Uloga (b)analnog novinarstva u Srbiji

„Velika Albanija“ i moć medija

Piše Nikola Martić

Srpsko tabloidno novinarstvo, kao izopačena balkanska varijanta standarda zapadnog liberalnog žurnalizma, neće biti od pomoći u otporu izazovima sa kojima se ovo društvo suočava jer je ono i nastalo na liberalnom otporu principima zajednice

Serija šokova koje je izazvala najpre zastava „Velike Albanije“ na stadionu u Beogradu a zatim i izjava albanskog premijera Edija Rame da je neizbežno i neupitno ujedinjenje Kosova i Albanije „na putu ka Evropi“ ili na „neki drugi način“ − „klasičan način“ (izrečena najpre u Ulcinju a „overena“ potom i u Tirani u izjavi televiziji „Skaj njuz“) onda oružani napad 40 pripadnika OVK na makedonsku karaulu, pa ubistvo Srbina policajca i ranjavanje dvojice njegovih kolega, govori zapravo o moći medija.

Mediji u Srbiji danas su sredstvo kojim se stvarnost −da ova zajednica ubrzano klizi u situaciju u kojoj je bila uoči balkanskih ratova sa početka prošlog veka − sakriva njenom tabloidnom lažnom slikom, do mere da, kada se činjenicama, poput nabrojanih brutalnih izjava i događaja, dozvoli da izvire iza koprene „Parova“ i „Farme“, one dovode do kolektivnog šoka.

Srpski paradoks Mediji su, naime, ako su se uopšte bavili ovom „neatraktivnom“ temom, tvrdili da je ujedinjenje o kojem ovih dana govori Rama samo „teorija zavere“ a ne brutalna stvarnost sa kojom posebno intenzivno živimo još od agresije NATO 1999. godine, kada je srpska pokrajina Kosovo i Metohija okupirana. Tom agresijom je napravljen još jedan međukorak u stvaranju „Velike Albanije“ od istih onih na Zapadu koji su stvorili i samu Albaniju. O tome svedoče i Miteranove reči iz 1993. godine u razgovoru sa Papandreuom, na koje ovih dana podseća istoričar Mile Bjelajac: u svest Nemaca se uvukla nekadašnja austrougarska mržnja prema Srbiji i Srbima. U osnovi toga je ideološki nesporazum i geostrateški sukob.

Što se ideološkog nesporazuma tiče, jasno je da liberalizam već 15 godina dominira na javnoj sceni Srbije, iako je, paradoksalno, liberalna stranka daleko ispod cenzusa. I ta pozicija stranke je razlog zašto se ovdašnji liberali ne osećaju sasvim sigurnim i strahuju od rasta ideoloških diskursa zajednice i jednakosti i od stranaka koje ih ispovedaju.

[restrictedarea]

I njima i njihovim mentorima na Zapadu sada je kristalno jasno da u Srbiji nije došlo do Fukujaminog kraja istorije i da na tom prostoru tek predstoje novi zapleti i razmeštanja ideoloških kulisa. Nije Srbija u ovakvim problemima u kakvim je danas zato što je između Amerike i Rusije, već zbog toga što je između liberalne Amerike i Rusije, koja je iskočila iz liberalnog ideološkog diskursa i dominantno se okrenula ideologiji zajednice – solidarizma. Taj novi ideološki rased se, kao istorijski nova nesporna činjenica, sada svom silinom obrušava i na Srbiju. U tom novom blokovskom ideološkom sudaru Srbija više ne bira samo stranu već i ideologiju.

Srbija, ali i ceo Balkan, već su više puta iskusili koliko drame donosi ovaj sudar ideoloških diskursa. Poslednji put bilo je to devedesetih godina prošlog veka, kada su Srbi odbijali da prihvate liberalizam i zbog toga ušli u sukob sa drugim narodima unutar Jugoslavije koji su prihvatili tu ideologiju, kao i u sukob sa Zapadom odakle je ova ideologija i stigla. To je izazvalo rat, zatim bombardovanje SRJ i Srbije 1999. godine a završeno je pučem u Beogradu sa ideološkim predznakom. Bila je to decenija kada je Zapad svoje (ideološke) vrednosti stavio iznad međunarodnog prava, o čemu svedoči i Klintonov visoki činovnik Strob Talbot obznanjujući da se NATO oružano obrušio na Srbiju zato što Srbija „nije preduzela socijalne i ekonomske reforme“, nego je većinski izabrala da bude „poslednji ćošak Evrope koji nije sebe podredio subordinaciji od Amerike podržavanim neoliberalnim programima“.

Taj otpor Srbije diskursu neoliberalne „slobode“, u ime diskursa u čijoj osnovi je zajednica (kao istina, dobro i lepo) bio je za liberalni Zapad zločin i zbog njega su svi koji nisu izdali ideju jednakosti i zajednice bili isleđivani i suđeno im je u Hagu. Činjenice nisu mogle da demantuju ovu diskurzivnu ideološku istinu o „zločinačkom režimu“ i njegovom „udruženom zločinačkom poduhvatu“ pomaganja ugroženih Srba sa one strane Drine i u Krajini.

„Velika Albanija“ u Mardokovoj TV Kao što je i u ovim zbivanjima novinarstvo u Srbiji imalo svoju istaknutu rolu (neki mediji su bili uz svoju zajednicu i državu izloženu spoljnim pretnjama i agresiji, dok su drugi, oni liberalni, i ne slučajno prvi tabloidi u Srbiji, bili „nezavisni“, dakle, nisu bili uz svoju zajednicu i državu u nevoljama koje su ih pogodile) imaće je i u onome što se sprema danas. S tim što je situacija na medijskoj sceni danas čistija – danas su svi „nezavisni“ i tabloidni (čak i oni „najozbiljniji“ koketiraju sa tabloidnim temama) i svi vidimo koliko su oni uz svoju zajednicu i državu. Država je njihova meta, nešto što ugrožava njihovu slobodu.

Problem je u tome što su ovi „nezavisni“ tabloidi, a zapravo liberalne ideološke batine, tokom devedesetih godina bili samo izolovani tržišni incidenti, a danas, petnaest godina od uspostavljanja pune dominacije liberalne ideologije sa tržištem u centru, postali su novinarski standard.

Kao i onda, i danas je zadatak srpskih tabloida da, ako je to interes njihovih vlasnika i ideološko-političkih centara sa kojima su u sprezi, osujete javnost da se suoči sa istinom, da je društvo usred teške drame, dok ne bude kasno za njeno efektivno rešavanje. Tako je očito da i, kada se ovih dana „tamo gde treba“ donese odluka da se pred javnošću Srbije pojave Edi Rama i onih četrdeset razbojnika u makedonskoj karauli i vehabija koji puca u policajce Srbe u Zvorniku, to treba da bude samo još jedan dokaz srpske nemoći. Dakle, da ne bude razlog za otpor, već za razmišljanje o hitnoj predaji.

Dodatne simbolike ima u tome što, kada se donese odluka da javnost u Srbiji bude prenuta iz tabloidne hipnoze Raminom izjavom i potezanjem oružja na granicama Srbije, za medijskog izvođača radova treba da bude izabran „Skaj njuz“ Ruperta Mardoka. Jer, Mardok je ime i bogatstvo stekao upravo na tabloidizaciji sveta i servisiranju interesa Amerike i Britanije svuda po planeti, na takav način da je to ušlo i u nemačke udžbenike komunikologije.

Reč je o medijskom mogulu koji ima takvu poziciju u globalnoj medijskoj mreži da svi lokalni mediji, a posle „oslobođenja“ iz 2000. i svi „oslobođeni“, „nezavisni“ mediji u Srbiji, prate njegov liberalni uređivački koncept. Taj koncept, neka vrsta standarda globalne medijske mreže, sadržan je u pravilu „4 S“ (senzacija, skandal, seks, sport). Mardok taj koncept opravdava stavom da on ne odgovara nikom sem publici: „Oni mi kažu šta žele i ja im to onda dam.“ Tako ovaj vlasnik dobrog dela globalne industrije istine, redukujući vrednosti na banalno − na zadovoljavanje, na primer, čistog kliničkog voajerizma ljudi koji u TV ekran bulje kao kroz ključaonicu tuđe spavaće sobe, ili vetrobran automobila parova u Zvezdarskoj šumi – samu tu profitabilnu banalnost, predstavljajući je kao vrednost, transformiše i unapređuje u javni interes.

Upozorenja Hane Arent Takvi mediji su normalna posledica služenja liberalnom principu individualne slobode koja uključuje prezir prema drugome i zajednici pa i samoj medijskoj publici. Od kako je „Srbija svet“, to jest od kada živimo unutar dominacije liberalnog diskursa, i ovdašnja zajednica je žrtva (b)analnog novinarstva.

To novinarstvo svoju publiku ne vidi kao ljude, prema kojima su mediji i moralno obavezni. Za ovo (b)analno novinarstvo publika nisu ljudi već − masa, gomila, statistika i rejting, brojevi, stvari, resursi za sticanje gazdinog profita i „roleksa“ i džipova glavnih urednika. Oni gaje tu publiku regrutujući je iz dolazećih generacija, koje i nemaju drugo iskustvo, i gurajući te ljude u već formirani skup ljubitelja klozetskih grafita − „proizvoda duha“, koji se, u ime slobode, više ne nalaze na sklonjenim mestima javnih ve-cea, nego na prvim stranicama medija i u udarnim terminima televizija sa nacionalnom frekvencijom. Neke od naslova sa prvih stranica tabloida pristojan čovek ne može ni da ponovi, pa danas i sami liberali (Saša Janković, na primer) sa prezirom govore o ovoj pojavi, dajući nove argumente onom ambasadoru koji je ustvrdio da su Srbi šizofren narod.

Zajednica u Srbiji je, upotrebom ovakvog novinarstva, zasigurno na putu da bude do kraja svedena na skup individua, koje svoju individualnost ne grade više kroz odnos sa drugima u zajednici i razlikovanjem od njih, nego kroz odnos sa ekranom ispred sebe, kroz odnos sa stvarima, postvareni odnos, odnos iz kojega nastaje postvareni čovek. Tu je reč o individuama međusobno izolovanim TV ekranima. Takav skup individua gubi odlike društva, koje je pretpostavka i oblik kolektivnog delovanja i samozaštite, (moralne) zajednice i (moralnog) pojedinca.

Šta je smisao takvog atomizovanja pojedinaca na svoju individualnost, slutila je Hana Arent. Teror, pisala je Arentova, može apsolutno da vlada jedino ljudima koji su međusobno izolovani a jedna od glavnih briga tiranije je upravo kako da stvori tu izolaciju. Ona podseća da moć uvek proističe iz zajedničkog delanja i upućuje na Berkov stav da su izolovani ljudi nemoćni po prirodi stvari, za šta nema boljeg primera od savremene Srbije.

Arentova kaže da je izolacija onaj ćorsokak u koji su ljudi saterani kada se uništi politička sfera njihovog života, sfera u kojoj delaju zajedno i u nekom zajedničkom interesu. To je ona nepodnošljiva izolacija u kojoj pojedinac više nije u stanju da bilo šta doprinese zajedničkom svetu i gde se kida veza a svetom kao ljudskom tvorevinom. Ona kaže da je totalitarizam nov po tome što se ne zadovoljava samo ovom izolacijom nego uništava i privatni život. On se zasniva na usamljenosti, na osećanju nepripadanja svetu, jednom od najradikalnijih i najbeznadnijih iskustava čovekovih.

Hana Arent još primećuje (a Srbi to na svojoj koži osećaju) da ono što usamljenost čini tako nepodnošljivom jeste gubitak sopstvenog ja, jer identitet pojedinca može verno i pouzdano da potvrdi samo društvo drugih ljudi. Srbi se „druže“ sa televizorom, najviše u Evropi, i svoj „identitet“ potvrđuju u društvu sa tim prozorom odakle ih zatrpava virtuelna stvarnost. Umesto u društvu različitih ljudi, oni svoj identitet potvrđuju u društvu sa industrijski standardizovanom stvari. Uvek istom stvari. Da li tako nastaje jednodimenzionalni čovek, onaj koji više i nije čovek, već dodatak stvari, sa identitetom koji pozajmljuje od te stvari −identitetom robne marke.

Petreus na sceni Srbije Gubitak identiteta zbog gubitka odnosa sa „drugima“ zapravo zakonomerno vodi rastu deficita unutar ličnog fonda ljudskosti. Ljudskost se nesumnjivo gubi takvom redukcijom društvenih veza i slabljenjem društva, jer nema čoveka van društva i moralne zajednice ljudi. Moralna anomija, koja u Srbiji raste u srazmeri sa pretvaranjem zajednice u usamljenu gomilu zapadnog tipa, na svoj način govori o strašnoj drami sa kojom se ovde suočava čovek.

Takvo što bi bilo nemoguće ostvariti bez liberalnog projekta − tabloidnog novinarstva. Ono se i u Srbiji trudi da briše identitet ljudi plasiranjem sadržaja koji su najrazumljiviji najširem krugu i nastojanjem da sve nas svedu na statističku konstantu – prosečnog čitaoca (slušaoca/gledaoca) koji u jednoj ruci drži pivo, u drugoj tabloid ili telekomander kojim traži što šokantniji rijaliti i pogled zakiva za nečiju atraktivnu zadnjicu.

Posle petnaest godina delovanja ovakvih medija vreme je da se na primeru Srbije proveri učinak projekta i koliko je Hana Arent bila u pravu. „Tamo gde treba“ doneta je odluka da kod granica Srbije proradi oružje, da u lice javnosti budu bačene izjave o „Velikoj Albaniji“ i da tabloidna mašina od liberalnog halucinogena bude vraćena u ulogu macole, šokira masu koja je ostala posle razbijanja društva.

Ali, očito, ovde još nije sve gotovo. Iako teško uzdrmana, zajednica još nije uništena i samo tako može da se objasni zašto se u modeliranje ovdašnjeg javnog prostora i odbranu liberalne paradigme, ovih dana čitamo, uključuje i general Petreus. On tu može da bude prisutan samo u ime projekta očuvanja dominacije liberalizma kao sredstva globalne imperijalne dominacije na Balkanu i, pre svega, u Srbiji, a ne u ime širenja medijskih sloboda. On je ovde ne da ukine, nego samo da učvrsti cenzuru koja je postojala i do sada – ideološku cenzuru koja je sprečavala da do javnosti dopre bilo kakvo gledište drugačije od liberalnog. Uočeno je da liberalna ideja u Srbiji još nije stigla do nivoa samoprinude sa svim posledicama o kojima govori Hana Arent. Ona je, naime, pisala da samoprinuda ideološkog načina mišljenja (koje će u Srbiji braniti Petreus) uništava sve spone sa stvarnošću. Sa takvim naumom se uspelo kada ljudi izgube kontakt sa drugim ljudima, kao i sa stvarnošću koja ih okružuje, jer zajedno sa ovim sponama oni gube ne samo otvorenost za nova iskustva nego i sposobnost da misle, upozorava Arentova. Problem je što su ljudi ovde i dalje u stanju da misle i postoje kapaciteti otpora.

SLOBODA IZ VICA

U suočavanju sa aktuelnim pretnjama stvaranja „Velike Albanije“ i vraćanja Srba pod šljivu, jasno je, međutim, da ovakva Srbija nema i neće imati podršku srpskih medija, onih koji su verni svojoj zajednici. Onih medija koji bi radili u skladu sa Poveljom položenom u temelje Doma štampe u Beogradu i gde uz ostalo piše da će srpsko novinarstvo raditi u interesu istine, pravde, naroda i države.

Tih medija više nema, jer njihovo postojanje pretpostavlja i žrtvu za zajednicu što ne samo da je neprihvatljivo već je i greh, jeres i zločin sa stanovišta liberalne ideološke pozicije borbe isključivo za lični interes. Ovo je vreme liberalne slobode, takve slobode od koje se Srbija brani i vicem: „Sloboda? A, to je ono kada ti kažu da ideš u … materinu, a ti slobodno ideš gde hoćeš.“

[/restrictedarea]