Нови задатак „Канваса“: 5. октобар 2.0?

Пише Стефан Каргановић

Крајње мете нових „обојених револуција“ су Србија и Република Српска

Најновије балканске махинације „царства хаоса“, како га прикладно назива Пепе Ескобар, од Зворника до Куманова, коришћењем отвореног насиља и асортиманом адута из репертоара „тврде“ политике, прете да неоправдано баце у засенак паралелну и злослутну концентрацију адута „меке моћи“ на истим просторима. Стратешки беспрекорно увезан методолошки дуалитет средстава у служби је истог концепта.

ШТРАУСОВ ХАОС Неки ће се присетити да је, када је око 2003. године у САД почело да се расправља о „теорији хаоса“, одговор Беле куће био да у питању није класичан него „конструктивни хаос“, идеалистички распириван да би се у свету уништиле угњетачке структуре и омогућило, на њиховом месту, слободно бујање аутентичног живота. Изгледа, међутим (или бар искусни француски политолог Тјери Мејсан тако сматра) да је ово невешто објашњење далеко од правог размишљања десничарског философа Леа Штрауса, са чијим именом се „теорија хаоса“ најчешће повезује.

У питању је дириговано рушилаштво, смишљено искључиво да онемогући опстанак или настајање било каквих структура способних да се супротставе вољи твораца Новог светског поретка.

Начело те стратешке доктрине (опет по Мејсану) могло би се сажети овако. Најједноставнији начин да се изведе дугорочна пљачка природних ресурса једне земље није да се она окупира, него да се уништи државна организација на њеном тлу. Не дозвољава се постојање ни државе, ни војске. Деградирањем одбрамбених способности противника избегава се ризик губитака или пораза у сучељавању са њим. Према томе, стратешки циљ армије САД, и НАТО савеза који предводи, своди се у првом реду на уништавање држава, а Либија и Сирија служе као речити примери. Шта ће се догодити са народима који живе на територијама тих држава, није проблем о којем западна алијанса посебно брине.

[restrictedarea]

УКРАЈИНСКА МУСТРА ЗА МАКЕДОНИЈУ По свему судећи, Украјина је заправо (да се изразимо језиком Срђе Поповића) „мустра“ по којој ће се имплементација хаоса одвијати и на балканским просторима. Конференција коју су у украјинском граду Трнопољу 2007. године одржали нацистички и џихадистички екстремисти, каснији главни актери хаотичних збивања на оба подручја, несумњиво не само на сопствену иницијативу, знаковито указује на апсолутну непробирљивост иницијатора диригованог хаоса у погледу инструмената којима се служе. Поред тога, у светлу искуства нагомиланог током последњих неколико година практичне примене њихове доктрине, то нас упозорава на још једну чињеницу од изванредног безбедносног значаја.

То је поливалентност, савршена узајамно прожимајућа тактичка гипкост у примени двојне методологије. Удари „тврде“ (насилничке, терористичке) моћи смењују се глатко са ударима „меке“ (производња компромитујућих скандала, лансирање демагошких парола, појачана активност „одоздо“ субверзивних НВО итд).

На примеру Македоније, то је савршено видно. Ево шта о томе каже изванредно обавештени амерички истраживачки новинар Вејн Мадсен:

„Македонске обавештајне структуре оптужују Нуландову (државна подсекретарка Викторија Нуланд, која је одиграла кључну улогу у организовању пронацистичког пуча у Кијеву 2014. године – наша примедба) да заверенички сарађује са Заевим, вођом Социјалдемократског савеза Македоније (СДСМ) бивше Комунистичке партије коју су у потпуности кооптирали америчке тајне службе и Сорошеви оперативци. За покушај пуча против Груевског терети се такође и Радмила Секеринска. Према обавештеним изворима у Македонији, Заев и Секеринска су само истурене фигуре бившег премијера и председника Бранка Црвенковског, који и даље руководи странком СДСМ која се снабдева позамашним сумама преко НВО структура за прање новца као што су Национални демократски институт (NDI) Национални фонд за демократију (NED) Кућа слободе (Freedom House) и Сорошев Институт за отворено друштво (OSI) са задатком да потпале тематску револуцију против Груевскове десничарске владе.“

Мадсен закључује да оно што се догађа у Македонији представља „класичан дезинформаторски трик да би се демократски изабрана власт заглибила у намештеном политичком скандалу. Трик потиче непосредно из приручника ЦИА и истовремено се користи против председница Кристине Фернандез у Аргентини, Дилме Русеф у Бразилу и Мишел Бачелет у Чилеу. Све се суочавају са финансијским скандалима које су закувале америчке службе у сарадњи са медијима који се налазе у њиховом власништву или под контролом у те три земље. У Македонији, међу извођачима операције су медији под утицајем Сороша и Радија ‚Слободна Европа‘“.

АЛАРМ У БЕОГРАДУ И БАЊАЛУЦИ Појачано оперативно присуство, у непосредној близини, овако проминентних актера довољан је разлог да се у Београду и Бањалуци огласе сва алармна звона. Али ако се, malgré tout, у тим престоницама ипак и даље гаје илузије о стабилности и демократској недодирљивости (колико је демократски педигре у оваквим играма корисан као заштитни механизам, требало би се пре свега распитати код Виктора Јануковича) да би трезвеније размислили можда ће им помоћи чињеница да се ових дана у Београду припрема прворазредни „културни“ догађај. То је свечана промоција српског издања књиге директора „Канваса“ (за заборавне, бившег „Отпора“) Срђе Поповића, „Мустра за револуцију“ (Blueprint for Revolution).

„Теоретичарима случајности“ вредно је напоменути да се ова књига, изворно објављена на енглеском, која представља анегдоталну синтезу Поповићевог искуства у мобилисању и коришћењу уличне пешадије за свргавање влада сматраних за неподобне са становишта Поповићевих финансијера, поред српског издања, преводи и на турски и руски. Још увек, додуше, нема обавештења о томе да ли се планирају издања на свахили или арамејском.

И најупорнијем сањалици и поборнику „интеграција“ требало би да буде јасно да се нешто иза брда ваља. Оне који замишљају да је преименовани „Канвас“, са седиштем у Београду, безазлени научни институт следбеника Махатме Гандија за проучавање теорије ненасиља, треба подсетити на неуобичајени потез пријатељских, и скоро савезничких власти Уједињених Арапских Емирата пре неколико месеци, када су „Канвас“ прогласиле за терористичку организацију, а његове оперативце – за непожељне личности на својој територији.

Повампирење „Канваса“ – или „Отпора“, да будемо сасвим отворени – у светлу активне примене теорије хаоса на балканским просторима, знаковито је за носиоце власти са обе стране Дрине. Да ли појаву ове злоћудне организације, баш у овом тренутку, боље објашњава теорија завере или теорија случајности, потпуно је ирелевантно питање. Битна је једино порука која се „Канвасовим“ повратком на јавну позорницу шаље и оперативне импликације које та нимало апстрактна порука носи.

Прва и основна чињеница које сви трезвени балкански властодршци треба да буду свесни јесте то да им фаустовска кооперативност са „Канвасовим“ налогодавцима не пружа апсолутно никакву заштиту. Мубарак, Бен Али, Мобуту, Шеварднадзе и читав легион отписаних сарадника то би им сада врло убедљиво потврдили.

Ово упозорење се посебно односи на званичну Бањалуку, чије лакомислено престројавање још увек није бесповратно и у оној мери која би безусловно водила у политичко самоубиство. Република Српска је прерасла у симбол, „знак против којег ће се говорити“, који је сада више од збира својих саставних делова. Царство хаоса не трпи изазивачку непокорност, и оно не прима накнадна извињења. Никада, никоме, не даје другу шансу. Пољубац и помирење (to kiss and make up) у његовој пракси није предвиђено, и немогуће је.

То значи да су пресуде неопозиве, а извршиоци увек спремни. Полагањем букета на лажне жртвенике и пристајањем на зеленашке зајмове упада се све дубље у њихове раље, али егзекуторска рука се не обуздава сервилном савитљивошћу него једино заштитничком браном друге руке, која је још моћнија и јача.

Пред Србијом и Републиком Српском налази се јасан, не политички, него цивилизацијски избор између два знамења иза којих се данас сврстава свет. Од моралне исправности тог избора зависи опстанак народа, а од његове прагматичне утемељености – буквално зависе не само фотеље него и животи властодржаца. Племенити идеализам и лукава саможивост у овој дилеми диктирају исто решење. Напокон и сасвим чудесно, између народа и оних који њиме управљају завладала је беспрекорна подударност егзистенцијалних интереса. Такву синергију никакви трикови не могу поништити.

После недавних величанствених манифестација у престоници царства реда и равноправне сарадње, чак и најкратковидијима и најпохлепнијима, ако су само обдарени разумом, правилно опредељење више не би требало да представља никакву тешкоћу.

[/restrictedarea]