Novi zadatak „Kanvasa“: 5. oktobar 2.0?

Piše Stefan Karganović

Krajnje mete novih „obojenih revolucija“ su Srbija i Republika Srpska

Najnovije balkanske mahinacije „carstva haosa“, kako ga prikladno naziva Pepe Eskobar, od Zvornika do Kumanova, korišćenjem otvorenog nasilja i asortimanom aduta iz repertoara „tvrde“ politike, prete da neopravdano bace u zasenak paralelnu i zloslutnu koncentraciju aduta „meke moći“ na istim prostorima. Strateški besprekorno uvezan metodološki dualitet sredstava u službi je istog koncepta.

ŠTRAUSOV HAOS Neki će se prisetiti da je, kada je oko 2003. godine u SAD počelo da se raspravlja o „teoriji haosa“, odgovor Bele kuće bio da u pitanju nije klasičan nego „konstruktivni haos“, idealistički raspirivan da bi se u svetu uništile ugnjetačke strukture i omogućilo, na njihovom mestu, slobodno bujanje autentičnog života. Izgleda, međutim (ili bar iskusni francuski politolog Tjeri Mejsan tako smatra) da je ovo nevešto objašnjenje daleko od pravog razmišljanja desničarskog filosofa Lea Štrausa, sa čijim imenom se „teorija haosa“ najčešće povezuje.

U pitanju je dirigovano rušilaštvo, smišljeno isključivo da onemogući opstanak ili nastajanje bilo kakvih struktura sposobnih da se suprotstave volji tvoraca Novog svetskog poretka.

Načelo te strateške doktrine (opet po Mejsanu) moglo bi se sažeti ovako. Najjednostavniji način da se izvede dugoročna pljačka prirodnih resursa jedne zemlje nije da se ona okupira, nego da se uništi državna organizacija na njenom tlu. Ne dozvoljava se postojanje ni države, ni vojske. Degradiranjem odbrambenih sposobnosti protivnika izbegava se rizik gubitaka ili poraza u sučeljavanju sa njim. Prema tome, strateški cilj armije SAD, i NATO saveza koji predvodi, svodi se u prvom redu na uništavanje država, a Libija i Sirija služe kao rečiti primeri. Šta će se dogoditi sa narodima koji žive na teritorijama tih država, nije problem o kojem zapadna alijansa posebno brine.

[restrictedarea]

UKRAJINSKA MUSTRA ZA MAKEDONIJU Po svemu sudeći, Ukrajina je zapravo (da se izrazimo jezikom Srđe Popovića) „mustra“ po kojoj će se implementacija haosa odvijati i na balkanskim prostorima. Konferencija koju su u ukrajinskom gradu Trnopolju 2007. godine održali nacistički i džihadistički ekstremisti, kasniji glavni akteri haotičnih zbivanja na oba područja, nesumnjivo ne samo na sopstvenu inicijativu, znakovito ukazuje na apsolutnu neprobirljivost inicijatora dirigovanog haosa u pogledu instrumenata kojima se služe. Pored toga, u svetlu iskustva nagomilanog tokom poslednjih nekoliko godina praktične primene njihove doktrine, to nas upozorava na još jednu činjenicu od izvanrednog bezbednosnog značaja.

To je polivalentnost, savršena uzajamno prožimajuća taktička gipkost u primeni dvojne metodologije. Udari „tvrde“ (nasilničke, terorističke) moći smenjuju se glatko sa udarima „meke“ (proizvodnja kompromitujućih skandala, lansiranje demagoških parola, pojačana aktivnost „odozdo“ subverzivnih NVO itd).

Na primeru Makedonije, to je savršeno vidno. Evo šta o tome kaže izvanredno obavešteni američki istraživački novinar Vejn Madsen:

„Makedonske obaveštajne strukture optužuju Nulandovu (državna podsekretarka Viktorija Nuland, koja je odigrala ključnu ulogu u organizovanju pronacističkog puča u Kijevu 2014. godine – naša primedba) da zaverenički sarađuje sa Zaevim, vođom Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM) bivše Komunističke partije koju su u potpunosti kooptirali američke tajne službe i Soroševi operativci. Za pokušaj puča protiv Gruevskog tereti se takođe i Radmila Sekerinska. Prema obaveštenim izvorima u Makedoniji, Zaev i Sekerinska su samo isturene figure bivšeg premijera i predsednika Branka Crvenkovskog, koji i dalje rukovodi strankom SDSM koja se snabdeva pozamašnim sumama preko NVO struktura za pranje novca kao što su Nacionalni demokratski institut (NDI) Nacionalni fond za demokratiju (NED) Kuća slobode (Freedom House) i Sorošev Institut za otvoreno društvo (OSI) sa zadatkom da potpale tematsku revoluciju protiv Gruevskove desničarske vlade.“

Madsen zaključuje da ono što se događa u Makedoniji predstavlja „klasičan dezinformatorski trik da bi se demokratski izabrana vlast zaglibila u nameštenom političkom skandalu. Trik potiče neposredno iz priručnika CIA i istovremeno se koristi protiv predsednica Kristine Fernandez u Argentini, Dilme Rusef u Brazilu i Mišel Bačelet u Čileu. Sve se suočavaju sa finansijskim skandalima koje su zakuvale američke službe u saradnji sa medijima koji se nalaze u njihovom vlasništvu ili pod kontrolom u te tri zemlje. U Makedoniji, među izvođačima operacije su mediji pod uticajem Soroša i Radija ‚Slobodna Evropa‘“.

ALARM U BEOGRADU I BANJALUCI Pojačano operativno prisustvo, u neposrednoj blizini, ovako prominentnih aktera dovoljan je razlog da se u Beogradu i Banjaluci oglase sva alarmna zvona. Ali ako se, malgré tout, u tim prestonicama ipak i dalje gaje iluzije o stabilnosti i demokratskoj nedodirljivosti (koliko je demokratski pedigre u ovakvim igrama korisan kao zaštitni mehanizam, trebalo bi se pre svega raspitati kod Viktora Janukoviča) da bi trezvenije razmislili možda će im pomoći činjenica da se ovih dana u Beogradu priprema prvorazredni „kulturni“ događaj. To je svečana promocija srpskog izdanja knjige direktora „Kanvasa“ (za zaboravne, bivšeg „Otpora“) Srđe Popovića, „Mustra za revoluciju“ (Blueprint for Revolution).

„Teoretičarima slučajnosti“ vredno je napomenuti da se ova knjiga, izvorno objavljena na engleskom, koja predstavlja anegdotalnu sintezu Popovićevog iskustva u mobilisanju i korišćenju ulične pešadije za svrgavanje vlada smatranih za nepodobne sa stanovišta Popovićevih finansijera, pored srpskog izdanja, prevodi i na turski i ruski. Još uvek, doduše, nema obaveštenja o tome da li se planiraju izdanja na svahili ili aramejskom.

I najupornijem sanjalici i poborniku „integracija“ trebalo bi da bude jasno da se nešto iza brda valja. One koji zamišljaju da je preimenovani „Kanvas“, sa sedištem u Beogradu, bezazleni naučni institut sledbenika Mahatme Gandija za proučavanje teorije nenasilja, treba podsetiti na neuobičajeni potez prijateljskih, i skoro savezničkih vlasti Ujedinjenih Arapskih Emirata pre nekoliko meseci, kada su „Kanvas“ proglasile za terorističku organizaciju, a njegove operativce – za nepoželjne ličnosti na svojoj teritoriji.

Povampirenje „Kanvasa“ – ili „Otpora“, da budemo sasvim otvoreni – u svetlu aktivne primene teorije haosa na balkanskim prostorima, znakovito je za nosioce vlasti sa obe strane Drine. Da li pojavu ove zloćudne organizacije, baš u ovom trenutku, bolje objašnjava teorija zavere ili teorija slučajnosti, potpuno je irelevantno pitanje. Bitna je jedino poruka koja se „Kanvasovim“ povratkom na javnu pozornicu šalje i operativne implikacije koje ta nimalo apstraktna poruka nosi.

Prva i osnovna činjenica koje svi trezveni balkanski vlastodršci treba da budu svesni jeste to da im faustovska kooperativnost sa „Kanvasovim“ nalogodavcima ne pruža apsolutno nikakvu zaštitu. Mubarak, Ben Ali, Mobutu, Ševardnadze i čitav legion otpisanih saradnika to bi im sada vrlo ubedljivo potvrdili.

Ovo upozorenje se posebno odnosi na zvaničnu Banjaluku, čije lakomisleno prestrojavanje još uvek nije bespovratno i u onoj meri koja bi bezuslovno vodila u političko samoubistvo. Republika Srpska je prerasla u simbol, „znak protiv kojeg će se govoriti“, koji je sada više od zbira svojih sastavnih delova. Carstvo haosa ne trpi izazivačku nepokornost, i ono ne prima naknadna izvinjenja. Nikada, nikome, ne daje drugu šansu. Poljubac i pomirenje (to kiss and make up) u njegovoj praksi nije predviđeno, i nemoguće je.

To znači da su presude neopozive, a izvršioci uvek spremni. Polaganjem buketa na lažne žrtvenike i pristajanjem na zelenaške zajmove upada se sve dublje u njihove ralje, ali egzekutorska ruka se ne obuzdava servilnom savitljivošću nego jedino zaštitničkom branom druge ruke, koja je još moćnija i jača.

Pred Srbijom i Republikom Srpskom nalazi se jasan, ne politički, nego civilizacijski izbor između dva znamenja iza kojih se danas svrstava svet. Od moralne ispravnosti tog izbora zavisi opstanak naroda, a od njegove pragmatične utemeljenosti – bukvalno zavise ne samo fotelje nego i životi vlastodržaca. Plemeniti idealizam i lukava samoživost u ovoj dilemi diktiraju isto rešenje. Napokon i sasvim čudesno, između naroda i onih koji njime upravljaju zavladala je besprekorna podudarnost egzistencijalnih interesa. Takvu sinergiju nikakvi trikovi ne mogu poništiti.

Posle nedavnih veličanstvenih manifestacija u prestonici carstva reda i ravnopravne saradnje, čak i najkratkovidijima i najpohlepnijima, ako su samo obdareni razumom, pravilno opredeljenje više ne bi trebalo da predstavlja nikakvu teškoću.

[/restrictedarea]