Okupirana Srbija i rat protiv porodice

Piše Vladimir Dimitrijević

Zakon o ravnopravnosti polova traži, između ostalog, od prosvetnih vlasti da prerade nastavne programe u skladu sa „rodno senzitivnim pristupom“. Zvuči bezazleno?

Obraćajući se vama, poštovani čitaoci „Pečata“, molim za razumevanje jer znam da ovo nije klasičan „novinarski“ pristup tekstu. Ali, eto, odustajem od „klasičnog novinarskog pristupa“. Hoću nešto prisnije, ličnije, jer su čitaoci „Pečata“ svojevrsna duhovna porodica, koja razume o čemu je reč čak i ako nije „klasičan“ žurnalizam. Obraćam se svim „pečatovcima“, od vladika, političara, intelektualaca do prosečnih porodičnih ljudi. Povod je najava donošenja još jednog antiporodičnog zakona kojim će se zabraniti fizičko kažnjavanje dece.

BUDUĆNOST NA OBZORJU NAŠEG DRUŠTVA Neću pisati o tome što svi znamo: da je u Srbiji preko 400 hiljada ljudi manje nego u doba popisa 2002. godine, i da se prosečna srpska porodica sastoji od 2,2 člana (dakle, nemamo nijedno celo dete po porodici, kad je prosek u pitanju).

Neću ni o tome da je materijalna situacija u kojoj smo se našli skoro bezizgledna, i da sve veći broj građana ove zemlje skoro sa očajanjem gleda svoju decu, kojoj ne može da pomogne, jer je budućnost na obzorju našeg društva mračna. Naši đaci često nemaju novca ni da kupe užinu u školi; naši tanjiri su sve prazniji i prazniji. Škole se pustoše, a groblja pune. Umesto da se povede borba za obnovu stanovništva, ubeđuju nas, na razne načine, kako je najveća dobrobit Srbije u paradama homoseksualaca, i u davanju istima prava da sklapaju „brakove“ i „usvajaju decu“. Svi to znate, i zato nećemo o tome. Hoćemo o nečemu drugom, opasnijem i strašnijem, a što nam je sve bliže i bliže. To je Vladika Nikolaj prorokovao u svojoj pesmi „Nebeska Liturgija“, kad je rekao da Srbin u budućoj, okupiranoj Srbiji neće smeti „decu svoju svojom zvati,/ ni slobodno mislit, ni disati“.

Reč je, dakle, o rušenju porodice, tog poslednjeg utočišta normalnog čoveka u doba Novog poretka zla i demonizma. Srbija, pod „mekom“ okupacijom Imperije, već godinama usvaja zakone utemeljene na lažnim, i, u isti mah, antihrišćanskim temeljima. Evo primera.

[restrictedarea]

RADIKALNI FEMINIZAM NA (NE)DELU Srbija je, 11. decembra 2009, dobila Zakon o ravnopravnosti polova. Zakon zahteva od poslodavaca da, prilikom zapošljavanja, daju prednost „slabije zastupljenom polu“; širi kvotu obaveznih 30 odsto „slabije zastupljenog pola“ na niz sektora političkog života; traži od prosvetnih vlasti da prerade nastavne programe u skladu sa „rodno senzitivnim pristupom“ itd. Rekao bi čovek – bezazleno. No, to je samo prvi korak u jednom opasnom pravcu.

Taj zakon nije pao s neba; on je zasnovan na tri, u osnovi lažne, ideološke pretpostavke tzv. „rodnog feminizma“: da u svim društvima, pa čak i najrazvijenijim, kakva su ona u SAD i Evropskoj uniji, postoji radna „segregacija i diskriminacija“ na osnovu pola, zbog čega ugroženijem, ženskom polu treba dati što šire mogućnosti za zaposlenje; da u svim društvima, pa i najrazvijenijim, postoji sistemska blokada za žene koje bi htele da se bave politikom; da su sve razlike između muškaraca i žena, koje, u krajnjoj liniji, vode diskriminaciji potonjih, posledice ideološkog patrijarhalnog nasilja u obrazovno-vaspitnim procesima, zbog čega treba afirmisati tzv. „androgini“ koncept ličnosti. Za razliku od liberalnog feminizma, koji se uglavnom borio za istinska prava žena u odveć „muškom“ svetu (pri čemu ne treba zaboraviti da je prvu emancipaciju žene izvelo hrišćanstvo, dajući joj niz prava kroz pravni sistem koji se u „krštenoj“ Rimskoj imperiji zasnivao na praktičnom sprovođenju Evanđelja u život društva) rodni feminizam vidi muškarce i žene kao dve odvojene i neprijateljski suprotstavljene klase, između koji se vodi „klasni rat“, čak  do istrebljenja. Muškost i ženskost su, kažu totalitarne feministkinje, društvene konstrukcije koje treba ukinuti, makar i genetskim inženjeringom. Po Šulamit Fajerston, koja je 1972. objavila manifest radikalnog feminizma, knjigu „Dijalektika pola: razlog za feminističku revoluciju“, trudnoća, dojenje i emocionalna vezanost za decu, kao i mesečni odliv, čini žene zaista biološki slabijim od muškaraca. Zato ona predlaže da se u ljudskoj vrsti razvije partenogeneza, kao kod „lisnih vaši“, a žene treba da shvate da je „trudnoća varvarska“.

ANDROGINA CIVILIZACIJA Završni cilj feminističke revolucije je androgina civilizacija. Kako će se u njoj živeti? To će, po Fajerstonovoj, biti društvo „prirodne polimorfne seksualnosti“, gde će deca uživati u „genitalnom seksu“ sa drugom decom i odraslima, a i „tabu incesta“ bio bi ukinut: „Ako bi ono (dete, nap. V. D.) izabralo da seksualno opšti sa odraslima, čak i ako bi ono odabralo svoju sopstvenu genetsku majku, ne bi postojali a priori razlozi za nju da odbije njegovu seksualnu ponudu, pošto bi tabu incesta izgubio svoju funkciju.“

Radikalna feministkinja Dona Haravej, sa svoje strane, smatra da je vreme da nastane društvo kiborga, koji neće zazirati „od svog srodstva sa životinjama i mašinama“… Dakle, počinje sa zakonima o rodnoj ravnopravnosti, a treba da završi društvom u kojem nema incest-tabua i gde je pedofilija normalna, da bi se okončalo trijumfom kiborga. A socijalni inženjering je, u ovom trenutku, najveća opasnost po čovečanstvo, jer je ključni izvor  nasilja  Imperije u svim delovima sveta. Kako kaže Jakub Karpinski, to je „projektovanje i izgradnja društvenih struktura za koje kao materijal služe ljudska bića (…) pri čemu, naravno, materijal niko ne pita šta on o svemu tome misli“.

Društveni inženjeri su uvereni u to da poseduju apsolutna znanja i vrednosti, koja im, po Karpinskom,  daju „pravo“ da „pribegavaju nasilnim merama i slamaju volju onih koje žele da promene“. To je, u stvari, utopizam na delu; a svaki utopizam, po ruskom teologu Georgiju Florovskom, boluje od strahovite boljke, koju on naziva „patosom nasilnog darivanja sreće“.

Ako nećemo da budemo „srećni“ onako kako nam socijalni inženjeri crtaju, bićemo „nadzirani i kažnjeni“  (Mišel Fuko). Kad je radikalni feminizam u pitanju, njegov inženjerski stav je iskazala Simon de Bovoar: „Nijednoj ženi ne treba odobriti da ostane kod kuće i podiže decu. Društvo treba da bude potpuno drugačije. Žene ne treba da imaju takav izbor, naročito stoga što, ako takva mogućnost postoji, isuviše mnogo žena će se odlučiti upravo za nju.“

U TOM LUDILU IMA SISTEMA Nedavno je usvojen i Zakon o obaveznoj vakcinaciji. On je samo deo jednog šireg projekta čiji je cilj konačno uništenje porodice u Srbiji. Nemojte u to sumnjati, jer ga inače ne bi donosili, pošto on u mnogim zemljama Evropske unije, na koje se oni pozivaju, ne postoji. Pre izvesnog vremena su novine, koje rade za interese zapadnih okupatora naše zemlje, i koje su bile najglasnije u propagandi nasilnog vakcinisanja dece, pisale kako EU odbija da uvozi naše svinje zato što su vakcinisane!!! Meso im, eto, nije „zdravo“, po EU svinjskim standardima. A država primorava roditelje da vakcinišu decu, bez obzira na to kakav je kvalitet vakcina, da li u njima ima GMO sastojaka itd. Eto, ja ću, glasno i jasno, da kažem: EUrotičarima u Srbiji je više stalo do izvoza nevakcinisanih svinja u EU nego do naše dece, kojoj nameću obaveznu vakcinaciju. Pri čemu, kao što sam već pisao u „Pečatu“, nisam zagovornik nevakcinisanja, nego sam protivnik nasilnog oduzimanja prava roditeljima da odlučuju o dobrobiti svoje dece. Ponavljam, ovde i sada: cilj Imperije će biti da nam, posle svega što su ovom narodu oduzeli (od materijalne sigurnosti do duševnog zdravlja, koje nam ugrožavaju zato što vode politiku kontrolisanog haosa) oduzimaju i našu decu. Prava porodice su, videsmo, već odavno teško načeta. U leto 2011. donet je i zakon po kojem vaš sin ili ćerka od svoje 15 godine imaju pravo da vam zabrane uvid u svoj lekarski karton: vi ne smete znati da li vam dete pije i puši, da li ga je neko navukao na narkotike, da li je obolelo od neke infektivne bolesti ili izvršilo abortus, čija je najčešća posledica sterilitet. Ako vaše dete oboli od neke hronične bolesti, za koju je potrebna posebna ishrana ili terapija, ni to ne morate znati. Ako vaš tinejdžer to ne želi, ne možete s njim ni u bolnicu.

Naravno, to im nije dosta: sad hoće da uvedu zakon po kojem ćete ići u zatvor ako svoje malo dete, izloženo opasnosti, „šljicnete“ po stražnjici da biste ga urazumili. I to će biti proglašeno za nasilje u porodici.

ZABRANA FIZIČKOG KAŽNJAVANJA Napad je na zdrav razum kada se kaže da je normalno i umereno telesno kažnjavanje deteta isto što i fizičko zlostavljanje. Zakonsku odredbu o zabrani fizičkog kažnjavanja ima veoma mali broj zemalja sveta, među kojima nisu Engleska, SAD, Australija, Belgija, Italija, Irska, Švajcarska, Francuska. U Sloveniji, gde je zakon uveden, kazna za roditelje je 600 evra, ili zatvor. Donošenje ovakvih zakona poremetilo bi, ionako već oštećene, odnose između roditelja i dece u nas. Deca će se suprotstavljati roditeljima, u školama će ih učiti da roditelje prijavljuju policiji i ona će to činiti. U zemljama u kojima je ovaj zakon uveden deca čak lažno prijavljuju svoje roditelje ako odbiju da im ispune zahteve, i ucenjuju ih. Na svaku, pa i najsmešniju prijavu, u vašu kuću ulaziće policajci i radnici centara za socijalni rad.

Dragi čitaoci „Pečata“, od vladika, političara i intelektualaca, do običnih porodičnih ljudi! Nemojmo to dozvoliti! Sve su nam uništili – porodicu ne smemo dati! Nasilje koje razara porodicu, i zbog kojega se ovde osnivaju „sigurne kuće“, ima svoj koren u haosu koji su evrounijati u nas izazvali, uništavajući u Srbiji privredu, mogućnost zaposlenja, svaku socijalnu sigurnost,  solidarnost i brigu o čoveku. Muž koji nema posla i koji tone u svakodnevnom očajanju, žena bez posla i nade, deca prepuštena samoj sebi – to je slika današnje Srbije. I to izaziva nasilje u porodici, a ne nekakva genetska nasilnost Srba, kako tvrde neprijatelji svega normalnog i ljudskog, koji iz Vašingtona i Brisela uređuju po Srbiji. Cela Srbija mora postati sigurna kuća za one koji u njoj žive, a pre svega za očeve, majke i decu. Ženama, pre svega majkama, ne treba više prava, nego više privilegija. Ljubav, sloga, budućnost rada i životne vedrine zasnovane na uzajamnom poverenju treba da budu naš cilj, a ne policija koja svaki čas ulazi u kuću zbog „nasilja u porodici“, fizičkog kažnjavanja dece ili zato što odbijate da decu vakcinišete nekom od mnogobrojnih sumanutih vakcina, poput one koju najavljuju za žensku decu, tobož protiv tumora materice, a koja, po svemu sudeći, izaziva sterilitet.

Da bi Srbija bila normalna, ona se svim silama mora truditi da osnovne potrepštine za gajenje dece, počev od hrane za bebe, preko dečje odeće i obuće, do udžbenika, oslobodi poreza i dažbina koji ih čine nenormalno skupima; treba da nastoji  da funkcionalnim porodicama sa četvoro i više dece obezbedi niz privilegija čiji je cilj povećanje rađanja i briga o detinjstvu; treba da usvoji strategiju za obnovu porodičnih vrednosti u Srbiji, podstičući ne samo medijsku kampanju, nego i prilagođavajući školski sistem i radno zakonodavstvo ovim načelima. Porodica mora biti zaštićena jer je sa svih strana ugrožena. Ako se proces uništavanja roditeljstva i detinjstva uskoro ne zaustavi, nema nam spasa.  Otac, majka, deca: to je sveto trojstvo budućnosti Srbije. Treba da svetinju ljubavi i života ponovo vratimo u središte svega.

Nadam se da će ovo pismo vama, čitaoci „Pečata“, sve nas podstaći da krenemo u odbranu porodične Srbije.

[/restrictedarea]