Окупирана Србија и рат против породице

Пише Владимир Димитријевић

Закон о равноправности полова тражи, између осталог, од просветних власти да прераде наставне програме у складу са „родно сензитивним приступом“. Звучи безазлено?

Обраћајући се вама, поштовани читаоци „Печата“, молим за разумевање јер знам да ово није класичан „новинарски“ приступ тексту. Али, ето, одустајем од „класичног новинарског приступа“. Хоћу нешто присније, личније, јер су читаоци „Печата“ својеврсна духовна породица, која разуме о чему је реч чак и ако није „класичан“ журнализам. Обраћам се свим „печатовцима“, од владика, политичара, интелектуалаца до просечних породичних људи. Повод је најава доношења још једног антипородичног закона којим ће се забранити физичко кажњавање деце.

БУДУЋНОСТ НА ОБЗОРЈУ НАШЕГ ДРУШТВА Нећу писати о томе што сви знамо: да је у Србији преко 400 хиљада људи мање него у доба пописа 2002. године, и да се просечна српска породица састоји од 2,2 члана (дакле, немамо ниједно цело дете по породици, кад је просек у питању).

Нећу ни о томе да је материјална ситуација у којој смо се нашли скоро безизгледна, и да све већи број грађана ове земље скоро са очајањем гледа своју децу, којој не може да помогне, јер је будућност на обзорју нашег друштва мрачна. Наши ђаци често немају новца ни да купе ужину у школи; наши тањири су све празнији и празнији. Школе се пустоше, а гробља пуне. Уместо да се поведе борба за обнову становништва, убеђују нас, на разне начине, како је највећа добробит Србије у парадама хомосексуалaца, и у давању истима права да склапају „бракове“ и „усвајају децу“. Сви то знате, и зато нећемо о томе. Хоћемо о нечему другом, опаснијем и страшнијем, а што нам је све ближе и ближе. То је Владика Николај пророковао у својој песми „Небеска Литургија“, кад је рекао да Србин у будућој, окупираној Србији неће смети „децу своју својом звати,/ ни слободно мислит, ни дисати“.

Реч је, дакле, о рушењу породице, тог последњег уточишта нормалног човека у доба Новог поретка зла и демонизма. Србија, под „меком“ окупацијом Империје, већ годинама усваја законе утемељене на лажним, и, у исти мах, антихришћанским темељима. Ево примера.

[restrictedarea]

РАДИКАЛНИ ФЕМИНИЗАМ НА (НЕ)ДЕЛУ Србија је, 11. децембра 2009, добила Закон о равноправности полова. Закон захтева од послодаваца да, приликом запошљавања, дају предност „слабије заступљеном полу“; шири квоту обавезних 30 одсто „слабије заступљеног пола“ на низ сектора политичког живота; тражи од просветних власти да прераде наставне програме у складу са „родно сензитивним приступом“ итд. Рекао би човек – безазлено. Но, то је само први корак у једном опасном правцу.

Тај закон није пао с неба; он је заснован на три, у основи лажне, идеолошке претпоставке тзв. „родног феминизма“: да у свим друштвима, па чак и најразвијенијим, каква су она у САД и Европској унији, постоји радна „сегрегација и дискриминација“ на основу пола, због чега угроженијем, женском полу треба дати што шире могућности за запослење; да у свим друштвима, па и најразвијенијим, постоји системска блокада за жене које би хтеле да се баве политиком; да су све разлике између мушкараца и жена, које, у крајњој линији, воде дискриминацији потоњих, последице идеолошког патријархалног насиља у образовно-васпитним процесима, због чега треба афирмисати тзв. „андрогини“ концепт личности. За разлику од либералног феминизма, који се углавном борио за истинска права жена у одвећ „мушком“ свету (при чему не треба заборавити да је прву еманципацију жене извело хришћанство, дајући јој низ права кроз правни систем који се у „крштеној“ Римској империји заснивао на практичном спровођењу Еванђеља у живот друштва) родни феминизам види мушкарце и жене као две одвојене и непријатељски супротстављене класе, између који се води „класни рат“, чак  до истребљења. Мушкост и женскост су, кажу тоталитарне феминисткиње, друштвене конструкције које треба укинути, макар и генетским инжењерингом. По Шуламит Фајерстон, која је 1972. објавила манифест радикалног феминизма, књигу „Дијалектика пола: разлог за феминистичку револуцију“, трудноћа, дојење и емоционална везаност за децу, као и месечни одлив, чини жене заиста биолошки слабијим од мушкараца. Зато она предлаже да се у људској врсти развије партеногенеза, као код „лисних ваши“, а жене треба да схвате да је „трудноћа варварска“.

АНДРОГИНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА Завршни циљ феминистичке револуције је андрогина цивилизација. Како ће се у њој живети? То ће, по Фајерстоновој, бити друштво „природне полиморфне сексуалности“, где ће деца уживати у „гениталном сексу“ са другом децом и одраслима, а и „табу инцеста“ био би укинут: „Ако би оно (дете, нап. В. Д.) изабрало да сексуално општи са одраслима, чак и ако би оно одабрало своју сопствену генетску мајку, не би постојали a priori разлози за њу да одбије његову сексуалну понуду, пошто би табу инцеста изгубио своју функцију.“

Радикална феминисткиња Дона Харавеј, са своје стране, сматра да је време да настане друштво киборга, који неће зазирати „од свог сродства са животињама и машинама“… Дакле, почиње са законима о родној равноправности, а треба да заврши друштвом у којем нема инцест-табуа и где је педофилија нормална, да би се окончало тријумфом киборга. А социјални инжењеринг је, у овом тренутку, највећа опасност по човечанство, јер је кључни извор  насиља  Империје у свим деловима света. Како каже Јакуб Карпински, то је „пројектовање и изградња друштвених структура за које као материјал служе људска бића (…) при чему, наравно, материјал нико не пита шта он о свему томе мисли“.

Друштвени инжењери су уверени у то да поседују апсолутна знања и вредности, која им, по Карпинском,  дају „право“ да „прибегавају насилним мерама и сламају вољу оних које желе да промене“. То је, у ствари, утопизам на делу; а сваки утопизам, по руском теологу Георгију Флоровском, болује од страховите бољке, коју он назива „патосом насилног даривања среће“.

Ако нећемо да будемо „срећни“ онако како нам социјални инжењери цртају, бићемо „надзирани и кажњени“  (Мишел Фуко). Кад је радикални феминизам у питању, његов инжењерски став је исказала Симон де Бовоар: „Ниједној жени не треба одобрити да остане код куће и подиже децу. Друштво треба да буде потпуно другачије. Жене не треба да имају такав избор, нарочито стога што, ако таква могућност постоји, исувише много жена ће се одлучити управо за њу.“

У ТОМ ЛУДИЛУ ИМА СИСТЕМА Недавно је усвојен и Закон о обавезној вакцинацији. Он је само део једног ширег пројекта чији је циљ коначно уништење породице у Србији. Немојте у то сумњати, јер га иначе не би доносили, пошто он у многим земљама Европске уније, на које се они позивају, не постоји. Пре извесног времена су новине, које раде за интересе западних окупатора наше земље, и које су биле најгласније у пропаганди насилног вакцинисања деце, писале како ЕУ одбија да увози наше свиње зато што су вакцинисане!!! Месо им, ето, није „здраво“, по ЕУ свињским стандардима. А држава приморава родитеље да вакцинишу децу, без обзира на то какав је квалитет вакцина, да ли у њима има ГМО састојака итд. Ето, ја ћу, гласно и јасно, да кажем: ЕУротичарима у Србији је више стало до извоза невакцинисаних свиња у ЕУ него до наше деце, којој намећу обавезну вакцинацију. При чему, као што сам већ писао у „Печату“, нисам заговорник невакцинисања, него сам противник насилног одузимања права родитељима да одлучују о добробити своје деце. Понављам, овде и сада: циљ Империје ће бити да нам, после свега што су овом народу одузели (од материјалне сигурности до душевног здравља, које нам угрожавају зато што воде политику контролисаног хаоса) одузимају и нашу децу. Права породице су, видесмо, већ одавно тешко начета. У лето 2011. донет је и закон по којем ваш син или ћерка од своје 15 године имају право да вам забране увид у свој лекарски картон: ви не смете знати да ли вам дете пије и пуши, да ли га је неко навукао на наркотике, да ли је оболело од неке инфективне болести или извршило абортус, чија је најчешћа последица стерилитет. Ако ваше дете оболи од неке хроничне болести, за коју је потребна посебна исхрана или терапија, ни то не морате знати. Ако ваш тинејџер то не жели, не можете с њим ни у болницу.

Наравно, то им није доста: сад хоће да уведу закон по којем ћете ићи у затвор ако своје мало дете, изложено опасности, „шљицнете“ по стражњици да бисте га уразумили. И то ће бити проглашено за насиље у породици.

ЗАБРАНА ФИЗИЧКОГ КАЖЊАВАЊА Напад је на здрав разум када се каже да је нормално и умерено телесно кажњавање детета исто што и физичко злостављање. Законску одредбу о забрани физичког кажњавања има веома мали број земаља света, међу којима нису Енглеска, САД, Аустралија, Белгија, Италија, Ирска, Швајцарска, Француска. У Словенији, где је закон уведен, казна за родитеље је 600 евра, или затвор. Доношење оваквих закона пореметило би, ионако већ оштећене, односе између родитеља и деце у нас. Деца ће се супротстављати родитељима, у школама ће их учити да родитеље пријављују полицији и она ће то чинити. У земљама у којима је овај закон уведен деца чак лажно пријављују своје родитеље ако одбију да им испуне захтеве, и уцењују их. На сваку, па и најсмешнију пријаву, у вашу кућу улазиће полицајци и радници центара за социјални рад.

Драги читаоци „Печата“, од владика, политичара и интелектуалаца, до обичних породичних људи! Немојмо то дозволити! Све су нам уништили – породицу не смемо дати! Насиље које разара породицу, и због којега се овде оснивају „сигурне куће“, има свој корен у хаосу који су евроунијати у нас изазвали, уништавајући у Србији привреду, могућност запослења, сваку социјалну сигурност,  солидарност и бригу о човеку. Муж који нема посла и који тоне у свакодневном очајању, жена без посла и наде, деца препуштена самој себи – то је слика данашње Србије. И то изазива насиље у породици, а не некаква генетска насилност Срба, како тврде непријатељи свега нормалног и људског, који из Вашингтона и Брисела уређују по Србији. Цела Србија мора постати сигурна кућа за оне који у њој живе, а пре свега за очеве, мајке и децу. Женама, пре свега мајкама, не треба више права, него више привилегија. Љубав, слога, будућност рада и животне ведрине засноване на узајамном поверењу треба да буду наш циљ, а не полиција која сваки час улази у кућу због „насиља у породици“, физичког кажњавања деце или зато што одбијате да децу вакцинишете неком од многобројних суманутих вакцина, попут оне коју најављују за женску децу, тобож против тумора материце, а која, по свему судећи, изазива стерилитет.

Да би Србија била нормална, она се свим силама мора трудити да основне потрепштине за гајење деце, почев од хране за бебе, преко дечје одеће и обуће, до уџбеника, ослободи пореза и дажбина који их чине ненормално скупима; треба да настоји  да функционалним породицама са четворо и више деце обезбеди низ привилегија чији је циљ повећање рађања и брига о детињству; треба да усвоји стратегију за обнову породичних вредности у Србији, подстичући не само медијску кампању, него и прилагођавајући школски систем и радно законодавство овим начелима. Породица мора бити заштићена јер је са свих страна угрожена. Ако се процес уништавања родитељства и детињства ускоро не заустави, нема нам спаса.  Отац, мајка, деца: то је свето тројство будућности Србије. Треба да светињу љубави и живота поново вратимо у средиште свега.

Надам се да ће ово писмо вама, читаоци „Печата“, све нас подстаћи да кренемо у одбрану породичне Србије.

[/restrictedarea]