, do intelektualnih pitanja i tema iz oblasti kulture i umetnosti, i onim što me posebno raduje – prostorom koji je dat književnosti, a koja je gotovo u svim sferama našeg javnog života proterana – čime visoko nadmašuje sva slična glasila, vraćajući značaj ovoj duhovnoj disciplini, književnoj reči koja suštinski održava jedan narod – njegove etičke i estetske vrednosti, odnosno identitet – sve ono što je čuvala i očuvala, na primer, narodna poezija Srbima sve do kraja 19. veka. Na ovakvoj uređivačkoj politici posebno treba vaspitavati mlade naraštaje, jer ako ne odnegujemo buduće čitaoce našeg nacionalnog i prebogatog književnog pamćenja, u budućnosti neće imati ko sve to da čita, a ni razume.
Ako je ovaj roman, po vrednovanju žirija, dobio pravo da bude Pečat jednog vremena u kojem nam je zapalo da živimo, onda ovu nagradu primam sa dubokom zahvalnošću. Zahvaljujem žiriju, koji se rukovodio isključivo književnim-estetskim načelima i usudio se da da nagradu romanu i manje poznatom imenu, a u sve žešćoj i književno-tržišnoj utakmici. Nagrada u kojoj su takvi pesnički prethodnici i imena poput Matije Bećkovića, Rajka Petrova Noga, Milovana Danojlića, Ivana Negrišorca, ili u nauci Vasilija Krestića, veoma obavezuje i nadam se da će biti višestruko opravdana. Zahvaljujem živim junacima ove knjige, i onima većima po broju, koji više nisu na ovome svetu, bez čijih života i priča ne bi bilo ni ovog romana.
I na kraju: onaj spomenuti krajputaš, grob majke Svetog Vasilija Ostroškog, zavetno obavezuje da mu se uskoro vratim, odnosno nastavim započeto hodočašće: od rodne kuće do manastira Velikog Sveca – jer su kuće i kućišta, ali i zgarišta tako česta u našoj istoriji – ostala i trajni topos mog arkadijskog prostora, koji je, na ovaj način sačuvan u jeziku, postao i vaš, i uvek i svima dostupan!
Hvala!

Beseda na uručenju
Nagrade „Pečat
vremena“

Ima li ovdje vjernika?

Nikola Malović

Dame i gospodo, molim da mi unaprijed oprostite što moram da priznam da pred vama imam veliku tremu. Ljudi koji se razumeju u te stvari kazuju da samo odgovoran čovjek može da ima tremu. Držim da spadam u takve pisce i ljude. I prije nego ustanovimo da li je cenjena Nagrada Pečat vremena došla u prave ruke, dozvolite da vam ispričam jednu legendu. Naime, moji preci su ugledali more 1694. i od toga dobili plave oči. To se dogodilo iste godine kada je završena Palata Bujović u Perastu, u kojoj je danas Muzej grada. Legenda kazuje da je silnik Bujović, koji je bio kapetan grada, neka vrsta gradonačelnika, upitao baroknog arhitektu Fonta da li je mogao bolje. Ovaj mu je rekao: „Bome, mogao sam.“ I bio bačen sa balkona na stijene i more. Na pitanje da li sam ja mogao napisati bolji roman, odgovorno kazujem da nisam. Roman Jedro nade je zidan utvrdo i ne bi bio u pravu onaj koji tumači da srpska književnost Jedrom nade izlazi na more, budući da srpska književnost sve vrijeme brodi na tom mjestu gdje je usidrena kao svoja na svome. O čemu govori Jedro nade? To je roman koji jedan od stubova ima u fenomenu najpoznatijeg, najseksualnijeg i najavanturističkijeg modnog fenomena na svijetu, a to je mornarska majica, koja je ujedno i vojna uniforma u svim mornaricama svijeta, sem u dvije. Ona se više ne nalazi u mornaricama Crne Gore i Junajted Stejtsa. Međutim, na Paradi, koja je pomenuta danas i koja je, pretpostavljam, u očima mnogih od vas (još uvek nam se vraćaju fleš bekovi na taj čas istorije i uzdignuti kažiprst) primijetili su pažljivi među vama koliko je zapravo bilo vojnika odjevenih u prugastoplave majice. S tim što ruska mornarska majica ima najuže pruge i ona je 1876. godine ušla u zvaničnu upotrebu ukazom velikog kneza Romanova, na Preobraženje 19. avgusta. Zna se tačan dan, međutim, ne zna se kada je prvi mornar odjenuo tu instituciju na sebe, koju Rusi jedini na svijetu ljube najviše, ali je i jedini na svijetu zovu „mornarskom dušicom“. Pitao sam kapetane i jedino što se u istoriji najpoznatijeg, mučeničkog dezena može znati jeste da su ga prvi put imali na obje strane mornari u Bici kod Trafalgara 1807, između Nelsonove armade, engleske, i ujedinjene francusko-španske, pod komandom viceadmirala Pjera Vilneva, ne toliko sposobnog jer su sposobni bili pobijeni u Francuskoj revoluciji. Nelson je potopio sve francusko-španske brodove, nijedan svoj, i zapovedavši komandnim brodom „Viktorija“, bio ubijen. I na svim slikama na ulju možete da vidite kako iza njega stoje mornari u prugastim majicama. Danas se crkva u Londonu diči njegovom statuom koja je visoka onoliko kolika je visina najviše katarke na brodu „Viktorija“. Međutim, u romanu koji govori o tom fenomenu nisu samo mornarske majice i cijeli fenomen prugastoplavih činjenica u tom dezenu. U romanu je i nebo plavo-bijelo, pri čemu ono plavo potiče od plavetnila neba, a bijelo od hemijskih tragova kojima nas zaprašuju komokavalentne, kako piše u romanu, kao skakavci, iz neobilježenih aviona, iz dana u dan, uključujući i danas, ako ste obratili pažnju i podigli pogled.
Začudo, malo se o tome zna i govori u Beogradu, a više u Novom Sadu, gde je jak pokret „zelenih“, pa malo-malo pa kažu: „Vidi, prugastoplavi tragovi na nebu u kojima se nalaze kancerogene supstance, aluminijum i aluminijumovi oksidi, barijum, stroncijum, neke plijesni, neke gljivice, pa se pitamo za čije se babe zdravlje to radi i sa čijim saznanjem.“ Glavni junak, Nikola Smekija, fabrikant mornarskih majica, dolazi iz Barija, nužno zato što je tamo bazilika, zaštitnika pomoraca Svetog Nikole, i sve je u romanu u znaku dvoje zaštitnika pomoraca, Svetog Nikole i Svete Bogorodice ili Madone. To su dva zaštitnika pomoraca, a u Bariju se nalazi vjerovatno najkopiraniji lik Svetog Nikole koji je dar srpskog kralja Stefana Dečanskog u zahvalnost što ga je Bog povratio, ili svetac, u carstvo onih koji mogu da vide. Roman govori i o duhovnoj dijagnozi našega vremena. On je katolik, kao što su, na kraju krajeva, bili svi protovestijari, mahom Bokelji (u prevodu, ministri finansija na dvoru mnogih srpskih kraljeva). Svi su dolazili iz Kotora ili Boke. Današnja duhovna dijagnoza zapadnog čovjeka bi bila: ako i vjeruje, on vjeruje, ali nije i ubeđen, te otuda i moje pitanje koje će se prepoznati kao jedan mnogo čuveniji citat: „Ima li ovdje vjernika?“ U teatru smo, pa možda neko u publici glumi da je vjernik, međutim ja sam prepoznao ljubeći se i zdraveći se sa vama mnoge koji to jesu, ali nas to pitanje uvodi u priču, budući da tek nakon što opazi u kakvim vremenima živi, glavni junak ustanovljava kako se lako čovjek može konektovati sa Bogom, ali mu je prije toga bio potreban neki katalizator, neki stimulans. Roman je sastavljen od tri glave sa po 24 poglavlja, od čega poslednje poglavlje počinje ovom rečenicom (obratite pažnju na glagol): Ujedinjene zemlje odgovorile su nuklearnom bombom. Šta god da je bio povod, e one su odgovorile na taj način.
Njegova draga je trudna, a svi znamo da radijacija i trudnoća „ne biti članovi istog skupa“, i ništa im drugo ne preostaje nego s jedne klupe pod borovinom u Perastu da gledaju u ostrvo Gospe od Škrpjela, zaštitnice pomoraca čiji je oltar okrenut ka istoku, iako je crkva katolička, i ostvare vajerles konekciju sa Bogom jer u tim trenucima ništa drugo ne pomaže. Ova pitalica: „Ima li u nama vjere?“ može nam donijeti razrješenje naših situacija iza okuke naših dana. Posebno je uputno pričati na današnji dan, na Vasiljevdan, o tome jer se on na liturgijama, pa i danas, u Crkvi Svetog Marka, kao i u svim ostalim mjestima, pominje kao jedan od srpskih prosvetitelja kojem se ja, prije konačne odjave, takođe zahvaljujem. Pred sami kraj ispričaću vam još jednu priču vezanu za moju fasciniranost pečatima. Kao dječaka od sedam-osam godina, uveo me jedan stariji čovjek (danas bi se podrazumevala neka seksualna konotacija) u tamu Fabrike ribe u Bijeloj. Bila je to fabrika u kojoj se riba nije parila pa konzervirala, kao danas, nego se frigala, pržila pa konzervirala i ukus je, kažu, bio fantastičan. Fabrika se rasturila, ostale su samo kulise, veliki dimnjak koji je izdržao čak i potres iz 1979. I kaže on: „Biraj neki od ovih silnih pečata.“ Kad tamo… moje su dječje oči možda videle stotinu pečata, a možda ih je bilo dvadesetak, od samih OURA i SOURA, jer svaka pravna trunčica imala je svoj pečat. Kaže: „Uzmi jedan.“ Ja sam uzeo jedan i na taj način i tog trenutka sam se zarazio ljubavlju prema pečatima, a takvih i među vama ima. Kao što među vama vidim i nekoliko osoba u večitom dezenu, između ostalih i jednog srpskog pisca, što samo dokazuje moju teoriju da je nemoguće u skrinsejver situacijama, mahom kada je vrijeme toplije, opaziti ljude, a da neko od njih nema večiti dezen … U Knjižari „So“, čiji sam, pored supruge, jedan od osnivača, koja baštini tradiciju najstarijeg klasičnog knjižarstva u regionu, knjižarstva Jova Sekulovića koji je 1898, tri godine prije knjižarstva Gece Kona u Beogradu, pokrenuo knjižarstvo u Herceg Novom, poznati smo po pečatima i pakovanju. Na jednom se pečatu vidi prvi brod koji je oplovio svijet, to je Magelanova „Viktorija“, na drugom pečatu ovo, na trećem ono… I ja sam doneo 1.001 pečat isječen vlastitom rukom, dok sam slušao Radio „Lagunu“ u Herceg Novom, i sada ću ga baciti u publiku, pa kome zapadne ovaj 1.001 suvenir, zapao je. Hvala žiriju, hvala organizatoru, hvala nebeskom pokrovitelju, hvala svima vama.

Beseda na uručenju
Nagrade „Pečat
vremena“

Sunce ipak na Istoku izlazi

Slobodan Vuković

Poštovane gospođe i gospodo, dragi prijatelji, najveća nagrada za nas koji pišemo je pažnja i priznanje ove vrste, naročito u ovom vremenu sveopšte oseke kul­ture, kada se nameće utisak da knjige nikom nisu potrebne. Danas, s posebnim zadovoljstvom konstatujem da trud i vreme posvećeni pisanju ove knjige nisu bili uzalud uloženi. Ovo tim pre što je knjiga koju sam pisao u odbranu nacionalnog interesa i dostojanstva pred najez­dom antisrpske propagande dočekana laskavim priznanjem od strane uvaženog žirija Vašeg lista, za koji već možemo reći da je stasao u instituciju zastu­panja i odbrane nacionalnih interesa. Nagrada „Pečat vremena“ posebno mi je draga jer sam se našao u društvu uglednih stvaralaca, dosadašnjih dobitnika.
U ovoj knjizi nastojao sam da sistematizujem i pregledno izložim obimnu i značajnu građu koja će ostati kao istorijsko svedo­čanstvo o antisrpskoj propagandi, iz vremena razbijanja druge Jugoslavije do bombar­dovanja SR Jugoslavije 1999. godine. Reč je o tolikoj građi da sam na kraju ostao u uverenju da sam obuhvatio samo mali segment, iako je u knjizi citirano gotovo 1.100 tekstova i priloga iz štampe.
Ipak, mišljenja sam da je od mora činjenica, koje nose rizik monotonije ponavljanja, važnije to što sam se ograničio na osnovne simboličke poruke koje su zapadne elite emitovale putem evro-američkih medija kako bi se formiralo jav­no mnjenje u svrhu opravdanja kako tadašnjih tako i budućih poteza protiv Srba i Srbije. Ovakvo ograničenje predmeta analize opravdano je i stoga što su zapadni „mejnstrim“ me­di­ji u raz­bi­ja­nju dru­ge Ju­go­sla­vi­je ima­li i te kako zna­čaj­nu ulo­gu. U knjizi sam nastojao da dokažem duboku međuzavisnost iz­me­đu iz­ja­va naj­vi­ših zva­nič­ni­ka, iz­ve­šta­va­nja uti­caj­nih me­di­ja i politika zapad­nih vla­da, do stepena uloge medija kao „isturenog propagandnog odeljenja“ u uslovima ratnog stanja.
„Mejnstrim“ mediji u dosluhu sa zvaničnicima režiraju, montiraju i fabrikuju događaje a u javnom diskursu predstavljaju ih kao neprikosnovene istine. Da bi se neprijatelj diskvalifikovao, iz dana u dan se propušta kroz, kako to Umberto Eko kaže, „mašinu za blaćenje“. Istorijski posmat­rano, nije to bilo ništa novo, samo je, na osnovu tehno­loškog napretka, bilo intenzivnije. I u prošlim vremenima, u zapadnoj propagandi uvek smo bili „divljaci“ i „zločinci“, kada smo držali do sebe, da bi nas očas posla unapredili u „mali junački narod“ kad god smo ginuli za njihove interese.
Posle pada Berlinskog zida našli smo se na putu anglosaksonskog pohoda na Istok, maskiranog pod eufemizmom „globalizacije“, kao i dovršenja novog sani­tarnog kordona protiv Rusije, ovaj put sačinjenog od usitnjenih država od Baltika do Crnog mora. Zato za zapadne medije i zvaničnike, Jugoslavija postaje „istorijska nakaza“, „fan­tom­ska“ dr­ža­va, ili pak „ne­sreć­ni isto­rij­ski eks­pe­ri­ment“, koja je „od samog svog osnivanja bila tamnica naroda“. Srbija opet postaje „velikosrpska imperija“, „fantomska Velika Srbija“ i slično, dok Srbi postaju „velikosrbi“, „komunisti“, „teroristi“, „koljači“ i, na kraju, „nacisti“ i „fašisti“.
U toj besomučnoj propagandi preovladavaju angloamerički mediji i geostrateški interesi Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Nemač­ka je, sa svoje strane, u svemu videla, pored revanšizma, priliku da se iskaže kao obnovljena sila i istorijski se opere od mračnog nasleđa, pripisujući nacizam Srbima.
Osnovna poenta knjige sadržana je u tome što je u tom svakodnevnom i svekolikom ruženju jednog naroda, srazmerno bezna­čajnog u odnosu na združene zapadne sile, do punog izraza došla vrlo određena etika koja krasi kako zapadne vlade tako i njihove medije, koja odudara od etike novinarstva i informisanja kakve nalazimo i u njihovim udžbe­ni­cima. Ukratko rečeno, to je etika koja je zasnovana na njihovim nacionalnim interesima. Mi smo viđeni kao pretnja po bezbednost Sjedinjenih Država i pomenutih interesa i, na kraju, pretnja po kredibilitet NATO-a. Ta etika je vidljiva čitaocu sa svake stranice ove knjige, tako da sam zaključio da o njoj nije potrebno da kažem ništa. Zapad, oli­čen u svojim vla­dama i medijima, na kraju HH veka, u etičkom smislu, svojim delima o sebi rekao je sve načinom govora o nama. Dovoljno je to što sam naslovom knjige ukazao na čemu je, u stvari, naglasak, tim pre što smo iste te zapad­ne zemlje, koje su se ovako prikazale, decenijama gledali kao oaze slobode i civilizacije. Umesto toga, imali smo prili­ke da iz podruma i skloništa posmatramo postupke varvarstva u simbiozi s uznapredovalom tehnikom.
Ako bi stanje stvari ostalo onakvo kako to želi Imperija na izdisaju, to znači da bi prikazana etika javnih medija takođe ostala kao norma. To je nedopustivo, jer bi davalo argumente u prilog tezi Žan-Žaka Rusoa: da je tehnički napredak civilizacije praćen njenim moral­nim sunovratom. Bojim se da se danas Zapad i Istok Evrope dele po lini­ji prihvatanja prethodnog i nemirenja s tim rusoovskim zaklju­čkom.
Snagu da napišem knjigu crpeo sam iz uverenja da smo, zbog svoje istorije, tradicije, predaka, dostojanstva i samopoštovanja, dužni da ustanemo protiv takvog stanja, u nadi da – sada u duhovnom i moralnom otporu – nećemo i dalje biti sami kao što je bio slučaj 1999. godine. Da to nije više slučaj, danas uviđamo samo ako se osvrnemo oko sebe. Sunce ipak na Istoku izlazi.

Beseda na uručenju
Nagrade „Pečat
vremena“

Tajna mesta u lavirintu dubrovačkih ulica

Zlata Bojović

Slavni i dobrostivi skupe, kako bi vas pozdravio jedan naš dubrovački predak u 16. veku, u zahvalnost Pečatu i Pečatu vremena prizivam jednu drevnu dubrovačku pričicu koja ima veze sa pečatom. Od kada je Dubrovnik dobio od kralja Dušana, tada je bio kralj, Ston i Pelješac, dakle najveći deo svoje buduće teritorije, svake godine su svetogorski, hilandarski kaluđeri dolazili po izvesnu sumu novca, koju su u Dubrovniku zvali danak, ali nije bio danak. To je bila obaveza koju je dubrovačka vlada preuzela od trenutka kada je postala vlasnik srpske teritorije. Pri dolasku, kaluđeri su donosili polovinu jednog zlatnog novčića, a zvao se pečat, druga polovina je bila kod dubrovačkog kneza, i kako su se svake godine ili svake druge smenjivali ti kaluđeri koji dolaze, a vremena su bila teška, opasna, putevi daleki, nije se znalo da li dolaze prave ličnosti – jedini znak prepoznavanja bilo je sklapanje tog pečata, ta dva delića novca. Ja nekako danas i svoju knjigu, o kojoj sam čula lepe reči, pa i ovo što ću izgovoriti, shvatam kao deo tog pečata koji nas je ujedinio, prethodne dobitnike i mene.
Dubrovačka književnost je, kao i niz drugih književnosti, poput helenske ili rimske, kao i Dubrovačka Republika, čiji je duhovni i kulturni izdanak bila, kao i tolike druge države kojih više nema, odavno istorijska kategorija i o njoj se, sa književnoistorijskog stanovišta, u ovoj knjizi govori u poetičko-istorijsko-teorijskom okviru kome je pripadala. Taj okvir jesu i književne i neknjiževne, vremenske i prostorne, duhovne i kulturne i jezičke koordinate u koje je ona sama po sebi smeštena tokom više vekova, sve do onih godina do kojih je postojala, do početka XIX veka. Svako kasnije, a to znači i sadašnje, određivanje i pomeranje tih koordinata u svakom pogledu je naknadno i ne pripada dubrovačkoj književnosti.
*
Dubrovnik – odnosno dubrovačka država – od samog nastanka pa do kraja postojanja, do trenutka kada je ukinuta Republika, odnosno kada je iznutra i spolja, u smislu i u značenju, geografski i materijalno, isto toliko i duhovno, srušeno sve što je građeno od VII do prvih godina XIX veka, inače proosećano rastumačeno u najboljim monolozima Vojnovićeve Dubrovačke trilogije – taj Dubrovnik, ta država prostorno od nekoliko desetina kilometara i neku desetinu hiljada podanika, bio je i ostao fenomen. Koliko god je tom Dubrovniku posvećivana pažnja, marljivo i posvećeno istraženi nebrojeni izvori, istorijski spomenici, zapisi i natpisi, najrazličtiji spisi, domaći i strani, hronike i legende, lokalne i one nastajale izvan Dubrovnika, usmena tradicija i narodna istorija, najranije knjige koje ga pominju i o njemu govore – od Konstantina Porfirogenita, koji je sredinom X veka u svom čuvenom delu O vladanju carstvom (De administrando imperio) pisao o Dubrovniku, nebrojeni arhivski dokumenti, a sve je govorilo o njegovoj istoriji i tradiciji i, u kasnijem periodu, takođe fenomenu viševekovnog opstanka između tada najvećih sila u ovom delu Evrope – Turske Carevine i Mletačke Republike, o životu, o prirodi čoveka i njegovoj vitalnosti, o duhu, kulturi, stvaralačkoj pokretačkoj snazi, o državnom ustrojstvu, politici i diplomatiji, još uvek je ostalo tajnih i tamnih mesta u lavirintu njegovih ulica, u pravom i u simboličnom značenju. Samo možemo da pretpostavljamo, verujem sa velikom pouzdanošću, i pored toga što je istorija do tančina prevrnula svaki kamen Minčete i Lovrijenca, šta su u svesti svakog Dubrovčanina značile devize koje su ih vodile i održale dvanaest vekova: „Ploviti se mora, živeti se ne mora“; „Ni za šta na svetu sloboda se ne prodaje“ (Non bene pro toto libertas venditur) – bez i najmanjeg prizvuka patetike, pa čak ni u čuvenoj Gundulićevoj himni „O lijepa, o slatka, o draga slobodo“; „Ostavite lične brige, mislite o opštim“ kao neposredna poruka svakom vlastelinu, članu dubrovačke vlade, kada je ulazio u Veliko veće. Dubrovčani su, međutim, bili svesni svoje tajne koja je bila njihov stameni unutarnji stub, inače se ne bi dogodilo da, kada je Republika „utrnula“, kako je to rekao jedan istoričar, a njeno obnavljanje velike sile nisu odobrile, vlastela donese drastičnu odluku ‒ da ne stvara potomstvo koje će biti robovi. Patetično zvuči, ali patetično nije: stara dubrovačka vlastela, ponosni a istovremeno i nadmeni i snishodljivi gospari, u zavisnosti šta je u kom trenutku bilo od veće koristi za njihovu domovinu – svoju je odluku ispoštovala.
Krajnji rezultat svega što se vekovima splitalo oko Dubovnika, od njegovog osnivanja do gašenja Republike, bio je pečat posebnosti i autohtonosti. Svi postojeći spomenici, materijalni i pisani i oni koji su u sferi duha, zajedno sa tradicijom u kojoj se izgradila predstava o samostalnom gradu-državi, koja je počivala na idealu lične i opšte slobode, podržavali su nekoliko vekova ne snagom faktografije već suštinom ideje poimanja dubrovačke samosvojnosti. I kada se dubrovačka istoriografija u kasnijim vekovima uveliko odvojila od legendi, sačuvala je u sebi legendarnu okosnicu koja više nije imala snagu istorijskog (i pseudoistorijskog) svedočanstva, već je poimana kao simbol Dubrovnika u svim značenjima koja je podrazumevao. Dubrovnik je izgradio sebe, dubrovačku svest i duh podanika, zaštitnika sopstvene slobode i dok je postojao, čuvao je tu svoju tekovinu. Deo njen bila je i književnost.
*
Izdvajanje i ucelovljavanje dubrovačke književnosti, kao najsnažnijeg izraza bogatstva duha i kulture, čiji su najstariji počeci ispisani ćirilicom, bio je prirodni rezultat njenog toka razvoja (od ranih decenija XV do prvih godina XIX veka). Ta je književnost – iako je bila ograničena u svemu, pre svega malom sredinom u kojoj je nastajala, značajnim delom i jezikom – doživela potpuni razvoj tokom četiri velike epohe, kroz koje su se prelamale poetike i književnoistorijske paralele evropskih književnosti, i ostvarila neprekinuti sadržajni, prirodni kontinuitet, koje veoma često upravo te druge, daleko veće književnosti nisu imale.
Kao celina, dubrovačka književnost se izdvojila već u završnom periodu svoga postojanja, kada se njen tok okončavao u privim godinama XIX veka.
Simbolično i stvarno, posle nekoliko stotina poznatih i anonimnih pisaca, od kojih je većina, istina je, ispisala samo tek po koju pesmu, i još većeg broja svakovrsnih dela, od srednjovekovnih prevoda i redakcija najpoznatijih dela toga vremena, poput takozvane „srpske Aleksandride“, od pesama na latinskom jeziku za koje su dobijali titule „poete laureatusa“, preko uglednih članova učenih društava, među kojima je bio pesnik i višestrani naučnik Ruđer Bošković, preko pisaca koji su bili dostojni pratioci svoga vremena, poput Marina Držića, kako se bližio kraj postojanju Dubrovačke Republike, u skladu sa promenama do kojih je na pomolu nove književne epohe – romantizma – prirodno dolazilo, i koje su u svemu nagoveštavale „drugo doba“, privodili su se kraju i dobijali završni oblik neki od najvažnijih filoloških poslova.
Početkom XIX veka, posle nekoliko decenija rada, završen je i objavljen veliki rečnik Joakima Stulića, nastao na temeljima stare dubrovačke „slovinske“ ideje i na građi iz rukopisa i knjiga starijih i savremenih pisaca na sva tri jezika i iz postojećih rečnika i objavljen u tri verzije Lexicon latino-italiano-illyricum (1801) Vocabolario italiano-illirico-latino (1810) i Rječosložje (1806) u kome je na prvom mestu bio „ilirski“ jezik.
U godinama kada je Stulić okončavao svoj zamašni i teški posao na izradi rečnika i štampao njegovu prvu verziju, Italijan Frančesko Marija Apendini, koji je, kao pijarista, došao za profesora u Dubrovnik i u njemu bravio poslednjih decenija pred ukidanje Dubrovačke Republike, pripremao je izdanje dva toma svojih „istorijsko-kritičkih beležaka“ o starini, istoriji i književnosti Dubrovčana. Bilo je to poznato delo na italijanskom jeziku Notizie istorico-critiche sulle antichita, storia e letteratura de‘ Radusei, I-II, štampano u samo koju godinu ranije otvorenoj prvoj dubrovačkoj štampariji, koje se i simbolično poklapalo sa zamiranjem dubrovačke države i dubrovačke književnosti. Apendini je već tada, 1802, u kojoj je izdao prvi tom svojih Noticija, posvećen istoriji Dubrovnika, i 1803, kada je izišao drugi tom u kome su predstavljeni dubrovački pisci od najstarijih humanista do njegovih savremenika, pokazao prirodnu povezanost u jednu celinu Dubrovnika i literature koja je u njemu stvarana tokom velikih epoha humanizma, renesanse, baroka i prosvetiteljstva i bila odraz i deo njegove kulture, umetnosti, istorije i njegovoga života. Drugi tom ove Apendinijeve knjige sadržao je obimni istorijski pregled rada dubrovačkih pisaca, odnosno dubrovačke književnosti. Uz sve nedostatke, propuste i nedovoljnosti, rađene prema staroj koncepciji i još nedefinisanom poimanju književne istorije, koja još nije ni bila metodološki određena, Apendinijeve Noticije su pružale široki uvid u stvaranje velikog broja dubrovačkih pisaca tokom nekoliko vekova. Taj veliki književnoistorijski posao obavljen je u poslednjem trenutku, pred pad Republike, i u njemu je uhvaćena povezujuća nit i sačuvana zaokružena predstava dubrovačke književnosti od njenih početaka do kraja.
U XIX vek dubrovačka književnost, ono što čini sadržaj njene književne građe, ušla je u daleko manjem obimu od onoga u kome je danas poznata. Najveći broj najznačajnijih njenih dela iz svih epoha još je bio u rukopisima, mnoga dela su bila i nepoznata, i anonimna, ili se o njima znalo samo po naslovima, a njihovi autori su, u velikom broju, bili takođe malo poznati, u pogledu prave književne periodizacije gotovo da i nije bilo jasnijih određenja. Nagli razvoj raguzeologija je – to podrazumeva uopšte sva bavljenja dubrovačkom istorijom i kulturom, u našim okvirima književnošću – doživela od kada su počela, od druge polovine XIX veka, da se objavljuju iz rukopisa najznačajnija sačuvana dela. To se nastavilo tokom sledećeg veka, a to je sve pratila velika naučna zainteresovanost za ovu literaturu, ali i okolnost da su neki od najznačajnijih istoričara književnosti bili temeljno posvećeni ovome predmetu.
Došlo se do našeg veka sa bogatom literaturom o dubrovačkoj književnosti, sa odličnim pojedinačnim studijama, sa velikim brojem objavljenih dela, od kojih su sva najvažnija bila u formi kritičkih izdanja, ali je dubrovačka književnost kao celina – a naš osnovni stav posle više decenija bavljenja ovom materijom jeste da je to književna celina, unutar sebe organski povezana – ostajala ipak nesagledana u svom toku, pa samim tim i nedovoljno definisana. Pošto je neprestano posmatrana parcijalno, osim nekoliko kratkih napisa sa naslovima Dubrovačka književnost, ili u knjigama koje nisu bile istorije književnosti iako su imale takve naslove (ili kao renesansna pojava, kao barokna i dr.) ili u okviru drugih književnosti, nikada nije sagledana i izvedena periodizacija – i u okviru dubrovačke književnosti kao celine i, što je još važnije, u okviru pojedinih književnih epoha, kao ni klasifikacija, u zavisnosti od prirode književnosti svake epohe pojedinačno, niti je vaspostavljen unutrašnji red i jasan, sadržajno određen okvir, neophodan za svaku istoriju književnosti.
Naš cilj je bio da, prateći razvoj književnosti, sa razdaljine od preko dva veka posle njenog gašenja, tokom kojih je gusto sito vremena učinilo najbolji izbor po vrednosti, od epohe do epohe, i njihovu prirodnu povezanost, u skladu sa poetikama koje su dubrovačku književnost oblikovale, ali i u skladu sa njenim otporima koje je upravo vladajućim poetikama pružala, povežemo tu veliku materiju u sistematsku celinu koja se drži i u svojim književnim zakonitostima i svojom samosvojnošću, autohtonom određenošću, svojim duhom, svojim jezikom i svojom specifičnom umetnošću. Želeli smo da ništa što je suštinski važno ne ostane izvan ove knjige a da sve ono što je u njoj potvrdi vitalnu snagu literature koja, bez obzira na savremene, to jest onovremene i kasnije sudove, nalazi svoj put i sebi obezbeđuje pravedno i zasluženo mesto.

Beseda na uručenju
Nagrade „Pečat vremena“

[Show slideshow]

◄ 1 2 3 ... 10 ►